Артиљеријско – ракетне јединице СВК

Пише: Српскопитање

Артиљеријско – ракетне јединице (АРЈ) СВК су створене на структури ТО РСК и опремљене су артиљеријским оруђима и ракетним системима са којима је 1991. године ТО располагала  и које је 1992. године добила од ЈНА. Ове јединице су због добре обучености официра и војника у борбама успјешно користиле расположиву борбену технику која када се јединице користе у складу са војном логиком и одговарајућом тактиком пружа потребну ватрену подршку пјешадијским, оклопним и специјалним јединицама у извршењу задатака.

***

Територијална одбрана (ТО) је основа развоја Српске војске Крајине (СВК).

У структури ТО су предвиђене  маневарске и територијалне јединице. Бригаде ТО су маневарске јединице ТО које су због озбиљне обуке њених припадника (током служења редовног војног рока у јединицама ЈНА) и са одговарајућим наоружањем оспособљене да подржавају јединице ЈНА и да изводе најсложеније задатке.  Ове јединице су због предвиђених задатака и расположивог наоружања у оквиру система ОНО и ДСЗ познате и као партизанске или лаке бригаде. ТО је основана као други дио оружаних снага СФРЈ, али не као мање важна војна формација него као суштински битан дио оружаних снага СФРЈ. Јединице ЈНА и ТО су имале на располагању различита артиљеријска оруђа и ракетне системе домаће, совјетске и западне (америчка, шведска, њемачка) производње.

ТО САО Крајине је створена почетком јуна 1991. године на структури предратне ТО СР Хрватске након што је на стадиону НК „Загреб“ 28. маја 1991. године јавно представљен Збор народне гарде (ЗНГ) који је основан као замјена за вишенационалну ТО СР Хрватске. Основа организационе структуре ТО САО Крајине су постали рајонски штабови који су основали чете и одреде ТО. Ове чете су имале десетине и водове који су постали основа формирања батаљона и бригада ТО кад се за то створени материјални услови јер је ЈНА 14. 05. 1990. године преузела наоружање ТО СР Хрватске.

Јединице ТО САО Крајине су у почетку имале пушке М 48, аутомате М 56, пушкомитраљезе М 53, аутомате „томпсон“ мањи број тешких митраљеза „Бровинг“ и као артиљеријску подршку мањи број минобацача, бестрзајних топова и поротивавинских топова 20 мм. Опремљеност јединица ТО артиљеријским оруђима је побошљана када су добијена средства из складишта ТО и извлачењем људства, технике и разних врста наоружања из касарне „Стејепан Милашинчић – Шиљо“ (04. новембар – 06. новембар 1991. године) која је позната као касарна „Логориште“. У овим условима 2. бригада ТО САО Крајине (основана 02. новембра 1991. године) је у свом саству имала добро опремљене јединице: приштапске јединицае (вод војне полиције, вод везиста, вод извиђача, вод диверзаната и пионирски вод), пет пјешадијских батаљона, оклопни батаљон распоређен на полигону Церовац, мјешовити артиљеријски дивизион (МАД) и јединицу за логистику.

У оквиру пјешадијских батаљона 2. бригаде ТО САО Крајине чете су имале подршку минобацача 60 мм, 82 мм и 120 мм, ручне ракетне бацаче и бестрзајне топове за противоклопну борбу и топове 20 мм и ракете „Стрела 2М“ као пво средства. МАД 2. бригаде ТО САО Крајине је имао на располагању брдске топове Б1 76 мм, топове ЗИС 76,2 мм, хаубице 105 мм, једноцјевне ракетне лансере 128 мм, противокопнне топове Т 12 који су због своје прецизности познати као „снајпер“ и противокопне ракете „маљутка“.

4. бригада ТО САО Крајине која је учествовала у првим великим борбама на подручју Топуског је имала подршку минобацача, топова ЗИС и снага 580. мабр ЈНА која је опремљена са топовима Т 12 100 мм, топовима М 46 130 мм и вишецјевним бацачима ракета 128 мм.

***

На подручју Топуског је дошло до првог великог сукоба снага ТО и Милиције САО Крајине са снагама ЗНГ и посебним јединицама полиције МУП -а РХ. Ове борбе су трајале од 03. јула до 15. септембра 1991. године, тј. у вријеме „Десетодненвог рата“ у Словенији (27. јун – 10. јул). Током периода тромјесечног „замрзавања“ независности Словеније и РХ који је требао да се користи за проналажење политичког рјешења кризе републичке власти у Загребу нису покушале постићи политичко рјешење кризе него су на подручје Топуског послале припаднике ПЈМ из већег броја полицијских управа и 50% припадника ЗНГ са карловачког подручја. О значају ових борби за Загреб говори и података да је у Топуском након доласка снага ПЈП и ЗНГ основана прва војна болница РХ. Снаге ПЈП и ЗНГ су имале подршку минобацача и (у недостатку правих оклопних возила) импровизованог борбеног возила „Татра 138“ (за превоз војника, рањеника и залиха), али план сламања српског отпора у САО Крајини након чега би проглашење независности РХ било формалност није остварен.

Борбе на подручју Топуског су дуго трајале јер је требало створити одговарајуће безбједносне услове у циљу заштите цивила и имовине као и за наоружавање јединица ТО. То је све могло бити једноставније да су надлежне команде ЈНА одобриле план извлачења људства, технике и цјелокупног наоружања из касарне „Логориште“ који је требао бити остварен почетком јуна. То би омогућило опремање три бригаде са савременим пјешадијским наоружањем и артиљеријском подршком као и два оклопна батаљона. Будући да тај план није остварен поменуте безбједносне услове је требало створити у знатно тежим условима и то је остварено када су крајем јула СЈБ Војнић и Вргинмост ушли у састав СУП -а САО Крајине, када је средином августа осигурано наоружање за све јединице ТО и када је изабран нови командант зонског штаба ТО који је као савјестан и стручан официр добио подршку рајонских штабова и користио снаге ТО у складу са војном логиком.

4. бригада ТО је у борбама на подручју Топуског имала подршку минобацача, топова ЗИС и дијела 580. мабр ЈНА. Минобацачи 120 мм који су дјеловали са положаја у Чемерници су осигурали напредовање пјешадијских јединица ТО. Припадници ТО су због добре обуке у ЈНА и добро осмишљене тактике и усклађеног дјеловања пјешадијских и артиљеријских јединица и једног полуоклопљеног „Дајца“ наоружаног митраљезом „Бровинг“ за око два тједна успјели сломити отпор снага ПЈП и ЗНГ којима је остављен један пут за извлачење јер снаге ТО и Милиције САО Крајине нису имале за циљ уништавање противника него стварање услова у којима ће људи и имовина бити заштићени и да се створе услови за политичко рјешење кризе. Први циљ је дјеловањем снага ТО и Милиције Крајине остварен, али републичке власти у Загребу нису биле спремне за политичко рјешење кризе па су почели много већи сукоби у које се укључила и ЈНА. Снаге ЗНГ и ПЈП МУП -а РХ су прије повлачења уништиле неколико значајних објеката (Спомен дом ЗАВНОХ -а, вила „Мирна“, болнички дом, љечилишта и базени, неколико приватних кућа, итд.).

У октобру је на подручју Баније и Кордуна основана ОГ 1 (622. мтбр ЈНА из Петриње, 580. мабр из Карловца, 592 мтбр ЈНА из Куманова и  9. мтбр ЈНА из Зајечара са снагама ТО Баније и Кордуна). Снаге ЈНА у саставу ОГ 1 су у свом наоружању имале квалитетно артиљеријско наоружање: минобацаче 82 и 120 мм, топове Т 12, хаубице 105 и 122 мм, топове 130 мм и вишецјевне бацаче ракета 128 мм. Заједно са снагама ТО су онемогућиле продоре снага РХ иако су оне од почетка сукоба биле знатно ојачане због оружја које је припадало 32. Вараждинском корпусу ЈНА и другим мањим јединицама ЈНА. 9. мтбр ЈНА из Зајечара је имала младе војнике који су својим држањем показали да је ЈНА имала квалитетну обуку и са другим јединицама ЈНА и ТО у ОГ 1 су спријечичи све покушаје продора снага РХ.

Снаге ЈНА и ТО у ОГ 1 су могле да напредују према Загребу и до републичке границе са Словенијом и то би, уз напредовање других снага ЈНА и ТО до Масленице и до југословенско – мађарске границе, без угрожаваља људи и имовине, довело републичке власти у Загребу у ситуацију да почну преговоре који би омогућило политичко рјешење кризе уз заштиту истинских интереса Срба и Хрвата као конститутивних народа СФРЈ и СР Хрватске. Војни врх није употребио снаге ЈНА и ТО на овај начин и борбе су трајале све до сламања „божићне офанзиве“ снага РХ на цијелој линији фронта и потписивања Сарајевског примирија 02. јануара 1992. године, а у РСК су ускоро дошло снаге УНПРОФОР -а.

***

РСК је 1992. године у складу са одредбама Венсовог плана на основ наредбе ССНО и на структури ТО РСК основала Посебне јединице милиције (ПЈМ) РСК. Основано је осам бригада ПЈМ РСК које су имале исту структуру као бригаде ТО и нису могле имати тешко наоружање, а најважнију улогу у бригадама су добили интервентни батаљони који су, за разлику од граничних батаљона, имали улогу маневарских снага које су у случају напада на РСК требали задржати противника и након стабилизације фронта извршити контранапад у циљу заштите РСК уз подршку јединица ЈНА их БиХ, а након повлачења ЈНА из БиХ је декларацијом коју су усвојиле скупштине РСК и РС договорена  војна сарадња РСК и РС у циљу одбране РСК и РС до проналажења политичког рјешења кризе.

Због учешћа у операцији „Коридор“ у јуну 1992. године је основана Специјална бригада ПЈМ РСК и у њен састав су ушле чете са Баније, Кордуна, из Западне Славоније, Лике и сјеверне Далмације и хеликоптерска јединица РСК. Бригада је у свом наоружању имала аутоматске пушке, пушкомитраљезе, митраљезе, снајперске пушке, бомбе, ручне ракетне бацаче („зоља“ и „оса“) и тромблоне, минобацаче 60 мм, 82 мм и 120 мм и ограничен број артиљерије, а у Книнској чети ПЈМ РСК су први почели да користе и тромблоне (који се испаљују са пушке која може да се постави на земљу као минобацач) који су прерађени на начин да се на кумулативном тромблону замјени мина са мином од минобацача 60 мм па је испаљивање овог тромблона имало дејство као да се користи минобацач 60 мм, али са краћим дометом. Овакво наоружање је било одговарало особинама терена на којем је Специјална бригада ПЈМ РСК изводила борбена дејства уз подршку одабраних снага ВРС (специјална јединица „Вукови са Вучијака“ , тенковска чета и хаубичка артиљерија).

Специјална бригада ПЈМ РСК је имала непосредну ватрену подршку јединица пратеће артиљерије која је стално уз пјешадијске и специјалне јединице које подржава (са наведеним борбеним средствима), а за посредну артиљеријску подршку је била задужена хаубичка батерија ВРС која је са тенковском четом ВРС подржала јединице ПЈМ РСК и „Вукове са Вучијака“ у првој фази битке (брдо Цер) која је била важна за стварање операционе основе за другу фазу битке и потом на правцу наступања ТГ 2 на географски најтежем и тактички најважнијем правцу. Јединице ВРС у ТГ 1 и ТГ 3 су биле задужене за осигуравање додатне артиљеријске, оклопне и ваздушне подршке. Добро обучени борци, промишљена тактика и пажљиво планирање и извођење операција су због великог војног знања генерала Новаковића и залагањем свих официра и војниа омогућили да се кориштењем особина земљишта надокнади недовољна бројчана и техничка предност (која треба да буде 3 : 1 у корист снага које изводе напад) и успјешно изврше сви постављени задаци. Борбе на Коридору су потврдиле да јединице ТО/ПЈМ РСК када се користе у складу са војном логиком могу да изврше најсложеније борбене задатке.

РСК је у другој половини 1992. године због честих напада РХ на РСК умјесто ТО и ПЈМ основала Српску војску Крајине (СВК). Јединице СВК су имале наоружање које је ТО РСК имала током борби 1991. године и оружје које је ТО РСК добила од јединица ЈНА. Артиљеријско – ракетне јединице СВК су на основу тога располагалае и савременим наоружањем као што су хаубице 122 мм и 152 мм, вишецјевним бацачима ракета „Пламен“ и „Огањ“ 128 мм и „Оркан“ 262 мм, старијим али квалитетним топовима 100 мм и 130 мм, али и старијим артиљеријским оруђима као што су хаубице 105 мм (дио ових оруђа ТО РСК је добила од јединица ЈНА које је била на подручју Велике Горице) и топове које је углавном користила ТО као што су брдски топови Б1, топови ЗИС 3.

ЈНА је располагала хаубицама 105 мм западног типа (њемачке и америчке хаубице) и домаћим хаубицама које су развијене спајањем добрих особина ових страних хаубица. Ове хаубице су имале велику ватрену моћ и то се показало током борби у другој половини 1991. године, а за СВК је било значајно што је за њих имала и довољан број граната.

Брдски топ Б1 је први посљератни топ домаће производње (76 мм) који је посебно развијен за дјеловање на брдско – планинском подручју. Топ може да се вуче моторно возило или запрежна вуча, а посебна погодност топа за транспорт на тешком терену је могућност да се растави на неколико дјелова које до циља преносе коњи. Због ових особина топове Б1 је набавила и Индија (за дјеловање у подножју Хималаја) и државе са значајним (попут Индонезије) или претежно планинским површинама (попут Источног Тимора и Гватемале). Ови топови су имали велику улогу у борбама 1991. године, а добили су велики значај и током борби у сјеверној Далмацији у јануару 1993. године. Батеријом топова Б1 која је тада дјеловала у саставу ОГ 2 СВК је командовао официр СВК Ђорђе Шимулија. Ова батерија је пружила ватрену подршку јединицама које су се бориле на подручју Новиграда и Масленице. О интезитету борбу говори податак да је батерија Б1 у једном дану код Новиграда испалила 900 граната и људство је било преморено, али је наставило да пружа потребну ватрену подршку специјалним, пјешадијским и оклопним јединицама. Ова јединица је у најкраћем могућем времену дошла у своју зону одговорности  и дала је велики допринос одбрани овог дијела РСК испунивши све постављене задатке. Кориштени су и у зони одговорности 11. пјешадијске бригаде СВК 1995. године.

ЗИС 3 калибра 76, 2 мм је почео да се производи у II свјетском рату и кориштен је са великим успјехом. То је вишенамјенски топ за подршку пјешадији и за противоклопну борбу. Посаде се брзо обучавају за употребу ових топова који имају велику брзину паљбе. Због доказане ефикасности ЗИС 3 је као и топ Б1 био је и у једницама ТО. ЈНА и ТО су за оба топа имале велике количине граната и због тога су ова два топа била посебно значајна за ТО РСК, односно за СВК јер ТО РСК/ПЈМ/СВК није имала исте количине муниције за све типове артиљеријских оруђа са којима је располагала. Генерал Новаковић је у раду „Овако је било“ описујући борбе у децембру 1991. године написао да су узастопни напади бригада ЗНГ на положаје ЈНА и ТО успјешно заустављени и да су у тим борбама снаге ЈНА и ТО имале минобацаче, топови 76 мм и 130 мм, хаубице 105 мм, вишецјевне бацаче ракета „Огањ“ 128 мм и чету од 13 тенкова и 6 оклопних транспортера. То је дио фронта у зони одговорности 4. бригаде ТО која је имала и топове ЗИС -3 који су имали велики значај за одбрану РСК и заустављене продора снага ЗНГ.

СВК је могла добити много више савременог наоружања ЈНА са подручја 5. војне области, али је значајан дио наоружања ЈНА повукла из РСК. Могла је остати и без наоружања 580. мабр јер је дио официра који нису родом из РСК хтјели да се ова бригада повуче из РСК, али то нису дозвилили војници јер су скоро сви припадници бригаде били родом из РСК. У тим околностима ТО РСК, а касније СВК је са расположивим наоружањем опремила своје јединице и по потреби је долазило до расподјеле постојећег наоружања да се на свим правцима осигура одбрана РСК. Тако је нпр. оклопни батаљон 2. бригаде ТО САО Крајине подјељен на чете да би више бригада ТО имале потребну подршку оклопних јединица. На исти начин је дошло до успостављања артиљеријско – ракетних јединица ТО РСК/СВК.

У склопу АРЈ СВК је основан ЦВОЈ (Центар ваздушног осматрања и јављања) који је повезан са центром у Бањалуци. ЦВОЈ је основан у Тушиловићу и у свом саставу је имао јединицу ПВО СВК опремљену лаким пво ракетним системом „Стрела 2М“.

ПВО СВК је опремљена противавионским топовима и пво ракетама. У септембру 1993. године два авиона МиГ -21 хрватског ратног ваздухопловства су покушала да изврше напад на пво јединицу СВК и бомбардовала су рејон Блатуше (циглана). Јединице пво СВК су одговориле на напад. Због дејства јединица пво СВК првог нивоа (пво топови 20 мм који су са ракетиним системима „Стрела 2М“ 1999. године приликом агресије НАТО пакта на СРЈ приморали и авионе НАТО пакта да лете изнад 5.000 метара) авиони МиГ 21 су морали да се подигну на већу висину што су у почетку избјегавали да их не би открили радари ПВО СВК и тада је један авион МиГ 21 хрвтског ратног ваздухопловства оборен пво системом Куб.

У августу 1994. године у рејону Слуња и Плитвица пво СВК је оборила и украјински транспортни авион. Јединица пво СВК којом је командовао мајор Ткалац је погодила и хеликоптер који је летио са аеродрома „Плесо“ на аеродром „Ћоралићи“ код Цазина. Овај хеликоптер је имао специјалну опрему због које је могао уз подршку авиона АВАКС да лети у неповољним временским условима као што је магла који су отежавали откривање хеликоптера и дјеловање пво.

Транспортни авиони и хеликоптери који су из РХ летјели на аеродром „Ћоралићи“ су били изузетно важни за 5. корпус Армије БиХ који без тога не би имао материјалну основу постојања  (логистику) и брзо би био поражен. Западним центрима моћи који су изазвали рат у СФРЈ није одговарало да Народна одбрана Западне Босне уз подршку СВК заузме аеродром „Ћоралићи“ и зато је у августу 1995. године покренут напад САД -а и РХ на РСК. Авиони НАТО пакта су прије напада копнених снага РХ на РСК извршили нападе на радарске стннице и пво јединице СВК и почели су ометање комуникација СВК. Ово показује да су ХВ и 5. корпус Армије БиХ имали велику подршку НАТО пакта.

***

За разлику од 1991. године када су снаге ЈНА и ТО зауставиле нападе снага РХ на РСК на цијелој линији фронта 1995. године стање је било другачије јер СВК није имала довољно снага за други ешалон одбране. Генерал Новаковић је у раду „Овако је било“ написао да је у западном дијелу РСК било потребно још шест бригада да би се организовала одговарајућа одбрана РСК у постојећим условима и та појачања су по плану „Дрина“ из  1993. године, а потом и по плану „Гвозд“ из 1995. године требали да осигурају ВРС и ВЈ. Та појачања нису дошла у РСК, а поред тога, снаге ХВ и ХВО су прошле кроз зону одговорности 2. крајишког корпуса ВРС и довеле су Книн у полуокружење. СВК није могла утицати на дешавања у зони одговорности ВРС и због тога је доведена у неповољну ситуацију, а када је заједно са снагама Народне одбране Западне Босне била близу стварања повољних услова за одбрану РСК дошло је до напада америчких снага и снага РХ на РСК.

И у тако неповољним условима је организована одбрана РСК. Тако је у зони одговорности 11. пјешадијске бригаде СВК (која је насљедила 2. бригаду ТО САО Крајине) два дана пружан успјешан отпор снагама РХ које су без успјеха покушале да пробију одбрану СВК на Турњу, код Брођана и у Доњем Скраду (засеоци Кончаловићи и Газибаре).

Оклопна чета СВК на Турњу је гађана и аеросолним бомбама, а како тај напад није успио покушани су напади на другим правцима укључујући и покушај снаге ХВ да уђу на подручје Тушиловачког Церовца и Слуњских брда са намјером да окруже снаге СВК на Турњу, Јелашима и Гољацима. Овај напад и угрожавање снага СВК на овим положајима је спријечила диверзантска јединца СВК која је разбила убачене снаге хрватске војске. Због тога су ови положаји наредног дана четири дана били изложени ракетним нападима ХВ -а.

Првог дана напада на РСК у зони одговорности 11. пјешадијске бригаде СВК је дошло и до напада диверзантских снага ХВ -а које су десантним чамцима кренуле ка Брођанима. Заустављене су ватром пјешадијске јединице СВК, а одбачене су када је пјешадијске снаге СВК подржала диверзантска јединица СВК. Ова диверзантска јединица СВК која је спријечила и упад у Тушиловачки Церовац је потпуно разбила диверзантску групу ХВ -а, а десантни чамци су уништени чиме је спријечена могућност продора на овом правцу.

Већа диверзантско – извиђачка група ХВ -а је првог дана напада САД и РХ на РСК упала у засеоке Газибаре и Кончаловићи. Пјешадијске јединице СВК су уз подршку артиљеријских јединица СВК (које су у свом саставу имале  минобацаче 82 мм и 120 мм, топове ЗИС и топове Б1 и у мањој мјери јединица која је опремљена са хаубицама 122 мм) успјеле да задрже продор снага ХВ -а у изузетно тешким условима. Пјешадија и поменута артиљерија СВК су цијели дан имале окршаје да би спријечиле продор хрватских снага, а увече су стигла појачања снагама СВК. То су пјешадијска чета, поменута диверзантска јединица и специјална јединица МУП -а РСК које су са снагама СВК које су цијели дан задржавле снаге ХВ -а учврстиле линију одбране у којој је важну улогу имала јединица СВК са минобацачима 120 мм. Тиме су створени услови и за противнапад и потпуно одбацивање противника. Сви ови успјеси у зони одговорности 11. пјешадијске бригаде СВК су остварени у прва два дана напада на РСК у условима кад није било телефона, а авиони АВАКС су ометали међусобне комуникације јединица СВК и комуникације СВК  са ВРС и ВЈ. Помјерање линија одбране 11. пјешадијске бригаде СВК и других јединица СВК је извршено због тога што није било потребних 6 додатних бригада које су требале да осигурају ВРС и ВЈ. То је велика разлика у одбрани РСК 1995. године у односу на 1991. годину.

Постојао је начин да се и са расположивим снагама осигура одбрана РСК, а да би се то остварило СВК и ВРС су требале помоћи снагама Народне одбране Западне Босне да поразе снаге 5. корпуса Армије БиХ након чега би Фикрет Абдић имао политичку власт у Бихаћу и цијелој Западној Босни, а Народна одбрана би имала војну контролу над овим подручјем. У тим условима би снаге 3 корпуса СВК и 2 корпуса могле да осигурају одбрану РСК и зоне одговорности 2. крајишког корпуса ВРС чиме Книн не би био доведен у окружење. СВК би на овај начин имала довољно снага за одбрану. Када се томе дода план генерала Новаковића о оснивању Специјалне бригаде „Вовода Вук“, које је требала да се оснује на основу искуства на Коридору и борби у сјеверној Далмацији и представљала би спој специјалних, пјешадијских, оклопних, артиљериских и ваздухопловних јединица, РСК би са овом јединицом и са постојећом Специјалном бригадом МУП -а РСК имала довољно маневрских снага за офанзивна дејства. Специјална бригада „Војвода Вук“ није основана, али за то није одговоран генерал Новаковић. Идеја генерала Новаковића о оснивању маневарских јединица је била поптуно оправдана. Значај оваквих маневарских јединица су успјешним акцијама су потврдиле диверзнатска јединица СВК и специјална јединица МУП -а РСК у зони одговорности 11. пјешадијске бригаде СВК.

Чак и у условима кад није основана Специјална бригада „Војвода Вук“ расположиве снаге СВК би, да је Народна одбрана Западне Босне добила војну контролу у Западној Босни, имала довољно снага за одбрану и у тим условима напад РХ на РСК не би био могућ. Међутим, како је то описао генерал Новаковић у раду „Овако је било“, снаге ВРС су ушле у Добро поље, предграђе Бихаћа, али су се неочекивано повукле. Након тога, снаге СВК су подржале снаге Народне одбране Западна Босна које су дошле на два километра од аеродрома „Ћоралићи“ и да је овај аеродром заузет 5. корпус Армије БиХ  би био поражен, а не би био могућ ни напад на РСК. Међутим, САД и РХ су, да би то спријечиле, извршиле напад на РСК иако је дан раније РСК у Женеви била спремна за наставак преговора РСК и РХ у циљу проналажења политичког рјешња кризе. То није одговарало западним центрима моћи због њихових планова о продору на исток којма би РСК са политичким статусом сличним статусом РС у дејтонској БиХ и у војном погледу као демилитаризована зона у којој могу бити само ПЈМ РСК била препрека за слање војних снага преко стратешки важног подручја РСК у случају рата на истоку Европе и због тога је дошло до напада на РСК.

***

Артиљеријско – ракетне јединице у савременим условима користе и дронове за корекцију ватре и представљају важан дио оружаних снага, али саме оружане снаге нису довољне да осигурају безбједност земље. За то су потребни повољни геополитички односи који се постижу сарадњом држава и поштовањем међународног права у којем су суверене државе основни субјекти. Европским државама одговара оваква сарадња и стварање Европе као заједнице савремених држава од Рејкјавика до Владивостока, а државама насталим на подручју СФРЈ и другим балканским државама одговарају и ближе везе са Русијом и улазак у Евроазијску унију као и сарадња са другим државама на основама равноправности.

Извор: фејсбук страница Кордунашка читанка

ФОТО: фејсбук