Враћање историјског дуга, Авнојевске обмане и питање историјске правде за српски народ

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

Одлуке појединих општина у Црној Гори да на свом локалном нивоу започну процес отпризнавања једнострано проглашене независности Косова и Метохије представљају значајан политички и морални преседан. Овакав потез представља директан народни одговор на одлуку званичне Подгорице из 2008. године, која је донесена упркос противљењу већинског становништва. Иако ове иницијативе имају примарно симболичан карактер у оквирима међународног права, оне отварају кључно питање демократског легитимитета раније донесених спољнополитичких одлука и указују на дубоки расцијеп између званичне политике и воље грађана.

ПРАВНИ ДОМЕТИ И СНАГА НАРОДНОГ ИНСТИНКТА

Управно и међународно право јасно дефинишу да спољну политику и међународне уговоре суверене државе води искључиво централна власт, из чега произилази да одлуке скупштина општина де јуре не могу поништити државно признање. Међутим, с обзиром на то да је спољна политика Подгорице годинама занемаривала ставове значајног дијела сопственог бирачког тијела, локалне самоуправе користе своја политичка средства како би извршиле притисак на централне институције. Овај процес не представља само локални перформанс, већ континуирани отпор према наметнутим решењима и дипломатском диктату.

ПОГЛЕД НА СРПСКУ КРАЈИНУ И ИСТОРИЈСКА РЕВИЗИЈА ГРАНИЦА

За српски народ, а посебно за Србе поријеклом из Српске Крајине, свако преиспитивање признања и државних граница носи дубоко историјско искуство. Простор Војне Крајине вијековима је имао посебан административни и војни статус под директном управом Беча, формиран ради одбране од Османског царства, при чему је аутохтоно српско становништво чинило његов носећи стуб. Историјски посматрано, регије попут Далмације, Славоније, Барање, Западног Срема, Лике, Кордуна и Баније нису током читавог нововјековног периода чиниле јединствену нити ексклузивну хрватску државну цјелину, па се њихово касније административно подвргавање Загребу у оквиру комунистичке Југославије у српској историографији и политичкој мисли сматра плодом политичког инжењеринга.

АНАЛИЗА АВНОЈЕВСКИХ ГРАНИЦА

Да би се разумијело како су формиране границе које су касније постале међународно признате, неопходно је анализирати начин на који је најуже руководство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) извршило територијално разграничење. Како наводи проф. др Коста Чавошки у својој студији „Како су Тито и КПЈ цртали авнојевске границе“, партијски врх — који су чинили Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Александар Ранковић и Милован Ђилас — доносили су далекосежне одлуке у ратним условима без референдума или било какве демократске провјере. „До свих ових података и чињеница о разграничењу, о којима скоро да нема речи у сачуваним и објављеним записницима са ратних седница Политбироа ЦК КПЈ, долази се из реконструисаних стенографских бележака са седнице Председништва АВНОЈ-а од 24. фебруара 1945. године. Повод за ову седницу били су захтеви АСНОМ-а и ЗАВНОХ-а да четири, односно три њихова представника уђу у Председништво АВНОЈ-а, сразмерно броју становника на својој територији. Том приликом је секретар Миле Перуничић изричито потврдио неједнак третман речима: „Све наше земље, све наше федералне јединице, нису сразмерно представљене у АВНОЈ-у. Такве су биле прилике под којима смо радили.“ Из Перуничићевог прегледа избија чињеница да су, поред шест касније познатих јединица, постојале и четири области чији статус и припадност у фебруару 1945. нису били решени: Војводина, Косово и Метохија, Санџак, те Панчево и Земун.“, наводи Чавошки.

ПРИМЈЕНА ДВОСТРУКИХ АРШИНА ПРИЛИКОМ РАЗГРАНИЧЕЊА

Анализа проф. Чавошког детаљно разоткрива да су за различите федералне јединице примјењени критеријуми из различитих историјских раздобља у распону од преко шездесет година (од 1878. до 1939. године), увијек у корист једнима, а на штету Србије. „Словенија је конституисана у границама Дравске бановине из 1929. године, чиме су сви Словенци обухваћени у једној јединици, а Пленум Освободилне фронте је чак и без претходне сагласности АВНОЈ-а донео одлуку о прикључењу Словеначког приморја. Најповољнији статус добила је Македонија, формирана као југословенска територија јужно од Качаника и Ристовца, у чијим је границама остао знатан број Срба, Албанаца, Турака и Муслимана. Затим је 3. августа 1945. Председништво АВНОЈ-а донело Закон о ревизији додељивања земље колонистима, чиме је практично санкционисано протеривање колонизованих Срба и Црногораца који су ту земљу добили за ратне заслуге или је купили сопственим новцем. Босна и Херцеговина је обухваћена у својим историјским границама дефинисаним на Берлинском конгресу 1878. године, чиме је добила излаз на море код Неума, пресекавши хрватску Далмацију на два дела. Хрватска је добила територијални оквир заснован на Бановини Хрватској из 1939. године (са Савском и Приморском бановином и Дубровачким срезом из Зетске бановине), уз касније прикључење Истре, Ријеке, Задра и острва, чиме су први пут у историји спојене ужа Хрватска, Славонија и Далмација. Црној Гори су признате границе пре Првог балканског рата, али су јој придодати срезови Беране, Плав и Гусиње, као и Которски срез од Херцег Новог до Бара. Насупрот свима, авнојевска Србија је сведена на границе пре балканских ратова из 1912. године (тзв. прекумановска Србија), уз додатак два среза узета од Бугарске Версајским миром. Тиме су Србији потпуно поништени резултати свих ослободилачких ратова које је водила од 1912. до 1918. године.“ – наводи Чавошки.

ОДБИЈАЊЕ АУТОНОМИЈА У ХРВАТСКОЈ И КОМАДАЊЕ СРБИЈЕ

Професор Чавошки даље пише:“ Политички аршини КПЈ додатно се уочавају кроз однос према питању унутрашњих аутономија. Током рата, Моша Пијаде је направио детаљан преглед општина у негдашњој хрватској Војној Крајини са већинским српским становништвом и предложио успостављање одговарајуће обласне аутономије, али је најуже руководство КПЈ тај предлог без оклевања одбило. Када су крајем 1945. године, током општенародне расправе о преднацрту устава, др Ш. Синовчић и Франић предложили образовање аутономне области Далмације у оквиру Хрватске, Едвард Кардељ и Милован Ђилас су то оштро одбацили као неприхватљиво и реакционарно. Милован Ђилас је тада изјавио: „Ми не постављамо федерацију ни на каквим другим основама него на основи националитета. Може ли неко казати за Далматинце да ли су нешто друго него Хрвати.“ Међутим, исти принцип националне хомогености напрасно је занемарен у случају Србије. Доношењем савезног Закона о Уставотворној скупштини коначно је обелодањено да је конституисање двеју аутономних јединица унутар Србије (АУ Покрајина Војводина и АУ Косовско-метохијска област) била ствар одлуке највишег савезног органа — Привремене народне скупштине, а не самосталне надлежности Србије. Иако је нацрт првог устава ФНРЈ у члану 22. остављао могућност оснивања нових аутономних покрајина и у другим републикама, то право је искоришћено искључиво за ограничавање права Србије на властито самоорганизовање. Овакве одлуке су директно ослоњене на континуитет политике КПЈ усвојене још на IV конгресу у Дрездену 1928. године, где је као главни циљ постављено подржавање свих акција које воде ка образовању независне Хрватске, Црне Горе, Македоније и Албаније, те признавање права мађарској мањини у Северној Војводини на отцепљење.“ – закључиује Чавошки.

КАМПАЊА ОСПОРАВАЊА ТЗВ. АВНОЈЕВСКИХ ГРАНИЦА

У савременим геополитичким околностима, у којима се глобални поредак мијења, у аналитичким и политичким круговима, још увијек стидљиво разматра се могућност да Србија, односно Срби гдје год да су, покрену дипломатску кампању са циљем оспоравања АВНОЈ-ских граница Хрватске пред међународним форумима. Аргументација за овакав корак заснива се на тези да су те границе произашле из једностраних одлука диктатуре комунистичких партијских органа донијетих без референдума, те да су касније уоквирене одлукама Бадинтерове комисије уз занемаривање права српског становништва које је на тим просторима живјело. Уколико је принципијелност међународног права нарушена признавањем једностраних сецесија на штету Срба и Србије, отварање питања свих Титових административних линија у бившој Југославији представља макар хипотетички дипломатски сценарио о којем се говори.

БУДУЋНОСТ РЕГИОНАЛНИХ ОДНОСА И НАРОДНИ СУВЕРЕНИТЕТ

Регионална стабилност на простору Западног Балкана остаје осјетљива управо због неријешених историјских и националних питања која су деценијама потискивана. Потези попут оних у црногорским општинама показују да локалне народне заједнице могу постати значајан фактор у покретању дебата о ревизији спорних спољнополитичких одлука. Да ли ће ови процеси остати на нивоу симболичног отпора или ће утицати на ширу свијест о потреби преиспитивања историјских неправди према српском народу, зависиће од будућих геополитичких кретања и стратегија свих кључних актера у региону, али прије свега од воље Срба и српских представника у власти.

ФОТО: фејсбук