Боричевац – мјесто замјене теза и институционализације историјског ревизионизма
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
Постављање спомен-обиљежја у Боричевцу 2017. године, под покровитељством државних институција Хрватске, представља класичан примјер како се кроз парцијалне историјске епизоде и селективно сјећање врши системска замјена теза о карактеру Другог свјетског рата на простору Лике.
Натпис на споменику, који фокус ставља искључиво на страдање 24 припадника хрватске фамилије Ивезић током Устанка у Србу 27. јула 1941. године, истргнуо је овај догађај из његовог стварног узрочно-посљедичног контекста. Тиме се из јавног простора потпуно брише чињеница да је Боричевац уочи устанка служио као најјаче усташко упориште из кога су вршени масовни покољи и терор над српским становништвом околних села.
Случај Боричевца разоткрива дубоку методолошку и логичку противрјечност савремене хрватске историографије и политике сјећања.
Изоловање посљедице од узрока : Формулисањем устанка искључиво кроз епизоду осветничког страдања у Боричевцу, српски народ – који се подигао на устанак ради голог егзистенцијалног опстанка пред геноцидом НДХ – покушава се представити као примарни агресор и злочиначки фактор.
Док садашње власти с једне стране користе Боричевац да Устанак у Србу дефинишу као „четнички злочин”, са друге стране исти тај 27. јул формално приписују „хрватском антифашизму”. На тај начин се ствара апсурд у коме се српске жртве и носиоци отпора потпуно бришу из историје сопственог устанка.
Истинита историјска анализа не негира појединачне цивилне жртве, али одлучно одбија њихову злоупотребу у сврху рехабилитације геноцидног пројекта НДХ. Покушај да се кроз споменик у Боричевцу изједначе системски, државно организовани геноцид НДХ над Србима и стихијски, осветнички рефлекс народа изложеног истребљењу – представља директан атак на историјску науку.
Овај трагични догађај не може се посматрати изван суровог узрочно-посљедичног контекста: Боричевац је уочи устанка био главно усташко упориште из ког су, уз активно учешће локалних Хрвата – међу којима је било и припадника самог рода Ивезић – извођени звјерски покољи над српским цивилима у околним селима (попут масовних и бруталних масакрирања српских жена, дјеце и стараца у Суваји, Клобуку, Калатима, Бушевићу и другим селима непосредно прије 27. јула). Осветнички чин у Боричевцу био је стихијска реакција очајног народа коме су породице претходно заклане и спаљене, а не планирани идеолошки злочин. Због тога је савремени покушај да се кроз ову епизоду истргнуту из контекста изједначе системски геноцид НДХ и очајнички егзистенцијални отпор Срба – историографски потпуно неодржив.
Чување истине о Устанку у Србу 27. јула 1941. године није питање идеологије, већ дуг према сјећању на народ који је у најтамнијем тренутку историје устао у одбрану сопственог права на живот и биолошки опстанак.
ФОТО: фејсбук
