На само километар од јаме Голубинке у Шурманцима, измислили су приказивање прве међу женама…
Пише: Пише: Деки РС
Лева обала Неретве вековима је била граница и бедем православног живља у Херцеговини. Само корак преко реке, на десној обали, села Шурманци и Међугорје наслоњена су једно на друго – њихови атари се додирују, а брда преплићу.
Географска близина ових двеју тачака готово да леди крв у жилама, али је разлика међу њима дубља од свих херцеговачких јама.
На једном месту стоји сурова, прећуткана историја џелата и жртве, а на другом – фарса измишљеног чуда.
У мрачни бездан Шурманачке јаме, у августу 1941. године, усташе су живе бациле преко пет стотина пребиловачких жена, деце и стараца.
А онда, тачно четрдесет година касније, баш ту, на корак од још забетонираних костију – Госпа се деци приказала.
Прича о шесторо деце којој се на херцеговачком камењару наводно указала „Краљица мира“, у свету је прихваћена преко ноћи.
Милиони ходочасника прихватили су ову фарсу, превиђајући да корачају камењаром где су њихови вршњаци бацани у Шурманачку јаму.

Због ходочасника, Међугорје је постало град ексклузивних хотела са хиљадама лежајева, ресторана и угоститељских објеката. Сиромашно херцеговачко село преко ноћи је претворено у машину за новац под плаштом духовности.
Отишло се недавно и корак даље, па је овде отворен и тениски комплекс на 25.000 квадратних метара строге раскоши.
Долазак светских тениских гиганата показао је праву суштину Међугорја: док се за обичан народ пласира прича о чудима, за елиту се отварају капије луксуза и капитала.
Међугорје је данас економски џин са скоро два милиона ходочасника годишње.
Овде се за само једну годину обрне око 400 милиона евра, а то је новац који је од земље геноцйда и јама направио „свету земљу мира“.
Овај најновији „вандализам“ у Међугорју није пуки хулиганизам; он је драматично отрежњење једног ходочасника.
Човек који је пешке дошао чак из Пољске, преваливши преко хиљаду километара у молитви, жртви и трагању за светим, на крају свог пута није затекао тишину чуда, већ бруталну машинерију религијског бизниса.
Његов спреј на кипу није скрнављење, већ крик превареног верника и побуна једне изневерене душе.
То је реакција човека који је схватио да је, уместо на свето место, стигао у добро уходану корпорацију.
Њега су ухапсили и већ осудили, а радници већ шмирглају бизнис-кип од раног јутра, јер предузеће увек мора да буде отворено.
Они уклањају фарбу са кипа баш онако како су деценијама уклањали историју са ових простора: брзо, темељно и без питања.
Међутим, боја на камену се да опрати, али мрља система који је од трговине вером направио империју остаје трајна.
Да је реч о вешто изграђеном бренду, а не о духовном средишту, зна и сам Рим.
Ватикан је одбио да Међугорју да статус званичног светилишта, зато ниједан папа није желео да га посети нити призна, јер би тиме признао да је пастор самим ђаволима.
Свом овом играријом успело се у томе да историја српског страдања широм Херцеговине буде потпуно маргинализована.
Мученичке кости у Пребиловачкој цркви не гледају спортске мечеве и не чују аплаузе са трибина.
Оне само сведоче и ћуте…
ФОТО: фејсбук
