На само километар од јаме Голубинке у Шурманцима, измислили су приказивање прве међу женама…

Пише: ​Пише: Деки РС

​Лева обала Неретве вековима је била граница и бедем православног живља у Херцеговини. Само корак преко реке, на десној обали, села Шурманци и Међугорје наслоњена су једно на друго – њихови атари се додирују, а брда преплићу.

​Географска близина ових двеју тачака готово да леди крв у жилама, али је разлика међу њима дубља од свих херцеговачких јама.

На једном месту стоји сурова, прећуткана историја џелата и жртве, а на другом – фарса измишљеног чуда.

​У мрачни бездан Шурманачке јаме, у августу 1941. године, усташе су живе бациле преко пет стотина пребиловачких жена, деце и стараца.

А онда, тачно четрдесет година касније, баш ту, на корак од још забетонираних костију – Госпа се деци приказала.

​Прича о шесторо деце којој се на херцеговачком камењару наводно указала „Краљица мира“, у свету је прихваћена преко ноћи.

Милиони ходочасника прихватили су ову фарсу, превиђајући да корачају камењаром где су њихови вршњаци бацани у Шурманачку јаму.

​Због ходочасника, Међугорје је постало град ексклузивних хотела са хиљадама лежајева, ресторана и угоститељских објеката. Сиромашно херцеговачко село преко ноћи је претворено у машину за новац под плаштом духовности.

​Отишло се недавно и корак даље, па је овде отворен и тениски комплекс на 25.000 квадратних метара строге раскоши.

Долазак светских тениских гиганата показао је праву суштину Међугорја: док се за обичан народ пласира прича о чудима, за елиту се отварају капије луксуза и капитала.

​Међугорје је данас економски џин са скоро два милиона ходочасника годишње.

Овде се за само једну годину обрне око 400 милиона евра, а то је новац који је од земље геноцйда и јама направио „свету земљу мира“.

​Овај најновији „вандализам“ у Међугорју није пуки хулиганизам; он је драматично отрежњење једног ходочасника.

Човек који је пешке дошао чак из Пољске, преваливши преко хиљаду километара у молитви, жртви и трагању за светим, на крају свог пута није затекао тишину чуда, већ бруталну машинерију религијског бизниса.

​Његов спреј на кипу није скрнављење, већ крик превареног верника и побуна једне изневерене душе.

То је реакција човека који је схватио да је, уместо на свето место, стигао у добро уходану корпорацију.

​Њега су ухапсили и већ осудили, а радници већ шмирглају бизнис-кип од раног јутра, јер предузеће увек мора да буде отворено.

Они уклањају фарбу са кипа баш онако како су деценијама уклањали историју са ових простора: брзо, темељно и без питања.

Међутим, боја на камену се да опрати, али мрља система који је од трговине вером направио империју остаје трајна.

​Да је реч о вешто изграђеном бренду, а не о духовном средишту, зна и сам Рим.

Ватикан је одбио да Међугорју да статус званичног светилишта, зато ниједан папа није желео да га посети нити призна, јер би тиме признао да је пастор самим ђаволима.

​Свом овом играријом успело се у томе да историја српског страдања широм Херцеговине буде потпуно маргинализована.

Мученичке кости у Пребиловачкој цркви не гледају спортске мечеве и не чују аплаузе са трибина.

​Оне само сведоче и ћуте…

ФОТО: фејсбук