Звезда у Плзењу, Алиса у земљи чуда!

Пише: Српскопитање

На страну што је код Владана Милојевића дошло до спортско-емотивног засићења, и што неки лепи моменти у животу треба да остану у прошлости. На дебелу маргину и то што се Дејан Станковић олупао о хриди сопственог притиска после три неуспешна покушаја да се домогне Лиге шампиона. И на крају, то што је у чучећем положају са савршено науљеном фризуром Алберт Ријера, у најкритичнијим моментима у Плзењу, деловао као Алиса у земљи чуда, можда је само један колоритан детаљ. И ништа више од тога.

Постоји нека невидљива карма која је нацртала баш овакав исход – да Црвена звезда после десет европских сезона затвори позитиван круг. Српски шампион је тог лета 2017. године био нешто што се данас зове Сабах. Само на стероидима. Симфонија од клуба у којем су сви дували у исту тикву и била велика срећна породица.

Ових августовских дана Црвена звезда је подсетиле на турске „милионере“, оне клубове који деценијама дивљају на трансфер тржишту, али галопирају Европом брзином пужа. Црвена звезда је у Чешкој била интернационални циркус – поклањала је голове, правила пенале као петлићи, добијала инфантилне црвене картоне! И некако је било логично да Црвена звезда испадне у Чешкој и оде право у слепу улицу трећеразредног УЕФА такмичења. Да је било другачије, српски шампион би постао аутентична јединка – прва која је преживела сопствени атентат.

Старији навијачи могу да потврде да је вашар сличне врсте виђен у Келну у сезони пре освојене титуле у Барију, када је гостовање у Немачкој личило на матурску екскурзију. Они још старији сећају се чувеног реванша са Панатинаикосом, који је савршено описао београдски вагабундо, легендарни новинар Слободан Цука Стојаковић:

“Долазим из школе, палим пљугу, и док ставља кафу мој покојни отац Владанко Стојаковић виче: ‘Гооол’. Имам шта да видим, игра се трећи минут, а Владислав Богићевић одиграва дупли пас са Антониадисом”, присећао се популарни Цука Звездине вековне ноћне море.

Да смањимо филозофију, јасно је да озбиљну кривицу за ово у Плзењу, а пре тога за Бер Шеву и најслабије лето у последњој деценији, сносе челници Црвене звезде. Може увек једно лето да буде проблематично, али је српски шампион, уљуљкан у домаћу доминацију, постао нефункционалан. Јер пре Бер Шеве, имали смо кипарски Пафос. Црвена звезда рачунајучи последњих осам елиминационих двомеча има само три пролаза. Не може баш то да буде случајност, посебно што је Црвена звезда прошла полу-аматерске тимове попут Ларнеа и Линколна, док је једино против Леха показала знакове озбиљног система. Уз много уложеног новца – мизеран резултат. Јесте, било је И претходне такмичарске године и пролећа у Европи, што је леп резултат, али…

Црвена звезда и њени челници у овом тренутку личе на оне ђаке који родитељима пријављују бољи успех у школи него што јесте, а потом дође тромесечје, родитељски састанак, и казна. Биће свима лакше у Црвеној звезди, уколико челници клуба признају да су дебело погрешили последњих година.

Црвена звезда је од првог човека, до портира на улазу, постала благо препотентна. Епицентар критичне уљуљканости налази се у свлачионици Црвене звезде подно северне трибине. Када бисмо разложили овај тим име по име, сигурно бисмо дошли до закључка да можда није најбоље избалансиран, али да је квалитетан. Међутим, тај квалитет не огледа се у критичним ситуацијама. Када год “гори” група постају она најгора врста спортског колектива. Плашљив тим без индентитета, жара у очима и исконске жеље. Карактерно ово је једна од најслабијих дружина у историји Црвене звезде, са менталитетом равним нули. То са сигурношћу можемо да кажемо, макар после промена у финишу прелазног рока освојила Лигу конференције. Чудо како то челници Звезде нису препознали после деценијског стажа у фудбалу. Сувише мажена и пажена скупа роба, на Инстаграму најјача, покварила се много пута у последњих годину дана. И чини се да јој је одавно истекао рок трајања.

Идемо на још простије ствари. Црвена звезда је уочи двомеча са Плзењом продала Наира Тикнизијана, између два дуела Јонг-ву Сеола. Није била баш у најбољој преговарачкој позицији, јер су Јермен и репрезентативац Јужне Кореје улазили у последњу годину уговора. Нови тренер Алберт Ријера је, бар према одређеним информацијама, био равнодушан. Он је према последњим информацијама са Маракане рекао претпостављенима да ће играти без класичних бекова. Односно да ће му Тебо Учена или Дерик Лукасен бити на десном боку, док би лево требало да играју Михаило Ристић или нови члан, јапански репрезентативац Јута Накајама. Ушао је Ријера у процес који захтева време, добру физичку спрему, максималну уиграност. Добро је и кренуо, али морали су у Звезди да му дочарају моменат, да затежу. Много пута апострофирани хибридан систем престао је да ради у Плзењу. Није ово Ријерин крај у Црвеној звезди, али осетио је Шпанац како и спортска револуција, нагла промена, може да поједе сопствено дете.Шпанац мора да призна себи и другима да Учена не може да игра хибридног дефанзивца на боку.

Идемо даље. Црвена звезда је за ангажовање Лоиза Лоизуа и Бугарина Кристијана Балова кумулативно потрошила шест милиона евра. Један је имао минорну улогу у двомечу са Плзењом, други није ни пријављен за Европу. На све то момак који се спремао за трансфер читаво лето, имао готово купљену карту за Дрезден, Владимир Лучић, улази у најтежем моменту да нешто уради. Португалски везиста Томас Хандел, плаћен исто милионским износом, један је у низу непријављених за Европу, иако је имао статус одликаша у Примеири. Мамаду Баџо и Родригао су васкрсли из кавеза… Али све је то оставило утисак озбиљног бућкуриша. Да је уместо Алберта Ријере на клупи био конзилијум у саставу Јохан Кројф – Валериј Лобановски – Пеп Гвардиола, тешко да би за две седмице исправио поједине грешке. Јер Црвена звезда послује са системском грешком.

Овај тим је селектиран за Дејана Станковић, а потом је у критичном делу сезоне дат у руке Алберту Ријери. Можда је морало тако да буде, али онда на Маракани морају да буду свесни да је сасвим нормално да одиграју овакав меч као у Чешкој када за еврпске услове просечни ривал да пет голова. А могао је још толико. Све је то процес.

Звездан Терзић је човек присутан у фудбалу више од три деценије. И прошао је све и свашта, али не у оваквом временском контексту. После врхунског раста Црвене звезде у европским оквирима сада већ две године уместо финалног додира напретка долазе разочарања. То значи да нешто ту није како треба. И то је његова одговорност, колико Марина и Мркеле. Морао је да продрма клуб, осети опасности које долазе… А има и оно спортско-животно ненаписано правило: “кад најјачи си, тад си заправо најрањивији”.

 Можда некада треба послушати критику, иако са стране она делује малициозно и површно. Јер сигурно није нешто како треба ако Звезда серијски испада од Пафоса, Бер Шеве и Плзења.

Челници Црвене звезде треба да кажу да су негде дебело погрешили, засуку рукаве и почну јаче да раде. Биће лакше и њима и звездашкој јавности.

Ако не схвате да су дебело грешили, онда ништа. Видимо се и догодине на истом месту.

Извор: фејсбук страница Мој омиљени клуб ФК Црвена звезда

ФОТО: фејсбук