Покољ српске нејачи у Цазинској Крајини

Септембарски злочини усташког режима 1941. године

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

На основу доступне архивске грађе и историјских извора, током септембра 1941. године на ширем подручју Цазина извршен је масован и плански злочин над српским цивилним становништвом. Ова трагична епизода усташког терора у Босанској крајини документована је како у послијератним поименичним списковима жртава, тако и у службеним извјештајима оружништва тадашње Независне Државе Хрватске, чиме се недвосмислено потврђују размјере и намјера затирања цјелокупних породица, односно геноцида.

УТВРЂЕНЕ ЖРТВЕ И СТРАДАЊЕ ДЈЕЦЕ

У таласу насиља који је трајао од 8. до 23. септембра 1941. године, страдао је велики број мјештана у српским селима око Цазина. Подаци показују да су жртве у највећем броју ликвидиране хладним оружјем, а огромну већину убијених чиниле су жене и дјеца.

Према до сада публикованим поименичним подацима, у овом периоду живот су изгубила 275 евидентирана лица: у Крндији су заклана 74 становника (од којих 34 дјеце), у Мутнику 53 (29 дјеце), у Ћоралићима 51 (32 дјеце), у Селишту 39 (12 дјеце), у Буковици 25 (15 дјеце), у Тржачким Раштелама 20 (10 дјеце) и у Рујници 13 мјештана (од којих 8 дјеце). Податак да су преко половине убијених била дјеца представља један од најпотреснијих показатеља карактера овог хрватско-муслиманског геноцида над Србима.

ИЗВЈЕШТАЈИ ОРУЖНИШТВА НДХ КАО ДОКАЗ МАСОВНОСТИ

Аутентичност и масовност погрома потврђују и војно-полицијски извјештаји саме НДХ. Према сачуваним документима Оружничког крилног заповједништва Бихаћ, насиље великих размјера забиљежено је већ почетком мјесеца: 4. и 5. септембра 1941. године над житељима села Пишталина, Стијена и Мемић Брдо извршен је напад у којем је, према наводима оружника, „уништено око 200 особа”, док је истовремено у селу Ћоралићи убијено „око 150 особа”.

Исти извори биљеже нови талас масовних погубљења 22. и 23. септембра 1941. године, када је према службеним подацима оружништва страдало око 460 лица свих узраста и оба пола на простору Рујнице, Мутника, Марин Моста, Буковице и Тржачких Раштела. Разлике између оружничких збирних процјена и каснијих поименичних пописа одраз су хаотичних ратних прилика, али оба корпуса извора сагласно свједоче о десетинама уништених домова.

ОДБРАНА СЕЛА И ПРЕЛАЗАК НА СЛОБОДНУ ТЕРИТОРИЈУ

За разлику од суседних мјеста, становници села Црнаја и Бугар успјели су избјећи судбину масовних погубљења. Поучени догађајима из окружења, српски мјештани су се крајем августа наоружали, организовали сеоске страже и успоставили везу са устаничким снагама у сусједном Кордунском Љесковцу и Коранском Лугу. Током септембра ове сеоске формације ушле су у састав партизанских снага, пружајући оружани отпор нападачима.

Преостали народ из попаљених и пострадалих цазинских села спас је потражио у збјеговима према ријеци Корани и слободним територијама Лике, Кордуна и Босанске крајине. Преживјели су у знатном броју прелазили у партизанске и четничке формиране борбене јединице које су наставиле дејства против нациста и хрватско-муслиманских усташких снага.

Фотографија: Википедија

ФОТО: фејсбук