Ко нам то држи лекције о моралу?

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

За Србе је тешко не уочити један историјски образац.

Аустроугарска, Трећи рајх, а данас Европска унија – различите историјске и политичке творевине, различити језик и различите униформе, али у кључним историјским тренуцима према српском народу исти образац: потискивање српског етничког и културног простора, политичка стигматизација, сатанизација Срба, умањивање српских страдања и релативизација српских жртава.

А када политички притисак више није био довољан – долазила је сила.

Од аустроугарских казамата и интернација, преко нацистичког терора и масовних злочина, па све до НАТО бомбардовања 1999. године.

Другачије униформе… Другачије заставе… Другачији политички језик. Али за Србе – исто историјско искуство.

Зато посебно лицемјерно звуче данашње „лекције о моралу“ упућене Србима.

Лекције о томе кога смијемо да оплакујемо, како смијемо да сахрањујемо своје мртве и које жртве заслужују поштовање.

Нарочито када се те лекције држе поводом сахране српског генерала, хришћанина који је испраћен православним обредом, након исповијести и причешћа, са крстом у рукама.

А онда погледамо како су се исти ти „морални ауторитети“ односили према сопственој прошлости.

Сјетимо се Курта Валдхајма…

Валдхајм није био тек неки случајни њемачки војник који се затекао у рату. Био је официр злогласног Вермахта, који је током рата служио у структурама њемачке нацистичке војске у југоисточној Европи (простор Југославије и Грчке). Послијератна истрага америчког Министарства правде утврдила је да постоје докази да је „помагао или учествовао“ у прогону цивила, масовним депортацијама у концентрационе и логоре смрти, депортацији Јевреја са грчких острва и из Бањалуке, пребацивању заробљеника СС-у ради принудног рада, као и у другим репресивним поступцима. Познато је и да је активно учествовао у процесу геноцида над Србима на подручју Козаре 1942. године и депортацијама српских жена и дјеце у Јасеновац.

Због своје ратне прошлости, Сједињене Америчке Државе су га 1987. године ставиле на листу лица којима је забрањен улазак у земљу. Био је први шеф једне државе који је на тај начин стављен на америчку имиграциону листу.

И шта се догодило?

Да ли је постао политички и друштвено недодирљив?

Не.

Постао је генерални секретар Организације уједињених нација од 1972. до 1981. године, а потом и предсједник Аустрије од 1986. до 1992. године.

А када је 2007. године умро?

Аустрија му је приредила државну сахрану уз војне почасти. Одржан је реквијем у Бечкој катедрали, присуствовао је не само аустријски државни врх већ врх већине земаља ЕУ, а његов ковчег је испраћен уз почасни батаљон и војне почасти до крипте за аустријске предсједнике.

И сада би ти исти морални арбитри да Србима објашњавају шта је достојна сахрана?

Не, хвала.

Нећемо прихватити моралне лекције од оних који су сопствене историјске компромисе годинама прикривали, релативизовали или прећуткивали, а онда од Срба захтијевају колективно покајање, одрицање од сопствених жртава и прихватање туђих политичких пресуда као коначне истине.

Знамо ми ко сте ви.

И знате ви ко смо ми.

Знамо се вијековима.

И управо зато нас неће учити моралу они који су превише пута показали да за њих нису исти аршини за све народе.

Срби ће своје мртве сахрањивати како доликује српском човјеку – уз молитву, крст, свијећу и памћење.

А историју нећемо препустити онима који би да је пишу тако да из ње избришу српске жртве, а сопствене злочине претворе у фусноте.

Знамо се…

И памтимо.

ФОТО: фејсбук