Јуриш у голи живот: крваве ноћи пробоја преко Партије (фото)
Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније, 1942–2026. (4)
Пише: Зоран М. КОС, новинар и публициста
Приређивач Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“
Заједнички мото фељтона:
„Када смо преживели рат, и слободу ћемо, зар не?!”
— Тоне Светина, „Вучићи Козаре“
Истина о Козари не треба да буде под кључем комунизма и братства и јединства.
У четвртом дијелу фељтона анализирмо драматичне догађаје с почетка љета 1942. године, када су њемачке и усташко-домобранске снаге стезале обруч око Козаре и више од 80.000 цивила. Суочени са критичним недостатком намирница и муниције, донесена је одлука о очајничком фронталном јуришу преко Патрие у ноћима између 3. и 5. јула 1942. године. Након краткотрајног отварања пролаза и борби прса у прса, непријатељ је поново затворио обруч, што је резултирало тешким посљедицама, страдањима и масовним депортацијама преживјелог становништва у логоре НДХ, Њемачке, Новешке…
ОБРУЧ КОЈИ ЈЕ ГУТАО ПОТКОЗАРЈЕ
Након сложених тактичких ратних игара, примирја из нужде и заштите пруга у ратној 1942. године, ратна стихија се у свом најсуровијем облику сручила на саму планину Козару. Почетком лета те године, удружене немачке и усташко-домобранске снаге стезале су челични обруч око слободне територије, на којој се, поред бораца Другог крајишког партизанског одреда, нашло преко 80.000 збегова цивилног, углавном српског становништва.Била је то ОФАНЗИВА НА КОЗАРУ.
Опкољени народ и десетковани борци нашли су се притиснути уз густе шуме, изложени непрестаном бомбардовању и артиљеријској ватри. Када је постало јасно да хране, муниције и санитетског материјала више нема, а да непријатељ не показује милост према деци и становништву, донета је једина могућа, огрезао-крвава одлука, мора се кренути у фронтални јуриш на непријатељске бункере. Место одређено за историјски и биолошки опстанак овог дела Козаре било је брдо Патрија.
ПАТРИЈА: КРВАВО ПРЕЛАМЊЕЊЕ ИЗМЕЂУ СПАСА И СЛОМА
У ноћима између 3. и 5. јула 1942. године, Патрија је постала поприште најдраматичнијих сцена у историји Другог светског рата на нашим просторима. То нису били класични војни маневри, већ јуриш очајника у голи живот. Наоружани преосталим пушкама, ручним бомбама, али и голим рукама, косама и секирама, борци су кренули на утврђене немачке линије и усташке ровове.
Иза њих, у леденој тишини козарске ноћи, кретао се збег, мајке са децом у наручју, старци и покретни рањеници.
ТЕШКИ РАЊЕНИЦИ СУ ОСТАВЉЕНИ, НАПУШТЕНИ, У РЕОНУ ШИРОКЕ ЛУКЕ ВЕЋИНСКИМ ДЈЕЛОМ У ГРАБОВОМ ЈАРКУ , ГДЕ СУ И ИЗГУБИЛИ ГЛАВУ НА НАЈСВИРЕПИЈИ НАЧИН!!!
Ко год је могао да хода, јурио је напред кроз блатњаве шума подно Патрије, пратећи звук експлозија. Непријатељска митраљеска гнезда сејала су смрт, претварајући чистине у масовне гробнице. Део снага је успео да пробије непријатељски обруч на падинама Патрије према равници и извуче се у правцу Планинце , спасавајући део језгра народа. Нажалост, за хиљаде оних који су остали иза пробијеног правца, уследио је пакао звани збегови, заробљавање и путеви који су водили право у Јасеновац и друге логоре смрти.
ПАТРИЈА-ХРОНОЛОГИЈА И ЧИНЊЕНИЦЕ ПРВЕ НОЋИ ПРОБОЈА (3/4. ЈУЛ 1942)
У ноћи између 3. и 4. јула 1942. године, јединице Козарског партизанског одреда отпочеле су свој први, драматични покушај пробоја фашистичког обруча. Циљ ове огорчене битке био је отварање спасоносног пролаза за извлачење опкољених војних јединица, стотина рањеника и десетина хиљада цивила који су у шумама Козаре тражили спас од нацистичких и усташких снага. Документи и свједочења актера ове трагичне опкољене судбине, сачувани у историјским записима, откривају сву тежину, панику и суровост покушаја пробоја у којој је неколико часова одлучивало о животу и смрти.
О војно-тактичким пропустима и трагично пропуштеним приликама прије самог затварања обруча, најбоље говори оцјена која се, из историјске перспективе, чини поприлично тачном. Друг Бошко Шиљеговић (Окружни комитет) о данима када је цеста била отворена наводи:
„После уништења непријатељске бојне на Патрији прелаз преко цесте на слободан терен, то јест на пут за Грмеч, није довољно искориштен. Прошло је свега око 3.000 људи, жена и дјеце са стоком, колима а могло се прећи за то време… сва позидина… у износу од 20.000 људи, жена и дјеце. Могли су прећи и рањеници… Зашто ово овако није искориштено кривица је Штаба Одреда и Окружног Комитета… као погрешку. Требало је проширити и осигурати пробој.“
На основу доступних војних извора и историјских реконструкција, ток операције прве ноћи изгледао је овако:
Почетак напада
Тачно у поноћ, борци крећу у јуриш на правцу од долине ријеке Мљечанице и Широке Луке, преко доминантне коте Патрија (301 м надморске висине), према Планиници. Борба се водила прса у прса.
Ударне снаге
У нападу су учествовали Први, Други, Трећи, Четврти и Ударни батаљон Козарског одреда.
Први талас успјеха
Први батаљон и највећи дио Ударног батаљона успјели су да разбију више линија непријатељске одбране. Извели су дио бораца, руководилаца, покретних рањеника и већи број цивила из окружења.
Криза на боку
Трећи батаљон је продро дубоко у непријатељски распоред. Међутим, након повлачења Другог батаљона, остао је изложен унакрсној ватри са оба крила. Командант Мирко Пекић наредио је повлачење како би заштитио рањенике и збјег који су стајали иза његових јединица.
Биланс прве ноћи
Након прекида борби, унутар обруча су остали Други, Трећи и Четврти батаљон, већина тешких рањеника, велики број лакших рањеника и бројни цивили.
Скица војних операција првог пробоја Другог крајишког партизанског одреда из окружења у ноћи 3/4. јула 1942. године (размјера 1:50000). Црвеном бојом су означени партизански батаљони, правци напада преко коте Патрија (301 м) те положај затеченог збјега народа, док плаве ознаке приказују одбрамбене бункере и пукове њемачких снага и јединица НДХ.
СВЈЕДОЧАНСТВА ИЗ ПАКЛА ОБРУЧА: НАПУШТАЊЕ РАЊЕЊИКА И ПОЗАДИНЕ
Друг Др Алфред Ржехак (управник санитета) о паници и слому ланца команде свједочи:
„Штампарија је радила итд. Не може се II батаљон окривљавати за саботажу. Штаб Одреда понашао се панички на терену… Штаб је лутао од чуке до чуке, да спаси своју главу не дајући савета онима којима га је требало дати. Изгледа да је штаб одреда најбуквалније схватио директиву чувања команданог кадра. Сматрам штаб одреда одговорним за многе ствари које нијесу учињене а које би несумњиво ублажиле наш пад и катастрофу…“
Обрад Стишовић, командант Другог КНОП (козарског) одреда. Архивски запис свједочи о саставу штаба на Хајдучком бријегу уочи офанзиве, чије је касније панично дјеловање током пробоја оштро критиковао санитет одреда.
Друг Милош Стојаковић (Окружни комитет) о тренутку када је народ остављен додаје:
„Најтежи утисак код народа изазвало је то што га нијесмо припремали и што смо га на крају хтели да га оставимо на цедилу, а ми да се са рањеницима извучемо. Пробој је усљедио ненадано и брзо, неприпремљено… А када сам народу казао да се сналази како зна настао је лелек који ми се заувјек урезао у сјећању.“
Друг Милош Шиљеговић (штаб Одреда) описује хаос повлачења и тренутак како је војска престала да постоји након пробоја:
„Код враћања послије пробоја, војска више није била војска. Више команде нема. Више нико никог није ни питао… Послије пробоја повлачење је извршено најпаничније, невојнички, непредвиђено.“
Драгутин Ћургуз Црни 1951. г. у Међувођу, један од преживјелих активних учесника покушаја пробоја на Патрији, чија су сјећања и каснији истраживачки рад сачували истину о овој козарској трагедији
КРАТКОТРАЈНИ ПРОЗОР СПАСА И КАТАСТРОФАЛНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Обруч на Козари био је отворен свега неколико часова, прецизније, од поноћи 3/4. јула па до раних јутарњих часова 4. јула 1942. године. Иако је створени пролаз на линији Патрија–Планиница био широк око два километра до неколико стотина метара, непријатељске снаге (њемачке трупе и усташе) брзом реакцијом и увођењем снажних резерви поново су затвориле обруч већ истог јутра.
Током тог веома кратког временског прозора догодило се сљедеће:
Спасено становништво
Кроз обруч успјело је да се извуче и спаси неколико хиљада цивила (жена, дјеце и стараца) из збјегова, заједно са неколико дијелова партизанских батаљона.
Заплијењена имовина
Непријатељске снаге су у ширем рејону пробоја заплијениле преко 10.000 до 12.000 грла крупне и ситне стоке (волови, краве, коњи, овце и свиње). Само воловских и крављих запрега које су директно вукле избјегличке коморе било је на хиљаде.
Збјег народа Поткозарја са избјегличким коморама у љето 1942. године. Сељачке запреге натоварене најосновнијим покретним стварима пратиле су партизанске јединице стопама кроз блатњаве шуме Мацура и Патрије.
Поновни притисак и голгота
Након брзог затварања обруча, унутар пакла Козаре остало је заробљено близу 80.000 цивила, више стотина рањеника и преостали дијелови одреда. Ово је означило почетак највеће трагедије, масовних убистава на терену и депортација више десетина хиљада људи у концентрационе логоре, прије свега у Јасеновац и Сајмиште.
СВЕДОЧАНСТВА И ОЧУВАЊЕ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА
Када данас, 84 године касније, прошлост проговори кроз документе и зборнике радова, јасно се види да је Патрија остала синоним за врхунац егзистенцијалне драме српског народа Поткозарја. Она је доказ до којих је граница човек спреман да иде када се бори за право на опстанак и породицу. Управо због тога, прикупљање нових сведочанстава, теренски рад и записивање прећутаних породичних трагедија представљају темељ нашег научног пројекта.
(Напомена: Ова историјска реконструкција заснива се на књигама и сјећањима Драгутина Ђургуза Црног и Мирка Пекића,ауторовим разговорима са Драгутином Ђургузом Црним, те званичном Записнику са Окружног савјетовања Окружног комитета КПЈ за Козару од 20. и 21. септембра 1942. године).
БОКС : ДОКУМЕНТАРНИ ИЗВОР
Корице историографске монографије „Битка на Козари“ (издање Приједор, 1977.) која је послужила као један од извора података за овај наставак фељтона. Напомена аутора: Посебну историографску пажњу привлачи чињеница да рецензент књиге Жарко Згоњанин, који је и сам био активни учесник дјелимичног пробоја, у свом тексту узима потпуно други датум извођења народа из обруча у односу на званично наведене хронологије. Ово јасно доказује да, иако се у јавности мисли да је о овој бици све одавно јасно и дефинисано, и даље постоји велики број отворених војних питања, контрадикторности и нејасноћа које тек треба научно расвијетлити.
ПРЕДГОВОР
О народно-ослободилачкој борби Козаре до сада је доста писано и чињени напори да се што више расвијетле догађаји из народно-ослободилачке борбе овога краја. На томе је доста урађено, али још ни издалека све, с обзиром на то да је читав народ Козаре од почетка 1941. године прихватио народно-ослободилачку борбу као једини правилан пут испољивши у тој борби невјероватно јединство, упорност и издржљивост. Све је ту жртвовано, имовина, породица и живот, да би се остварио наш велики ослободилачки циљ.Љубав према слободи и мржња према окупатору и домаћим издајницима достигла је овдје фантастичне размјере. Устанак на Козари од самога почетка попримио је масован карактер. То је омогућило да се организационе форме устанка снажно развијају и стално јачају без икаквог колебања и осцилација. Партизанске јединице, партијске организације, народни одбори, скојевске организације, организације антифашистичког фронта жени стално су расле, развијале се и испољавале све већу и већу активност у борби против непријатеља. Козара је већ у самом почетку 1942. године личила на прави војни логор са партизанским јединицама, војно-политичким омладинским курсевима, позадинским, омладинским четама, позадинским радним четама, народним стражама итд. Све је било на фронту или је радило за фронт.
Никакве репресалије окупатора нису могле заплашити нити поколебати народ Козаре. Он је стојички подносио све ударце непријатеља и остао до краја вјеран ослободилачкој борби и био једнако активан од почетка до краја. Овај крај обилује примјерима великог херојизма и прегалаштва бораца, старјешина, јединица, чланова КПЈ, одборника, омладинаца, жена и људи у позадини.
Рад другова Пекића и Ћургуза дао је једну повезану и цјеловиту слику збивања на овоме подручју у периоду 1941 — 1942. године, те многе до сада непознате детаље освијетлио. Сматрам да ће овај рад у многоме допринијети да читалац стекне јаснију слику о ономе што се догађало на Козари, а нарочито за вријеме офанзиве.
Аутори су се у своме раду »Битка на Козари« служили како непријатељским тако и нашим документима и до сада најуспјешније обрадили, од почетка непријатељску замисао о уништењу устанка на Козари, тако и бројност непријатељских снага, њихов распоред и само извођење операција, заробљавање, уништавање и одвођење народа са Козаре, те распоред и дјеловање наших снага од почетка до завршетка офанзиве на Козари. У томе је учињено много напора и труда, те је постигнут крупан успјех.
Очито је да су аутори имали великих тешкоћа услијед малобројности и непотпуности наше документације, а нарочито недостатка документације из које би се могло видјети какве су све радње обављане и издавана допунска наређења у погледу спровођења у дјело извјесних замисли штабова, партијског руководства и органа власти па су се морали служити и појединачним сјећањима преживјелих бораца. Тај недостатак докумената осјећа се и при обради састава и дјеловања наших чета у акцијама на Цвијића гају — Југовића брду и у реону села Бјелајаца.
Извођење народа из обруча (народ је изведен од 19 — 25. јуна, а не 3/4 јула) дато је мало мјеста самој организацији и учињеном напору партизана и руководства гдје су постигнути видни успјеси и ако је изишло мало народа из обруча (око 15.000). Командовање јединицама у току пробоја остало је недовољно расвијетљено и ако би се са расвјетљавањем овога питања вјероватно нашао најкрупнији разлог за наш неуспјех у првом пробоју 3/4 јула. Осњу у мање групе и дјеловање снага које су се пробиле, све то треба да буде предмет даљњег изучавања, како историчара, тако и војних стручњака ради бољег кориштења тих искустава.И поред свих тешкоћа, па и пропуста и мјестимичних грешака, кроз тешке губитке, покрет у овоме крају ишао је непоколебљиво свом основном циљу кога је зацртала наша КПЈ и друг Тито, а то је основно и битно у обради, сагледавању и оцјени тих збивања.
Жарко ЗГОЊАНИН
Извор документованог прилога:
Жарко Згоњанин, „Предговор”, у: Мирко Пекић, Драгутин Ћургуз, Битка на Козари (IV допуњено издање), Приједор 1977, стр. 5–7
Породична гробница генерал-потпуковника Жарка Згоњанина (1916–1970), учесника устанка и предратног комунисте чије критичке оцјене из предговора бацају ново свјетло на тактичке пропусте команде током пробоја.Миригој, Загреб.
Депортација заробљеног српског становништва Козаре ка сабирним и концентрационим логорима НДХ након поновног затварања обруча у јулу 1942. године. Ова егзодусна сцена служи као трагични историјски мост ка наредној теми фељтона.
Заборављена трибина слободе: Спомен-обиљежје на мјесту Коларева лука и једно од мјеста партизанског пробоја подно Патрије.
Овај споменик (на локацији Коларева лука у Горњем Јеловцу подно Патрије) подигнут је у част тријумфа живота над смрћу – управо на мјесту гдје су изгладњели и десетковани борци успјели силом да пробију фашистички обруч и кроз отворени коридор извуку дио народног биолошког језгра. Чињеница да је данас тако зарастао у коров и девастиран несавјесним понашањем пролазника представља озбиљан шамар нашој култури сјећања.
ТРЕЋИ ДЕО ФЕЉТОНА можете прочитати на линку:
Сложене политичке игре и војне рачунице иза крваве кулисе Козаре: четничко-усташки споразуми из 1942. године (фото)
У НАРЕДНОМ НАСТАВКУ (5):
Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније, 1942–2026. (5): Путеви страдања после Козаре: Ратни заробљеници, депортације становништва у логоре НДХ и судбина поткозарске деце кроз архивску грађу
ФОТО: Зоран М. КОС
