Годишњица од страдања и егзодуса Срба из Возуће, долине Криваје и са Озрена
Извор: Стојан ЈАНКОВИЋ
Данас се навршава 31 година од пада Возуће, долине Криваје, Гостовића и јужних обронака Озрена – дана када је над српским народом овог краја извршено сурово етничко чишћење, а иза њега остао крвави траг злочина који по својој монструозности немају премца у модерној историји Европе.
Троипогодишња херојска одбрана ових вјековних српских огњишта од стране бораца озренских и околних бригада – Четврте озренске, Србачке, Прњаворске, Крњинске, Вучјачке и других – остаће упамћена као епски примјер храбрости и жртвовања. Окупљени око својих светиња и Манастира Возућице, на тешком терену и под непрекидном опсадом многобројнијег непријатеља, ови људи су пружали надљудски отпор.
Међутим, 10. септембра 1995. године, удруженом офанзивом Другог и Трећег корпуса такозване Армије БиХ, јединица НАТО снага за брзе интервенције и исламских фанатика из одреда „Ел Муџахид“, судбина овог краја трагично је запечаћена.
Епилог ове офанзиве био је застрашујући:
Протјерано је 1920 српских породица са више од 7000 чланова.
Потпуно је спаљено и уништено око 30 српских села и заселака, чиме су вјековни трагови српског постојања на овом простору систематски затрти.
Скррнављене су и разрушене српске цркве, укључујући и средњовјековни Манастир Возућицу из 14. вијека.
Најцрња страница ове трагедије јесу незамисливи и дивљачки злочини почињени над заробљеним српским војницима и цивилима. У муџахединским камповима, попут оних у Гостовићу и Каменој код Завидовића, спровођена је најсвирепија физичка и психичка тортура. Свијет је зажмурио пред ритуалним сијечењем глава, одрубљивањем удова и бестијалним егзекуцијама које су домаћи и страни исламисти снимали и славили.
У пробоју је нестало 459 људи, а до данас су пронађени посмртни остаци 282 жртве. Садизам и бруталност ових џихадиста најбоље потврђује чињеница да је у само једној масовној гробници у Стогу 1997. године пронађено чак 19 обезглављених тијела српских мученика. Додатни злочин представљало је потоње системско измјештање и прекопавање масовних гробница како би се прикрили трагови ових монструозности.
Данас поједини у Сарајеву срамно славе ове датуме говорећи о некаквом „ослобођењу“ и „враћању територије у уставни поредак“. За српски народ, тај самопроглашени сарајевски „уставни поредак“ значио је само једно – спаљену земљу, протјеране породице, рушење светиња и одсјечене главе српских синова.
За ове стравичне злочине пале су само симболичне и мизерне пресуде пред међународним и домаћим судовима, што представља додатну увреду за све жртве и њихове породице. Али, без обзира на то што је њихова судбина кројена далеко од Озрена, славна и трагична борба возућких бораца и народа не смије и неће бити препуштена забораву. Истина о српском страдању, али и о незамисливом варваризму оних који су носили заставе џихада у срцу Европе, мора да се зна и гласно говори на сваком мјесту!
Вјечна слава и покој души свим возућким и озренским мученицима!
ФОТО: фејсбук
