Драган Гаговић тренер каратиста Сутјеске убијен 1999. године

Пише: Деки РС

У Вишеграду се зауставио како би деци купио воће и слаткише…

Драган Гаговић, тренер карате клуба „Сутјеска” из Фоче, 9. јануара 1999. године враћао се из Србије, где је на планину Тару водио децу на седмодневни карате семинар.

У Вишеграду су сачекали другог тренера каратеа, Војислава Бодирогу, који је био у аутомобилу у пратњи са петоро деце.

Бодирога је морао хитно код вулканизера због проблема са гумом, па су се ту и растали.

„Видимо се у Фочи на кафи”, била је последња реченица двојице добрих пријатеља.

Око два сата касније, три СФОР-ова џипа стоје попречена на мосту код Устипраче према Чајничу, где су зауставили Бодирогу.

„Не можете даље, тамо је у току лов на дивље свиње”, кратко му кроз смех рекоше војници.

Нешто раније, на овом мосту на Устипрачи, Гаговић је са својим „Голфом двојком” налетео на челичне „јежеве” и на њега је тада отворена паљба у троуглу.

Заједно са њим у аутомобилу биле су и девојчице:

Михаела Марић, Милица Ђоковић, Соња Бијеловић и Јелена Пјано.

Гаговић је био толико присебан да, тешко рањен у последњим тренуцима, аутомобил окреће ка десној страни пута како не би завршили у кањону Дрине и својим телом још жив покрива Михаелу Марић.

Сва деца су била старости од 11 до 13 година, а последње речи које им је Гаговић упутио биле су „сагните главе.”

Бодирога је по доласку на лице места брзо схватио ко је та „дивља свиња”, чим је угледао изрешетан бели Голф преврнут на кров.

Око аутомобила су били разбацани сувенири које су деца купила на Тари, као и воће и слаткиши.

Нешто даље нашао је место где је егзекутор Драгана Гаговића спустио на колена и докрајчио га пуцњем у потиљак.

Томе су сведочили делови врућег мозга који су остали видљиви на снегу.

Избезумљена деца су, са пушкама под ребрима, пребачена у војну базу Филиповићи између Фоче и Устиколине.

Ту су СФОР-ови војни психолози у маратонском испитивању и малтретирању покушавали да их убеде како су све то сањали.

Драган Гаговић био је пре свега спортиста, а као дипломирани дефектолог пре рата радио је у КПЗ Фоча као васпитач.

Начелник Полицијске управе у Фочи био је у ратном периоду, као и командант Посебних полицијских јединица МУП-а Републике Српске.

Нацистички јуришници, преобучени у друге одоре, после рата стандардно су га оптужили за ратне злочине по командној одговорности, одвођење у логоре и силовања тзв. бошњакиња.

Иако је СФОР могао да га ухапси у било које доба дана јер се никад није ни крио, ликвидиран је у класичној криминалној сачекуши.

Убио га је француски контингент СФОР-а, који је изјавио да је реаговао у крајњој нужди и самоодбрани.

Преко 50 добро наоружаних француских војника са камионима, џиповима и једним хеликоптером пратило је Гаговићево кретање тог 9. јануара.

Без преседана је случај да неко ко је рањен буде упуцан у потиљак, то се прогласи самоодбраном и за тај терористички акт до данас нико не одговара.

Сама чињеница да су пуцали на њега у аутомобилу пуном деце, језивија је и од самог одсуства кајања.

У Француској се о убиству Драгана Гаговића први пут проговорило тек 2015. године.

Било је то после објављивања књиге „Убице Републике”, коју је објавио француски новинар Венсан Нузиле.

Хашки трибунал „стезао” је Французе да у својој зони утицаја хапсе Србе оптужене за ратне злочине.

Проблем са Драганом Гаговић био је тај што се преко 20 тзв. бошњачких породица одмах јавило да сведочи у његову корист чим је оптужница подигнута.

Били су то људи које је Гаговић за време рата, по њиховој жељи, безбедно спровео из Фоче.

Његово суђење у Хагу било би завршено пре него што би и почело, што се никако није уклапало у наратив о крволочним Србима.

Убити га уз демонстрацију силе, била је доста прихватљивија опција.

Његова ликвидација, у Француској носи кодно име „Операција Омо.”

Драганово тело до вечне куће носили су његови ученици у кимонима.

Породица је на споменику заувек оставила уклесан епитаф:

„И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама.”

Годину дана након убистава Драгана Гаговића, СФОР је у Фочи по истом шаблону оптужнице покушао да ухапси и Јанка Јањића.

Овај бивши припадник интервентне фочанске јединице „Драган Николић” надалеко је био познат као „Тута”, док су га Фочаци знали под надимком „Џо.”

Јањић је прво ћерку и родитеље склонио на сигурно, а онда је у кући активирао две ручне бомбе.

Убио је себе и два немачка војника, што су званични подаци СФОР-а.

Ипак, Фочаци који сведоче том дану кажу да је из тог сатима блокираног дела Фоче однесено доста више тела.

Јанко Јањић није хтео жив непријатељу у руке, осветио је Гаговићево име, име ВРС и име свог Србиња.

Право је чудо да те ’99. године, на седми рођендан Републике Српске нико од деце која су била у несрећном Голфу није ни окрзнут.

На њих су тога дана испаљена 22 метка.

Са Драганом Гаговић тога дана у аутомобилу било је и пето дете, тада тринаестогодишњи дечак Бошко Ивановић.

Бошко је жив и здрав дочекао да 2015. године постане отац.

Син му се родио 9. јануара…

ФОТО: фејсбук