Професор доктор Горан Талић, дугогодишњи директор Института за физикалну медицину, рехабилитацију и ортопедску хирургију "Др Мирослав Зотовић", сахрањен је данас на гробљу Свети Пантелија у Бањалуци, уз присуство чланова породице, бројних званичника, колега и других јавних личности.

Претходно је у Банском двору у Бањалуци одржана комеморација поводом смрти професора доктора Горана Талића, на којој су се од њега опростили породица, пријатељи, сарадници и бројни званичници, истичући његов допринос здравственом систему и медицинској струци.

Нови мурал у Републици Српској, Подновље између Добоја и Модриче.

Генерале, генерале... нек' је твојој мајци хвала!

Храм Св. кнеза Лазара у селу Придворица код Гацка. На Божић 1942. године хрватске усташе са муслиманима из сусједних села су побили комплетно српско село, преко 180 мјештана међу којима је било жена, дјеце и стараца.

Злочинци одликовани указом поглавника НДХ Анте Павелића.

Никад не заборавити!

Посмртни остаци Срба у Смиљану који су пронађени и ексхумирани тек 1977. године.

На православном гробљу код цркве Светог Петра и Павла налази се масовна гробница са преко 500 убијених српских цивила за вријеме НДХ, а међу њима и 11 рођака Николе Тесле.

Градски стадион у Бањалуци је отворен 5. септембра 1937. године, а наредне године обиљежава се 90. годишњица стадиона који се првобитно звао по Богољубу Кујунџићу, бану Врбаске Бановине за чије владавине је и отворен.

У визуализацији која је направљена уз помоћ вјештачке интелигенције можемо видјети како би стадион изгледао када би се комплетирала и преостала јужна трибина.

Јужна трибина би, поред додатног капацитета (око 2500), донијела и већу комоцију гостујућим навијачима, те би олакшала организацију. Такође, потенцијално би била и извор зараде изнајмљивањем простора испод саме трибине.

Све у свему, визуелно би стадион изгледао много компактније, што је наш „Градски“ дефинитивно заслужио.

Једна од најљепших застава!

Сваки камен Босанског Грахова носи терет историје која је пречесто била сурова према српском народу на овим просторима. Грахово је кроз читав 20. вијек - од стравичних злочина у времену НДХ, па све до посљедњег рата 1995. године - поднијело једну од најтежих жртава. 

На овој фотографији налазе се нијеми свједоци тог страдања. Некада су овдје биле просторије ШИК-а, бурегџиница, обућарска радња и продавница - мјеста око којих је пулсирао свакодневни живот нашег народа. Данас су ту рушевине, баш као што су 1995. године завршиле и готово све приватне српске куће у самом Грахову и околним селима. 

Ове порушене зидине нису само посљедица ратних дејстава, већ видљив отисак далекосежних посљедица етничког чишћења и намјере да се Срби овдје више никада не врате. Исти они који су начинили ове рушевине и данас безочно експлоатишу богате граховске шуме, док за собом остављају пустош.

Али Грахово није мртво. Упркос свим системским препрекама, систематском занемаривању и тешким условима, многи Срби су се вратили на своја огњишта. Број повратника свједочи о несаломивом духу и дубоком коријену који српски народ има у овој земљи. 

Рушевине опомињу, али нас и обавезују - да памтимо, да чувамо истину и да будемо подршка онима који данас чувају српско име и завјет у Босанском Грахову. Нисмо заборавили и нећемо одустати.

Фотографија преузета са странице Босанско Грахово