Бунт младих тресе Европу и слаби традиционалне партије

Омладина широм Старог континента има утисак да постојећи друштвени системи не раде у њену корист. – Шта повезује учестале демонстрације у Француској, Шпанији и Албанији

Пише: Василије ФИЛИПОВИЋ/Политика

Талас генерацијских протеста који тренутно захвата читаву планету није први, а неће бити ни последњи. Историја је пуна побуна младих – од револуција широм Европе 1848, преко Културне револуције Мао Цедунга, чија је ударна снага била студентска милиција Црвене гарде, до иранских младића који су 1979. довели ајатолаха Хомеинија на власт.

Данашњи немири, међутим, отварају питање које је посебно важно за Европу. С обзиром на то да старији људи чине све већи део становништва Старог континента, тако се, упозорава Тим Вландас, професор Универзитета у Оксфорду, учвршћује оно што назива „геронтономијом” – обликом „демократски одржаване економске стагнације”. Ова болест и њени симптоми све су распрострањенији. У Француској стопа незапослености младих износи око 20 одсто, док трошкови пензионог система чине приближно четвртину укупне јавне потрошње, делом и зато што је старосна граница за одлазак у пензију ниска. Многи, нарочито на левици, тврде да је могуће очувати пензије и истовремено повећати издвајања за образовање. Ипак, остаје питање како све то финансирати. Ни порези на богатство у прошлости нису доносили нарочито велике приходе. Слична ситуација је и у Шпанији, једној од земаља са најстаријим становништвом на континенту, где су протести због стамбене кризе недавно допринели одлуци премијера Педра Санчеза да распише ванредне изборе за 29. новембар.

Незапосленост младих у Шпанији премашује 22 одсто, цене некретнина расту много брже од плата, чиме се повећава богатство старијих генерација, док се многи млади суочавају са избором да живе са родитељима и у тридесетим годинама живота или да плаћају високу кирију. У Великој Британији стопа незапослености младих износи око 16 одсто, али су трошкови становања високи. Осим тога, земља се обавезала на примену такозваног троструког механизма заштите пензија, политике која већ годинама обезбеђује да пензије расту брже од зарада. У недавном говору премијер Енди Бернам обећао је да ће темељно преиспитати ту политику, која се дуго сматрала недодирљивом. Један синдикални лидер назвао је то обећање готово „изборним самоубиством”.

Иза ових примера крије се шири проблем: све више младих има утисак да систем не ради у њихову корист. У Албанији је тај осећај кренуо због конкретног повода, али је добио шире политичке последице. Вишемесечни протести против најављеног пројекта луксузног одмаралишта на приморју последњих дана прерасли су у насилне сукобе. Страх да ће градња угрозити животну средину прерастао је у општу критику животног стандарда и власти, уз захтеве за оставку премијера Едија Раме.

За хаос на улицама Албаније, Француске и Шпаније постоји заједнички чинилац који прожима готово свако друштво на тлу Старог континента. Иако је све почело блокадом школе у предграђу Париза 21. септембра због пренатрпаних учионица, недостатка наставника и дотрајалих школских објеката, не сме се занемарити ни политичка компонента. Пре свега, чињеница је да се протести одвијају усред кампање за освајање Јелисејске палате наредне године. Кандидати који су тренутно фаворити да дођу на чело државе, крајња десничарка Марин ле Пен и крајњи левичар Жан-Лик Меланшон, имају интерес да распирују ватру – било захтевима за безбедност и ред, било позивима на права и социјалну правду. Они на тај начин отежавају положај актуелне владе и председника Емануела Макрона, који никада није био на тако ниском нивоу популарности као данас, али и слабе политички центар. У том смислу, Француска, са Ле Пеновом и Меланшоном, представља само образац за целу Европу. Од Шпаније до Немачке традиционалне странке губе тежину у корист политичких екстрема. Истраживање листа „Паис” показује да је подршка крајње десничарском Воксу тренутно на 19 одсто, што је седам процената више у односу на претходни „празник демократије” 2023. године. Са друге стране, међу бирачима у источној Немачкој, у старосној групи од 18 до 25 година, удео оних који подржавају крајње десничарску Алтернативу за Немачку (АфД) креће се између 35 и 40 одсто.

ФОТО: фејсбук