Жртвовано поколење

Како су генерације рођене од 1955. до 1980. године изнеле епски и биолошки терет српске историје

Пише: Данко БОРОЈЕВИЋ

Историја балканских народа препуна је страдања, али ако би се у модерном добу морао прстом показати на једну специфичну групу људи која је поднела највећи, свеобухватни терет опстанка, онда је то српска генерација рођена у другој половини педесетих, током шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Реч је о људима који су рођени у миру, васпитавани за стабилну будућност, а који су у својим најбољим, најпродуктивнијим годинама живота – од двадесете до четрдесете – гурнути у ратне вихорове од Книна и Вуковара, преко Коридора и Подриња, па све до Паштрика и Кошара.

Кроз ове сурове сукобе широм бивше Југославије, од 1991. до 1999. године, укупно је под оружјем прошло између 750.000 и 850.000 српских бораца. Док се данас држава суочава са демографским вакуумом и тражи начине да обучи нове генерације, сурови биолошки закони опомињу да је ово „жртвовано поколење“ дало све што је имало – и да је данас биолошки истрошено.

Од безбрижне младости до тоталне мобилизације

Генерације рођене од 1955. до 1979. године одрастале су у економски најстабилнијем периоду бивше Југославије. Спремани да буду инжењери, радници, професори и пољопривредници, преко ноћи су постали ратници. Када је 1991. године почео распад земље, управо су ови људи чинили језгро војно-регрутног и резервног састава у милионском фронту који је био географски свеобухватан:

Синови Крајине и Републике Српске: Међу Србима преко Дрине и Дунава, мобилизација овог узраста била је практично стопроцентна. Генерације рођене педесетих и шездесетих година чиниле су официрски и искуснији подофицирски кадар, док су они рођени седамдесетих година бацани на прве линије фронта као голобради младићи. Кроз редове Војске Републике Српске прошло је преко 250.000 људи, док је Српска Војска Крајине мобилисала око 70.000 бораца. Они су провели пуне четири године у рововима, под сталним притиском и у борбама на живот и смрт.

Резервисти и регрути из Србије: Из саме Србије, око 450.000 људи прошло је кроз пакао мобилизације од 1991. до 1995. године, одбрану граница, полицијске јединице и добровољачке одреде. Круна њиховог страдања уследила је 1999. године током НАТО агресије. Тада су они рођени крајем педесетих и током шездесетих већ били искусни очеви и стубови својих породица који су бранили земљу у редовима резерве, док су најмлађи међу њима – генерација рођена 1979. и 1980. године – као војници на редовном одслужењу војног рока изнели херојске битке на самој државној граници на Косову и Метохији (Кошаре, Паштрик).

Цена која се плаћа целог живота: Физички и психолошки слом

Када се ратови заврше, за ове генерације патња није престала. Напротив, уследио је мир који је за многе био подједнако суров. Уместо заслуженог одмора и обнове, дочекале су их године економске беде, санкција, избеглиштва и друштвене маргинализације.

Епски терет који је изнело ових 800.000 људи наплаћен је кроз високу биолошку цену:

Трајни инвалидитет и ране: Десетине хиљада припадника ове генерације остали су трајни инвалиди, остављајући своје здравље и делове тела на ратиштима широм бивше Југославије.

Синдром вијетнамског/балканског синдрома (ПТСП): Психолошки притисак вишегодишњег боравка у рововима и преживљених страхота оставио је дубоке, невидљиве ране. Хиљаде људи рођених шездесетих и седамдесетих година прошло је кроз тихи пакао посттрауматског стресног поремећаја, што се директно одразило на њихове породице, прерану смртност и опште здравствено стање.

Губитак најпродуктивнијих година: Уместо да у периоду од 1991. до 1999. године граде каријере, стварају породице и подижу наталитет, ови људи су провели деценију у униформама или у борби за голу егзистенцију. То је створило дубоку демографску рупу чије последице Србија осећа и данас.

Биолошки крај једне страшне страже

Данас, тридесет и пет година од почетка распада Југославије и више од четврт века од НАТО бомбардовања, ова генерација се налази на биолошком заласку своје радне и одбрамбене снаге.

Младићи који су 1991. године са поносом или под морањем кренули на ратишта, рођени средином педесетих, данас су пензионери у својим касним шездесетим и седамдесетим годинама. Они најмлађи, рођени 1980. године који су преживели пакао Кошара као деветнаестогодишњаци, данас газе дубоку пету деценију живота (46 година) и увелико постају ветерани старије доби.

Српски народ је у овим генерацијама имао челични штит од преко 800.000 бораца који је издржао историјске ударе какве би мало која европска нација преживела. Међутим, тај штит је сада похабан и истрошен временом, болестима и претрпљеним стресом. Они су своју историјску стражу одстражарили. Управо зато, свака даља рачуница државе на њихову војну и одбрамбену моћ је нереална – њихова жртва је завршена, а историја ће их памтити као генерацију која је на својим леђима пренела српско име и опстанак из једног века у други.

Извор: сајта војнополитичка осматрачница

ФОТО: фејсбук