Крик из пепела крваве Крајине – отимање српске истине од идеолошких митова и пјесме што призива зло и анатомија нашег пута до ње

Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније, 1942–2026. (1)

Заједнички мото фељтона:

„Када смо преживели рат, и слободу ћемо, зар не?!”

— Тоне Светина, „Вучићи Козаре“

Уводник зборника „Кад прошлост проговори: Козара, 80 година касније (Козара 1942–2022)“

Написао: Зоран М. КОС

Приређивач Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“

Тематска публикација-зборник радова „Кад прошлост проговори: Козара, 80 година касније“; КОЗАРА 1942–2022 (у издању Књижевне заједнице „Васо Пелагић“ из Бањалуке) настала је са јасним циљем: да након осам деценија осветли прећутане историјске чињенице и пружи документарно заснован увид у епохалну трагедију српског народа на простору Козаре и Поткозарја. Идеја за ову књигу рођена је након разговора објављеног у часопису „Сутра“ из Бањалуке са историчарем Борисом Радаковићем, вишим кустосом Меморијалног музеја на Мраковици, под насловом „Козара је у првом реду део српске историје“. Да је овај зборник погодио саму срж деценијама скриване истине, доказује и изузетан пријем код читалачке публике, што је резултирало са 12 успешних, и масовно посећених промоција широм региона укључујући и Сајам књиге Београд.

Зборник који руши деценијске табуе: Штампано издање тематске публикације „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“, приређивача Зорана М. Коса, које је кроз суве архивске чињенице и научну рецензију отворило нову страницу у култури сећања на страдање српског народа Поткозарја. (Фото: Лична архива)

РАЗБИЈАЊЕ ИДЕОЛОШКИХ ТАБУА И МАНИПУЛАЦИЈЕ КОРЕНОМ

У нашој просторно малој географској средини деценијама су владале различите школе и табуи везани за повлашћене појединце и њихове идеолошке дискурсе. Комунисти и њихови следбеници и данас „проповедају“ како је Козара епопеја братства и јединства, где преплетено козарачко коло играју Срби, Хрвати и муслимани заједно, певајући револуционарне песме.

Истина је да они тиме кабадахијски манипулишу. Козарско коло и песма су саставни део живота у овим крајевима, а народ кроз њих одувек изражава своје јединство, понос и оптимизам. Стихови попут:

„Нешто Чича згуњгуро у гуњу, пиштољину ко божију муњу“

као и обавезни рефрени („Ој, девојко, драгај душо моја! Ој, девојко, мило јање моје!“), не постоје код других народа, већ искључиво код српског народа. Ова игра и песма су душа српског народа Босанске Крајине и јасна илустрација тога ко је заправо чинио језгро Козаре.

Ова публикација покушава да буде сведочанство да историчари и други истинољубиви прегаоци не остављају Козару на милост и немилост кривотворитељима историје и негаторима жртава. Комунистички наратив је сведен на обичну шарену лажу са циљем прикривања истине о великом злочину — геноциду над српским народом и нејачи Козаре и Поткозарја, почињеном од стране хрватских усташа. То је прича о великим одмаздама нациста, али и о братоубилачком крвопролићу које су комунисти прво провоцирали, а потом и сами увелико чинили.

Пропагирање револуционарног херојства и бетонирање стотина стратишта лажима и обманама онемогућило је озбиљна истраживања злочина над Србима. Окупљени око часописа „Сутра“ из Бањалуке, као неформална група волонтера скромних финансијских могућности, аутори овог Зборника дају свој допринос обелодањивању истине. Значајан део публикације посвећен је и страдањима Срба изван граница Козаре и Поткозарја, чиме се доказује да погибељ није била условљена топонимима, већ је једина „шифра“ за смрт била припадност српском народу и православној вери.

Са успешне промоције Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“ у препуној сали Културног центра у Градишки, одржане 16. децембра 2022. године. О књизи су пред бројним грађанима, свештенством и представницима локалне власти говорили аутори и рецензенти Борис Радаковић, др Радоја Рацановић, Зоран М. Кос и проф. др Вељко Ђурић. (Фото: Лична архива)

ИДЕОЛОШКА КОНСТРУКЦИЈА О „ЗАЈЕДНИЧКОЈ ОФАНЗИВИ“

Ниједна страна у било ком рату није невина, јер је свака чинила мање или веће злочине. Проблеми, међутим, настају када ратни победник пише своју верзију прошлости, а догађаје за широке народне масе прикаже кроз добро изрежиране игране филмове („Козара“, „Доктор Младен“, „Шолаја“).

Тврдња која се провлачи већ готово осам деценија — да су припадници четничких јединица учествовали „раме уз раме“ са немачким и хрватским постројбама у офанзиви на партизане и избегли народ по шумама Козаре у лето 1942. године — нема чврсто историјско утемељење. Она је имала искључиво идеолошко-пропагандни значај.

Данас, први пута након осамдесет година од Козарске офанзиве, изложбена поставка „Козара 1942–2022“ у музеју на Мраковици, пратећи каталог и овај Зборник показују да у тој операцији, здружено са усташама i нацистима, четника није било. Не зато што су аутори пристрасни, већ зато што их на терену током офанзиве војно није ни било. На поменутој изложби коначно нема ни комунистичких стратега попут Шоше и Пере Мећаве; остао је само голоруки српски народ, збегови, згаришта и смрт. Ипак, старе идеолошке структуре брзо покушавају да врате стару поставку која Козару види искључиво кроз партизанску борбу, а која је меморијални зид направила селективно, пописујући само имена из својих редова.

АНАТОМИЈА РАСКОЛА И „ЛЕВА СКРЕТАЊА“

Раскол у Босанској Крајини започео је након конференције у Скендер Вакуфу крајем фебруара 1942. године, где су партизански руководиоци спроводили директиве Врховног штаба и Политбироа КПЈ на челу са Јосипом Брозом Титом, који су тада боравили у Фочи. Сматрајући четнике главним војно-политичким супарницима, партијски врх је наредио њихово уништење по сваку цену.

Када је на терену дошло до масовног осипања партизанских редова и њихове сеобе у четнике, покренута је агресивна пропаганда која је трајала до краја рата. Неразјашњено убиство доктора Младена Стојановића у марту 1942. године послужило је као идеалан пропагандни повод. Истовремено, у Босанској Крајини почиње процес такозваних „левих скретања“ — спровођен је превентивни терор, односно ликвидације несигурних сабораца, појединаца и комплетних породица које су означене као симпатизери друге стране, чему овај Зборник посвећује значајну пажњу.

Два месеца након пакла Козарске офанзиве, Окружни комитет КПЈ за Козару организује саветовање 20. и 21. септембра 1942. године на планини Козари. Архивски записник са овог саветовања (који се налази на страни 161. овог Зборника) открива механизам стварања мита. Највећи део времена утрошен је на оптужбе против четника, које комунисти тада званично називају „српским усташама“. Одатле потиче и званични проглас Обласног комитета за Босанску Крајину:

„Важно је објаснити и саучесништво избјегличке владе и у јасеновачким злочинима не само по томе што четници сарађују са усташама и служе истог газду окупатора, него и по томе што четници лиферују српско месо за усташку клаоницу у Јасеновцу, што они својим издајама и злочинима омогућавају окупатору и усташама да истребљују читаве срезове и што, најзад, и сами тјерају голоруки народ под усташке ножеве и маљеве.“

НАУЧНИ ДОПРИНОС РАЗЈАШЊЕЊУ ФЕНОМЕНА

(Прилози др Владимира Шумановића и др Немање Девића)

Мада су поједини локални четнички команданти у средњој и западној Босни склапали споразуме са представницима локалних власти НДХ, који су предвиђали и условну сарадњу против партизана, архивска грађа потврђује да се заједничко дејствовање четника и усташа није десило у офанзиви на Козару. Како би се ова комплексна тема научно демистификовала, у Зборник су уврштена два научна рада. Ова два рада издвајам из разлога што за време дана офанзиве медије преплави реч „четник“, тако да смо овде од два доктора историјских наука, са рецензијом исто тако признатих научника, први пут научно добили јасне параметре, а не старе матрице КПЈ:

Рад др Владимира Шумановића (сиже књиге: Vlatka Vukelić, Vladimir Šumanović, „Četničke postrojbe u službi NDH“, Zagreb, 2021)

Аутор на основу оригиналних докумената НДХ дефинише карактер седам потписаних споразума из пролећа 1942. године (одреди „Петар Кочић“, „Озрен“, „Требава“, „Борје“ и др.). Шумановић доказује да ови споразими нису били „пука војна формалност“, већ правни акти којима су изнурене четничке јединице, притиснуте ратом на два фронта и без биолошких залиха, примириле односе са НДХ ради цивилне заштите сопственог становништва (добијање хране, лечење, слобода вероисповести). Он побија тезу о „куповини времена“ чекајући Савезнике, истичући да је у пролеће 1942. војна моћ Немачке и НДХ била на врхунцу, те да је потписивање уговора било чин капитулације пред снажнијим непријатељем на терену где партизана често није ни било.

Рад др Немање Девића („Колаборација или егзистенција Неколико споразума ЈВуО са властима НДХ у Босни 1942–1945“)

Девић анализира ова дешавања кроз теоријску призму „колаборације из нужде“ и „идеје штита“ за очување српског биолошког суверенитета. Он наглашава да су ови споразими били строго локалног карактера и да нису долазили организовано од Врховне команде ЈВуО. Такође, Девић доказује да су споразуми из јануара 1945. године били потпуно краткорочни, наводећи наредбе Драже Михаиловића из марта 1945. („У случају отпора, употребити оружје“) и крваве оружане сукобе између четника и усташа код Дервенте, Пећника и Добре Воде у априлу 1945. године. Ови сукоби научно потврђују да се суштинско непријатељство између ЈВуО и НДХ у пракси никада није прекинуло.

ИСТИНО, ГДЈЕ СИ? КРВАВА КРАЈИНА И АНАТОМИЈА СРПСКОГ УСТАНКА

Добро је знано зашто је Босанска Крајина звана и „Крвава крајина“, јер нема једне генерације а да није била у малом или великом рату. У Другом светском рату уз помоћ Италијана и Немаца, пре војног пораза Краљевине Југославије, проглашена је „Независна Држава Хрватска“. Усташко вођство планирало је да Бањалука буде главни град, што је значило да на овим просторима треба српски народ побити, протерати и преселити у Србију. Схвативши шта му се увелико спрема, српски народ је устао и започео организовање отпора великим злочинима који су вршени у Далматинској загори, Лици, Банији, Кордуну и Босанској Крајини.

Да несрећа буде већа, вође устанка и отпора су се због идеологије поделиле и ускоро закрвиле. Многи од угледних Срба били су устаничке вође. Историчари још увек нису до краја разјаснили њихове активности у ратном вихору. Зна се да су сви у почетку били устаници-ратници, неки су припадали Југословенској војсци у Отаџбини, страни која је изгубила рат, а неки партизанима. У народу је остало сећање у неким крајевима да због тих народних вођа и њихових сабораца није било великих страдања, као на Козари.

Мало је истраживања и записа. За многе устанике је познато како су окончали, али не зна се где су им гробови. Некима, као више пута у овој публикацији поменутом Душку Јовићу, губи се сваки траг. Остала су сећања која се већ трећа генерација народа на овим просторима усмено преноси млађима. И многи други знани и незнани имали су сличну судбину.

Пошта, рућа  и сећање на  невиноу децу Поткозарја: Аутор и новинар-истраживач Зоран М. Кос одаје пошту страдалој српској деци на Дечјем гробљу Викторовац у Сиску, у јесен 2022. године. Ово место тужан је и вечни сведок усташких злочина над нејачи која је масовно депортована након пакла Козарске офанзиве. (Фото: Лична архива)

Зарад истине о ратним временима и неприликама које су прављене неколико поратних година оном делу народа који је био уз Југословенску војску у Отаџбини, сабрали смо се и дуго разговарали шта нам је чинити. Сагласили смо се да је потребно сачинити монографску студију која ће поштовати историјску струку и науку. Да би се то припремило, договорили смо се о малом одбору који ће водити посао, о учесницима и начину рада.

С тим у вези, свесни да ни поменути мали одбор неће моћи извршити зацртани задатак, обраћамо се вама, драга браћо и сестре, за помоћ. Молимо вас да нам привремено уступите фотографије, документа и сличан штампани материјал из ратних година 1941–1945. који може корисно допринети у разјашњењу бурних догађаја као и да послужи као илустрација за будућу монографију. Стога вас молимо да нам помогнете у прикупљању оног материјала што може да послужи у сврху што вернијег записа о страдању Српског народа у Босанској Крајини у време Друг ог светског рата у доба НДХ и периода непосредно после. Уверени смо да ћемо само заједничким прегнућем и трудом успети оно што смо замислили.

Како радили, тако нам и Бог помогао!

Написао: Зоран М. Кос

Приређивач Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“

Парк Дијане Будисављевић на Викторици: Дечје гробље Викторовац у Сиску данас званично и звучно име;ГРОБЉЕ ИЛИ ПАРК!?, али уместо достојанственог меморијала за невино страдалу децу Поткозарја, овај простор служи као обичан локални парк за шетњу кућних љубимаца и напуштених животиња из околних стамбених зграда, што осликава жалостан однос према култури сећања. (Фото: Зоран М. Кос)

Где је истина данас? (Осврт на период 2022–2026)

Ако анализирамо период од четири године који је прошао од изласка Зборника (2022) до данас (2026), може се уочити двострук тренд у кретању ка историјској истини:

Зборник радова и нова поставка на Мраковици направили су огроман корак напред. Први пут су у јавни простор уведени суви архивски документи НДХ и критичке рецензије доктора историјских наука, што је онемогућило да се револуционарне матрице КПЈ користе као једини извор. Прикупљање породичних докумената и фотографија помогло је да се отму од заборава имена заштитника народа попут Душка Јовића.

Помак од истине

Упркос јасним научним доказима да четничких јединица није било на Козари у лето 1942, медијски простор током годишњица и даље остаје контаминиран политизацијом жртава. Старе идеолошке структуре, вођене дневном политиком, пружају отпор новој поставци на Мраковици и покушавају да врате селективно сећање.

Истина је данас научно доступнија него пре четири године, али борба за њено потпуно прихватање у јавности и даље траје због отпора оних који прошлост користе за пребројавање изборних гласова, а не за помен невиним жртвама.

ФОТО: Зоран М. КОС

НАПОМЕНА: Сајт Српскопитање ће сваког понедјељка објављивати фељтон

Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније, 1942–2026. (1)