Кад прошлост проговори – Козара 84 године касније, 1942–2026. (2)
Заједнички мото фељтона:
„Када смо преживели рат, и слободу ћемо, зар не?!”
— Тоне Светина, „Вучићи Козаре“
КОЛАБОРАЦИЈА ИЛИ БОРБА ЗА ЕГЗИСТЕНЦИЈУ: ОСВРТ НА НАУЧНИ РАД ДР НЕМАЊЕ ДЕВИЋА
„Идеја штита“ српског народа: Како су четници и усташе одмерили снаге на танкој линији између опстанка и колаборације
Пише: Зоран М. КОС, новинар и публициста
Приређивач Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“
ИДЕЈА ШТИТА НАСУПРОТ ИДЕОЛОШКОЈ САРАДЊИ
Анализирајући научни рад др Немање Девића, намеће се суштинско питање сурове ратне стварности на Козари: где престаје војна сарадња, а где почиње голи опстанак?
Концепт који Девић дефинише као „идеја штита“ јасно показује да односи и тактички споразуми које су у одређеним тренуцима имали четници и усташе нису били плод идеолошке блискости, већ изнуђени потези у моменту када је биолошки опстанак српског народа био доведен у питање. Насупрот отвореној и свесној колаборацији, „идеја штита“ је представљала грчевити покушај локалних српских вођа да кроз привремена примирја заштите народ и збегове од потпуног истребљења у паклу НДХ, стварајући какав-такав одбрамбени бедем испред крваве усташке оштрице.
Полемика о карактеру, домету и мотивима споразума које су поједини команданти Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) потписивали са представницима војних и цивилних власти Независне Државе Хрватске (НДХ) на простору Босне, већ деценијама представља једну од најкомплекснијих и највише манипулисаних тачака српске културе сећања. У социјалистичкој Југославији ова тема је била потпуно заробљена унутар крутих догматских оквира „револуција–контрареволуција“, где је званични наратив Комунистичке партије служио за апсолутну дехуманизацију и трајну дискредитацију Равногорског покрета.
Рад др Немање Девића „Колаборација ili егзистенција: Неколико споразума ЈВуО са властима НДХ у Босни 1942‒1945“, објављен у Зборнику радова Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022, доноси дуго чекани научно-историјски заокрет. Ослањајући се на објављену и необјављену архивску грађу, Девић хладнокрвно демистификује овај феномен из српског националног становишта. Он уводи савремене историографске категорије, као што су „колаборација из нужде“, „тактички атантизам“ (фр. attentisme, од attendre -чекати) и изнад свега „филозофија штита“, како би доказао да примарни мотив ових договора није била идеолошка сарадња са крвницима, већ грчевита борба за биолошки опстанак српског народа на терену где му је претило потпуно затирање.
Рајко Миљевић, приређивач Зборника Зоран М. Кос и др Немања Девић на једном од радних договора у Београду током припреме око једног рукописа (Фото: Лична архива)
Пролеће 1942. године: Изнуђени пактови локалних трибуна
Др Девић у својој студији јасно дефинише прву фазу преговора, која започиње у пролеће 1942. године на простору Средње Босне, Крајине и Посавине. Раскол међу устаницима и избијање братоубилачког рата, иницираног превентивним терором и „левим скретањима“ КПЈ, довели су српска села у ситуацију да буду притиснута између два фронта. На основу 15 до сада евидентираних споразума, аутор разоткрива кључну структурну чињеницу: ове аранжмане нису склопили професионални официри из заокруженог ланца командовања по наредби Равне Горе, већ локалне народне вође, сељаци и трибуни који су радили на своју руку и вођени сопственом интуицијом.
Први међу њима, споразум команданта одреда „Петар Кочић“ Уроша Дреновића у Мркоњић Граду од 27. априла 1942. године, деценијама је коришћен за дискредитацију читавог Равногорског покрета. Међутим, анализа интегралног текста документа коју Девић преноси, открива сасвим другачију суштину. Поред неизбежних антикомунистичких одредби (где се дефинише да ће снаге у заједници сузбијати „партизанске банде“), уговор садржи невероватан низ социјалних, економских и верских права за српско становништво.
Власти НДХ су уговором биле присиљене да материјално помажу обнову попаљених српских домова, исплаћују ренте и новчану помоћ удовицама и породицама српских заробљеника, те да гарантују апсолутно слободно исповедање православне вере. Штавише, државне структуре НДХ обавезале су се да ће финансирати поправку претходно порушених српских цркава. Сличан квалитативни помак доноси и мајски споразум из зоне Озрена, у коме се под вођством неколико трибуна (међу којима је био и свештеник Саво Божић) изричито захтева повратак Срба одведених у логоре и сигурност за избеглице.
Позивајући се на новија истраживања хрватских историчара Владимира Шумановића и Влатке Вукелић, др Девић доноси важан закључак: овде се није радило о једностраном четничком признању поглавника, већ о „обостраном признању“ из нужде. За НДХ, која је 1941. године кренула у геноцидно чишћење Срба, ови уговори су били признање сопствене војно-политичке немоћи на устаничком терену. За Србе, то је била капитулација форме зарад спасавања суштине, голог живота.
Драматична дебата у Јаворанима: Судар принципа и сурове реалности
Један од највреднијих делова Девићевог рада је приказ унутрашње четничке дебате забележене на конференцији команданата у селу Јаворани код Котор Вароши (7. јун 1942. године), која савршено осликава сву трагедију и дубину српског ратног амбијента.
На овом скупу, адвокатски приправник и публициста Бранислав Лазичић отворено и оштро критикује постигнуте споразуме, износећи аргумент који и данас одјекује у јавности: у потписе и обећања представника НДХ се не може имати никакво поверење после свега што су Хрвати починили над српским народом. Лазичић упозорава да усташе желе да искористе четнике за сламање партизана, а да ће се потом окренути против њих, због чега предлаже општи устанак за Видовдан.
Одговори локалних команданата које Девић цитира, представљају срж егзистенцијалне дилеме. Командант са Мањаче Вукашин Марчетић одговара Лазичићу да је прва и највећа потреба била заштита српских села која су Хрвати пљачкали и палили након што су комунисти напустили положаје. Марчетић отворено признаје тактичку игру: „Ја сам до сада од Хрвата извукао велику количину муниције, а та ће нам изгледа требати баш за њих… Они хоће да ми положимо заклетву Павелићу, што ми нећемо никада учинити.“
Још драматичнији је био командант Лазар Тешановић, који признаје моралну тежину потписа, али истиче резултат на терену: „Што се тиче мога сектора, имао сам једанаест села која су била избачена из својих домова… Овим потписом сав је тај народ враћен на своје место.“ Урош Дреновић је своју позицију бранио типичним тактизирањем, чекајући да пукне спољни фронт великих сила како би се кренуло у коначни обрачун са НДХ.
Историјска реконтекстуализација: Историчар др Немања Девић током излагања на Београдском сајму књига, говорећи о важности научне реконтекстуализације споразума из српског националног аспекта. (Фото: Фото архива аутора)
Завршница рата (1944–1945): Стратегија Врховне команде и крвави расплет
Др Девић повлачи оштру хронолошку линију између догађаја из 1942. и оних из периода 1944–1945. године. У последњој фази рата, споразуми губе строго локални карактер, а вођење политике преузима директно генерал Драгољуб Михаиловић, који се са Врховном командом налази у Босни од краја септембра 1944. године.
Михаиловићева стратегија, како документује Девић преко записа Стевана Мољевића, била је усмерена на стварање широког националног блока и придобијање локалних антикомунистичких чинилаца, првенствено босанских муслимана. Преко јануарских наредби пуковнику Кесеровићу у ослобођеној Модричи, Михаиловић захтева формирање заједничких војних патрола Равногораца и муслиманске милиције, као и успостављање међуверских одбора састављених од православаца, муслимана и католика. Циљ је био јасан: објединити све народне снаге без обзира на веру ради одбране од комунистичког надирања, али и ради заштите народа од преосталог усташког терора.
Комунистичка историографија је покушавала да ове позне контакте, као и ретки сачувани писани уговор мајора Живана Лазовића из села Чардак (21. јануар 1945. године), прикаже као доказ трајног четничко-усташког савеза. Научни рад др Девића ову тезу потпуно обара сувим архивским чињеницама. Споразуми из 1945. године били су краткорочни и инцидентни, а суштинско непријатељство између ЈВуО и НДХ у пракси се никада није прекинуло.
Већ у марту 1945. године, Михаиловић наређује својим јединицама толеранцију према хрватским цивилима током марша, али изричито наглашава: „У случају отпора, употребити оружје.“ Крвава потврда ових речи уследила је већ у првој половини априла 1945. године, када главнина снага ЈВуО из Србије води жестоке, фронталне борбе против усташа у широј околини Дервенте, код села Пећника и Добре Воде. Четници у тим борбама уништавају усташка упоришта и силом оружја, уз отворене претње капетана Нешка Недића хрватском жупану Саболићу у Славонском Броду, отимају и спасавају српску војну болницу са болесницима. Непријатељски карактер односа потврђују и цитирани војни извори саме НДХ из априла 1945. године, у којима команданти усташких бојни наређују да се покрети четника зауставе по сваку цену, „па било то и оружаним отпором“.
Поган појам „Српске усташе“ као алат дневне политике
Један од најважнијих доприноса ове студије је научно рашчлањивање пропагандног мита о четницима као „српским усташама“. Анализа докумената показује да је ова поган и дубоко нетачна синтагма лансирана из револуционарних кухиња КПЈ још у лето и јесен 1942. године (попут званичног записника Окружног комитета за Козару из септембра 1942). Комунисти су тиме свесно конструисали лаж како равногорци „лиферују српско месо за усташку клаоницу у Јасеновцу“, правилно осетивши да је етикетирање заједничким именитељем са Павелићевим кољачима најбржи пут за political (политичку) ликвидацију ЈВуО код сопственог народа.
Реалност је, како Девић доказује, била дубоко трагична за саме актере. Равногорски покрет у Босни није био компактан систем, а његови команданти су завршили у смрти на потпуно различите начине: Марчетића су на крају убиле управо усташе, Тешановић, Радић и свештеник Божић ликвидирани су од стране комуниста, док је Дреновић настрадао у савезничком бомбардовању. Па ипак, комунистичка симетрија их је све дехуманизовала и спојила у исти историјски синоним за издају.
Најопасније је што ова жилава револуционарна матрица није умрла са социјалистичком Југославијом. Како сведочимо и данас, почетком 2026. године, иста поган и историјски лажна кованица се редовно потеже у јавном и медијском простору током пролазних политичких сукоба, са циљем дневне политизације жртава и дискредитације озбиљних научних истраживања.(примједба аутора)
Са успешне промоције Зборника радова „Кад прошлост проговори – Козара 1942–2022“ на Београдском сајму књига. На слици (с десна на лево): историчар др Немања Девић, проф. др Вељко Ђурић Мишина и Раденко Вујасин (Фото: Лична архива)
Изазов за савремену историографију
Рад др Немање Девића представља обавезну лектиру за свакога ко жели да разуме анатомију српског устанка и страдања у Босанској Крајини изван идеолошких догми. Стуб овог рада јасно показује да је у условима општег биолошког угрожавања „политика националне егзистенције“ тријумфовала изнад свих високих војних и политичких циљева.
Оваква истраживања отварају врата за мултидисциплинарни приступ и позивају на разбијање преосталих табуа. Данас, када овај материјал коначно излази пред очи јавности, морамо се отворено запитати: зашто се у широком дискурсу српске културе сећања и даље потпуно прећуткује име команданта на Мајевици Николе Форкапе? Зашто се гура под тепих катастрофални, унутрашњи расцеп који је изазвао Павле Ђуришић својим пактирањем са Секулом Дрљевићем и врхом НДХ, што је директно довело до језиве кланице и уништења црногорске војске и српског збега на Лијевчу пољу у априлу 1945. године?
Само кроз потпуно расветљавање ових имена, кроз суочавање са сувим архивским документима и одбацивање политичких матрица, српски народ може доћи до целовите, нецензурисане и сурове историјске истине о свом путу кроз пакао Другог светског рата.
Записник о споразуму између представника власти НДХ и четничког одреда „Кочић” о заједничкој борби против партизана, 27. април 1942. године. (Фото: Википедија)
ВЕРОДОСТОЈНИ ПРЕПИС:
ZAPISNIK
sastavljen u kotarskom predstojništvu u Varcar Vakufu dana 27/IV.1942.g. u svrhu mirenja i pacificiranja cielog područja, a u smislu postojećih odredaba danas su se sastali u kotarskom predstojništvu ispred hrvatskih vlasti g.Ervin Rataj – bojnik, kao predstavnik domobranstva, g.Marko Jungić – kotarski predstojnik, kao predstavnik upravnih vlasti i g.Konstantin Urunović, kao predstojnik kotarskog suda, kao politički predstavnik, a sa srpske strane odnosno četničke komande „Kočić“ g.Uroš Drenović, komandant četničke organizacije, i g.Tode Mitrović, kao predstavnik političkih četničkih organizacija.
Na sastanku je zaključeno slijedeće:
I.
Na obim stranama pokazana je volja i spremnost za likvidiranje uzajamnog neprijateljstva.
II.
Zajedničkim saradnjam ima se odmah nakon ovoga sastanka poraditi na pomoći svih stanovnika kako u gradu tako i u selu. Time se podrazumjeva uzajamni saobraćaj i zamjena svih dobara, a u tu svrhu omogućiti nesmetani dolazak i odlazak seljaka bez razlike u grad. Državne vlasti će svojim autoritetom kao i materijalnom pomoći obnavljanje porušenih ili popaljenih domova.
III.
Hrvatske oružane snage će svojom snagom zaštićivati srpska sela u zajednici sa četnicima od napada komunista odnosno t.zv. „partizana“.
IV.
Ima se odmah ustanoviti i imenovati općinski povjerenik za sela Podbrdo, Podrašnica, Medna, Baraći i Gerzovo, koji će saradjivati sa kotarskom oblasti.
V.
Hrvatske oružane snage zajedno sa četnicima u gradu kao i na terenu suzbijati će i uništavati komunističke bande.
VI.
Obitelji čiji su hranioci u zarobljeništvu, a koji ne pripadaju komunističkoj partiji dobivati će odmah podporu u smislu postojećih odredaba i to za ženu 16 Kn, a za djete po 10 Kn dnevno.
VII.
Isto tako sve udovice koje su stradale prilikom akcija oko suzbijanja pobuna a čiji hranilac nije bio komunista, dobit će odmah podporu od strane države.
VIII.
Svim stanovnicima pravoslavne vjeroispovjesti garantuje se apsolutno slobodno ispovjedanje svoje vjere, slavljenje svojih vjerskih praznika i slava, kao i jednakost pred zakonima. U tu svrhu svećenici pravoslavne vjere mogu slobodno vršiti svoju dužnost. Državne i vojne vlasti materijalno će pomoći oko popravljanja porušenih crkava.
IX.
Sve akcije oko uništenja komunističkih bandi vršit će sporazumno zapovjednik hrvatskih oružanih snaga i zapovjednik četničkih organizacija.
Pročitali smo i saglasni smo:
Komandant četničkih organizacija „Kočić“ – Drenović v.r.
Predstavnik političkih organ. T.Mitrović v.r.
Zapovjednik bojnik Ervin Rataj v.r.
Predstojnik kot. suda Konstantin Urunović v.r.
Kotarski predstojnik Marko Jungić
M.P.
Velika Župa Pliva i Rama
Jajce
Za točnost prepisa:
Pročelnik operativnog odjela
glavno stožerni pukovnik
(Drgojlov)
Dragojlov (potpis)
Овај записник представља важан историјски извор за разумевање војно-политичких односа у БиХ 1942. године. Из њега се издваја неколико кључних закључака:
Војна немоћ НДХ. Потписивање споразума показује да Павелићев режим није имао стварну војну и административну контролу над деловима Босне. Суочен са устанком, био је принуђен да призна фактичку снагу и територијалну контролу локалних четничких јединица.
Заједнички антикомунистички фронт. Непосредна опасност од партизана повезала је идеолошки супротстављене стране. Тачке III, V и IX комунисте означавају као заједничког непријатеља и предвиђају координацију домобрана и четника.
Формални компромис. Четници задржавају војну организацију и аутономију под командом Уроша Дреновића, док се преко „општинских повереника“ успоставља веза са административним апаратом НДХ.
Економски опстанак. Споразум регулише слободнију трговину и кретање између села и градова, као и новчану помоћ породицама удовица и заробљеника, уз услов да нису повезани са партизанима.
Верска политика. Гарантовање слободе православне вере, слава, Божића и рада свештеника, уз помоћ за обнову цркава, представља нагли прагматични заокрет у односу на терор и геноцидну политику НДХ из 1941. године.
Локални карактер споразума. Овај пакт везан је за Дреновића и његову зону око Мркоњић Града. Његово постојање истовремено показује и фрагментацију четничког покрета, јер су локални споразуми често настајали независно од политике центра Драже Михаиловића у Србији.
Зборник
КРАЈ
ПРВИ ДЕО ФЕЉТОНА можете прочитати на линку:
„Крик из пепела крваве Крајине: отимање српске истине од идеолошких митова…”
Реаговања и одговори на коментаре поводом првог дела, са чињеницама, документима и фотографијама, објављени су у тексту:
„Чињенице, гробови и стратишта наспрам чаршијских импровизација”
Шта заправо откривају прећутани хрватски архиви о пролећу 1942. године?
Док су се на терену сукобљавале три војске, у канцеларијама котарских предстојника вођени су тајни преговори који су из корена мењали односе снага у Босни. На основу обимне и детаљне монографије др Владимира Шумановића и др Влатке Вукелић, доносимо вам хрватску историографску перспективу и до сада најкомплетнију анализу докумената који осветљавају како је пропаст административног апарата НДХ приморала Загреб на прагматичне уступке, снабдевање оружјем и признавање локалне четничке аутономије.
За седам дана у трећем делу читајте комплетну причу о сложеним политичким играма и војним рачуницама иза споразума из 1942. године.
ФОТО: Зоран М. КОС
