„Рек’о Миле…“ – од доброг афоризма до методологије историјског фалсификовања

Зашто историја Козаре и Поткозарја не сме да зависи од тога шта је неко јуче објавио на друштвеним мрежама, а данас обрисао

Пише: Зоран М. КОС, новинар, истраживач и публициста

Мраковица као повод за културу сећања или политичке поене: Док Козара чека озбиљан институционални одговор, број жртава и даље остаје предмет личних импровизација и дневне политике (Фото: Лична архива).

„Кад су твоји у мањини

и кад неће ни на силу,

излаз ти је тад једини –

позовеш се ти на Милу.

Аргументи кад пресуше,

ако кажеш РЕК’О МИЛЕ –

препреке се саме руше

к`о да никад нису биле.2

(Миладин Берић)

Давно је мој пријатељ Бера написао кратку сатиричну песму која почиње једноставно: „Рек’о Миле…“

Временом је тај стих прерастао у афоризам. И готово да нема дана да се не потврди у стварном животу. Последњи пример стиже из области културе сећања.

Један наш, а заправо Бог зна чији , похвалио се како га је, наводно, „Миле“ или Миле (лице и наличје (аверс и реверс)) , упитао да ли може да направи списак страдалих са подручја поткозарских општина у Другом светском рату. И човек се прихватио посла.Зна човјек шта значи реч „Вође“ ( ако мириши на Радоју Д., и треба да миром мириши!)

Објавио је нешто што више личи на корице будућих књига него на резултат научног истраживања. Прва асоцијација кад сам видео море црвене боје сетио сам се Црвеног октобра и друга Уљанова. Поред назива сваке општине стоји великим арапским цифрама број који би, ваљда, требало да представља коначан број жртава.

Насловна страна пројекта која отвара озбиљна методолошка питања у области културе сећања.

И ту се заправо завршава свака озбиљна методологија. Код нас је изгледа на снази јединствен сустав:

„РЕК’О МИЛЕ, па тек Устав.

Да је Миле дупло већи,

не би стиг`о свима рећи.“

Јер, ко је данас уопште стручан и у стању да самостално утврди коначан број страдалих? На основу којих историјских извора? Којом научном методом? Након колико деценија архивских истраживања и какве међународне рецензије?

Пример насловне стране где su цифре унапред истакнуте у први план на корицама. Овакав приступ отвара кључно питање – да ли се култура сећања претвара у лицитирање бројевима и површне визуелне дисплеје пре него што научна јавност и рецензенти верификују изворе?

Такве застрашујуће бројке не може утврђивати појединац без референци и стручности. Историја није друштвена мрежа, нити се број жртава сме писати по систему: „Реко Миле. Треба се. Мора се. Зна се.“ Не, не зна се. Да се зна, не бисмо ни после осам деценија водили полемике о броју жртава Козаре, Јасеновца, Доње Градине и бројних поткозарских стратишта. Оно што наука није доказала не сме се продавати као готова чињеница, јер је јаз између озбиљног истраживања и произвољности непромостив.

 Од Тибетанске књиге мртвих до Тагоровог „Градинара“: Поезија и мистика Далеког истока се примила овде

сти аутор свој серијски списак претенциозно назива „Дубичка књига мртвих“. Назив звучи звучно, али пати од потпуног методолошког промашаја. Ако је то заиста Књига мртвих, онда она по природи ствари мора обухватити све дубичке покојнике кроз историју, без обзира на време и узрок смрти. Ако се односи само на ратне жртве, назив је научно нетачан. С друге стране, немогуће је избећи директну асоцијацију на чувену „Тибетанску књигу мртвих” и далекоисточни спиритуализам.

Звучни наслови и далекоисточни спиритуализам насупрот строгој и одговорној методологији историјске науке. Личи и бојом и у једном слову разлике са једним нашим насловом чак је и садрћај исти, стихови?(Фото: Интернет).

Ни ту није крај. Сетих се и Рабиндраната Тагора, нобеловца чије је једно од познатијих дела „Градинар“ – чији примерак са посветом мојих другова из ЈНА из 1982. године и данас чувам као сведочанство једног времена. Сувише је случајности да не би подстакле на размишљање. Неки који више и дуће ли боље памтите препозначе нашег „Тагору“  и његово дело сличног наслова.

Звучни наслови и далекоисточни спиритуализам насупрот строгој и одговорној методологији историјске науке.

Сувише је случајности да не би подстакле на размишљање. Овај далекоисточни наслов необично личи на наш пројекат, како по боји тако и по структури. Све ме то неодољиво подсетило и на Рабиндраната Тагора, нобеловца чије дело „Градинар“ и данас чувам у примерку са посветом својих другова из ЈНА из 1982. године као сведочанство једног времена. Они који нешто дуже и боље памте лако ће препознати нашег локалног „Тагору“ и његово дело сличног наслова.

Али, он је,  Лик са великим Л, који је суштински везан за Градинара (Доњу Градину), јесте појава која се, што би данашња омладина рекла, својим стајлингом потпуно разликује од оног првог лика са почетка текста, он и Тагора имају исти, скоро исти стајлинг.Нема фото ни Лика нити Рабиндраната Тагоралили како се већ преводи његово име?). Морате, поштовани читаоче мало прогуглати. Овај Лик такође има дубоке везе са Далеким истоком управо због Градинара, а када га питају где је запело оно наше заједничко заветно дело( читај:…..!), он у маниру вештог и умног Лика такође одговара кроз исту кованицу: „Реко Миле”. Ова друга два лика, тешко је назвати ликовима ради се о  опскурним и ограниченим особама, барем моја спознаја је таква’? Дозвољавам да грешим.

Бера је одавно научно верификовао ову методологију преживљавања:

„Кад те мутног носе виле –

ти пред скупом само врисни:

РЕК’О МИЛЕ!

РЕК’О МИЛЕ!“

Ипак, мора се знати да свака таква кованица има своје лице и наличје, свој аверс и свој реверс. На аверсу се приказује портрет лажног душебрижника, док се на реверсу осликава истина да су неки људи спремни да избришу сопствене речи много брже него што су их написали. Зато је опасно када такви карактери почињу да лицитирају бројевима и пишу коначне спискове жртава које озбиљна наука још није верификовала. Историја не сме да зависи од онога што се јуче помпезно објавило, а данас кукавички обрисало.

„Ко да Миле провјерава

ко све даје право себи

да се са њим замајава.

РЕК’О МИЛЕ – кажу лоле

што Додика много воле…“

А виртуелна стварност на интернету показује да када је било тешко, наш аутор није брисао, а данас уредно уклања трагове. Постоји та занимљива, готово гротескна епизода из живота нашег лика број два – малог слова, а великог апетита за местом у истотрији. Данас се тај исти примерак јавности потура као локални „културни дјелатник”, а заправо је обични дежурни носач политичких кофера који је са председником седео по ручковима у хотелу Зептер, остављајући траг који вреди трајно забележити у анале поткозарске публицистичке бламаже.

У време недавне политичке кризе, када се у јавности ломила суштина и оштро постављало питање легитимитета Милорада Додика, овај наш „велики тумач” историје објавио је на друштвеним мрежама фотографију са  крсне славе. Да појаснимо географски контекст: слава је заправо била у његовој тазбини, која се налази близу Милета, па је председник свратио као гост. Седели су заједно за славским столом. Према сопственом патетичном казивању самог аутора, на тад му је  му је председник, домаћински ширећи руке, рекао: „Ако ти икада нешто затреба, јави се.“

Инспирисан тим обећањем, овај лик број два је тада јавно, пред хиљадама пратилаца, исписао реченицу која је требало да заувек запечати његову храброст и лојалност: „Ево, јављам се баш сада, када ниси председник и када многи беже од тебе.Сад ћу ти  се јавити“

Храбро, зар не? Ипак, чим су се политички ветрови променили, а функције у пуном капацитету вратиле, поменута објава је преко ноћи,нестала. Обрисана је. Зашто је јунаштво са Фејсбука испарило? То зна само њен аутор, мада одговор наслућује свако ко разуме погубни механизам полтронизма на овим просторима. Када историја, карактер и пијетет према жртвама зависе од једног „кликни и обриши” дугмета, јасно је колико је сати.Аутор посједује  скриншотове и фотографију о овој причи и лику број 2.

Наука насупрот бројчанику бензинске пумпе из приче о лику број 1

Историографија није медијска арена за скупљање лајкова, нити естрадни простор за звучне наслове и јефтине импровизације које ујутру лепо изгледају на Фејсбуку, а увече се кукавички бришу. Свако озбиљно суочавање са прошлошћу захтева деценијско стрпљење, моралну одговорност и највишу научну честитост.

Насупрот овим самозваним статистичарима, демографима и историчарима (чији се читав легитимитет своди на лика број један, његових „50 година шкљоцања” фото-апаратом и десетомесечно убрзано преписивање сеоских  прича), овде има и једна прича о вретену о коме ћемо касније, стоје капитална, научно утемељена дела озбиљних аутора и рецензената. То су књиге које не лицитирају  бројкама на првој страници корица ради јефтиног шок-ефекта.

Потпуни и научно одрживи спискови траже године и деценије мукотрпног архивског рада. То је тежак и одговоран процес, а не дисплеј бројчаника на бензинској пумпи који се окреће и мења према тренутној политичкој потреби и цени горива.

ТО МОГУ И ТРЕБАЈУ ДА РАДЕ ИНСТИТУЦИЈЕ!

Погледај зато мало боље, друже независни, у ту своју кованицу којом тргујеш. Свака кованица, па и ова твоја публицистичка, има свој аверс и свој реверс. На аверсу, за јавност, нацртао си лажни портрет „независног завичајног истраживача” који, ето, пати за својом бабом и тетком. Али на реверсу, у њеном мрачном наличју, стоји утиснута права номинална вредност твог рада: огољени полтронизам, брисање објава према политичке потреби и сурово штанцовање костију за десет месеци.

Управо то наличје нас доводи до суштинског закључка и дијагнозе овог феномена:

Сарадња аматера и политичара

Када председник једне републике или владајућа политичка елита директно ангажује појединца на ручковима и забавама да „среди спискове” за свега неколико месеци (што је за озбиљне научне институте посао од неколико година), то отвара потпуно оправдану сумњу у мотиве. Циљ оваквих подухвата је очигледно брз политички ефекат и јефтино естрадно показивање „бриге за жртве” пред камерама, уместо спорог, темељног, мукотрпног и научно неспорног рада какав наши страдалници заслужују.

Ова трговина утицајем и позицијом на костима мртвих не сме и неће проћи прећутно. Сама чињеница да се преко 50.000 имена козарских новомученика пакује у овакве идеолошке калупе захтева много дубље сецирање.

Ускоро објављујем посебан, детаљан истраживачки оглед који ће се бавити искључиво овом темом, корак по корак, документ по документ. Размонтираћемо све визуелне, техничке и методолошке фалсификате на корицама ових књига, од латиничног штанцовања српских имена, преко бољшевичког маркетинга, па све до историјске неистине о сабијању три различите општине иза једне те исте јасеновачке капије. Пратите пажљиво, јер истина о Козари нема рок трајања нити се може обрисати једним кликом!

Наука насупрот политизацији

 Капитално дело Антуна Милетића стоји као светли пример строгог, научно утемељеног и рецензираног пописа жртава. Код Милетића се свако појединачно име доказује искључиво примарним историјским документом, а не произвољним цифрама које се лепе на корице да би се нешто „забетонирало”. Није то бројчаник бензинске пумпе – о живим људима је реч, зверски умореним мученицима који заслужују пијетет, а не естраду!

ТО МОГУ И ТРЕБАЈУ ДА РАДЕ ИНСТИТУЦИЈЕ И ЉУДИ ИНСТИТУЦИЈЕ ДОКАЗАНЕ У ТОЈ НАУЧНОЈ СФЕРИ!

ФОТО: Зоран М. КОС