Козарчани упутили иницијативу да се коначно саграде двије светиње
Нема храмова на стратиштима Срба, да свједоче о жртвама усташа. Мјеста највећих и доказаних геноцида немају ни цркве ни звоника
Пише: Срђан МИШЉЕНОВИЋ/Новости
Време је да се обнови и изгради православна светиња посвећена златном доба Немањића остаје једина као два највећа српска страдалишта Козара и Доња Градина, која су и места највећих и доказаних геноцида над Србима, немају ни цркве ни звоника. Иницијатива да ова два српска страдатишта добију богомоље кренула је из Козарске Дубице од потомака жртава усташког злочина. Потомци предлажу Српској православној цркви као и свим институцијама Републике Српске и Србије да се у Доњој Градини обнови храм Светог спаса који су усташе уништиле, а за Мраковицу предлажу да се у духу завета према мученицима Козаре сагради црква-брвнара која би се звала Црква Спаса на крви.
О иницијативи из Козарске Дубице већ је упознат архиепископ бањалучки Јефрем, каже за „Новости“ Зоран М. Кос новинар, публициста и аутор неколико књига о страдању Срба са Козаре, а који је и лично упутио писмо владици Јефрему.
Село Доња Градина које данас чува сећање на стотине хиљада пострадалих мученика, некада је било место живота, вере и постојаних српских домаћина. Према подацима Шематизма православне митрополије и архидијецезе за 1882. годину, Градина је, заједно са Демировцем, припадала демировачкој парохији под пастирским вођством пароха Марка Павковића. У ова два села тада је живело српских 156 кућа и 876 православних душа. Живот испуњен вером огледао се у крсним славама које су ове породице вековима чувале. Свака породица, од Даниловића, Радмановића, Вукића, па до Павковића и Бараћа, уградила је себе у темеље овог краја. Вучени дубоким вером, мештани су 1907. године подигли прелепу Цркву посвећену Вазнесењу Господњем – Спасовдану. Нажалост, та светиња, која је требало да буде место окупљања и молитве за будућа поколења, доживела је трагедију судбину свога народа.
Злочиначка рука Независне Државе Хрватске срушила је овај храм у пролеће 1942. године. Данас сведоче непорециви и хладни историјски документ – допис Усташке одбране и Заповедништва сабирних логора Јасеновац (Радна служба, Бр. 449) од 3. маја 1942. У том документу, заповедништво усташке радне службе званично обавештава Државну пучку школу у Јасеновцу да јој се на располагање стављају цигла и цреп добијени управо од рушења „грчко-источне цркве“ и зграда у селу Градина. Материјал од светиње у којој су се људи крштавали и венчавали коришћен је за потребе логорског система и везаног затвора, док је народ притеран, побијен и бачен у масовне гробнице, истиче Кос.
Он каже да Јасеновац и Доња Градина представљају једно од најтежих места страдања у историји српског народа у 20. веку. На овом месту где земља чува сећање на стотине хиљада невиних жртава и где свака стопа има обавезу да сачува истину и достојанство страдалих, потреба за обновом овог светог континуитета почела је и званично пре неколико година. На дан Светих мученика јасеновачких, 13. септембра 2021. упућена је прва писана иницијатива владици Јефрему. Као одговор убрзо је уследио званични допис Епархије бањалучке у њему је изнето образложење да би се тиме Црква и народ излагали непотребним трошковима изградње и одржавања, те да би два храма у непосредној близини (узимајући у обзир планирану изградњу у оквиру Меморијалног комплекса) била сувишна. Са пуним поштовањем према тој архипастирској бризи за рационалност и штедњу, данас јавно постављамо суштинско питање: ако два храма сувишна, како онда разумети чињеницу да у простору највећег светишта нашег народа немамо ниједну цркву која би својим молитвама и звоном свакодневно сведочила о жртвама? На многим другим местима широм наше Цркве имамо по два храма – летњи и зимски, па зашто баш на месту највећег страдања сматрамо сувишним два храма? Како је опште познато на овом светом месту, натопљеном крвљу стотина хиљада Светих мученика јасеновачких, и даље немамо праву молитвену кућу – пита Кос.
Он каже да обнова храма Светог Спаса не би била само обнова једног здања.
Она би била обнова духовног сведочанства које је насилно прекинуто рушењем од устачког логорског система у времену страдања 1942. Био би то најјачи знак да мученици Јасеновца и Доне Градине нису заборављени и да њихова жртва коначно има своје место у историјској, моралној и местима. Тај храм не би био подигнут против воље већ као вапај човечанства због чега свештеници одбијају пројекат, истичући како било који наметнути пројекат нема вредност и значај. Али, већ је питање да ли смо ми данас још увек народ који је у стању да разуме дубоки, духовни смисао Спасовдана и Васкрсења и душе православне? Према његовим речима, предлог Козарчана и потомака стотина хиљада убијених Срба има за циљ да исправи деценијски духовни немаран кроз изградњу храма Спаса на крви, традиционалне поткозарске – крајишке цркве-брвнаре подигнуте на костима мученика, негде у шуми истог споменика.
Чувена прва Спаса на крви у Санкт Петербургу подигнута је на тачном месту где је проливена крв цара Александра II, обухватајући прецизан квадрат плочника на коме је владар пао, изолујући га унутар саме цркве као највећу светињу. Назив „на крви“ означава да је храм уједно и гробница и свети олтар на коме почивају мученици. Тај храм је подигнут и као велика архитектонска прекретница и повратак сопственој православној души, насупрот ранијем утицају западноевропског класицизма попут витража у Исакијевском сабору. Собзиром на то да данас и ми имамо визије у храму у изградњи у Поткозарју – Кнежпољу, можда бисмо и ми требали размислити о овом руском историјском заокрету. Ако је у Русији Петар Велики довео до поделе духа према туђим решењима да би заштитио крв једног јединог владара, шта је дужна да уради наша национална и духовна елита за гробницу на којој је током офанзиве 1942. мученички пострадало више од 68.000 невиних српских цивила и деце – истиче наш саговорник.
ТЕКСТУАЛНИ ОKВИРИ И ИЗДВОЈЕНЕ ПОРУКЕ У ЧЛАНКУ:
Оквир 1 (Главна порука аутора):
Кос: Био би то најјачи знак да мученици Јасеновца нису заборављени
Оквир 2 (Историјска фактографија):
500.000 СРБА SERBS
Оквир 3 (Духовна мисија):
Циљ потомака убијених Срба да се исправи деценијски духовни немар према жртвама
Оквир 4 (Територијални контекст):
Ова места чувају сећања на стотине хиљада пострадалих у злочиначкој НДХ
Оквир 5 (Натпис са спомен-плоче испод фотографије крста):
НА ОВОМ МЈЕСТУ ВЈЕРНИЦИ СЕЛА Д. ГРАДИНА ПОДИГЛИ СУ ЦРКВУ 1907 ГОД ПОСВЕЋЕНУ ВАЗНЕСЕЊУ ГОСПОДЊЕМ СПАСОВДАНУ КОЈУ СУ УСТАШЕ СРУШИЛЕ 1941 ГОД. КРСТ СА ПЛОЧОМ ПОДИГЛА М.З. Д. ГРАДИНА
(Напомена: На плочи стоји година рушења 1941, док званични усташки документ из текста датира из маја 1942. године).
Оквир 6 (Специјални додатак на дну стране):
Суза читавог Поткозарја
Кос додаје да би један овакав дрвени храм постао заједничка суза читавог Поткозарја.
Звук звона са Мраковице би се ваљао низ планинске падине и после осам деценија чекања коначно спојио ове наше претке који су остављени по јамама без гроба. Унутрашњост ове брвнаре не би имала класичан и хладан украс, већ специфичан живопис: традиционална светитељска имена би се преплела са именима деце и мајки убијених са децом у наручју. У том приказу наше епске трагедије не сме бити места за бледу како социјалистичку уметност тако и идеолошки кич. Унутрашњост храма мора да сведочи стварну, огољену и страшну истину. Централне саборне Свете литургије служиле би се у дане крваве славе и превасходно у данима око Светог пророка Илије, када је поткозарска земља најсилније крварила под устачким ножем, као и на Дан Светих новомученика јасеновачких. Тако бисмо и ми преобразили овај простор излетишта, естраде и забаве који често преовладава у данима ове Свете српске планине, и вратили јој молитвено и народно сећање – поручио је Кос.
Оквир 7 (Решење за Мраковицу):
За Мраковицу предлог да се саграде црква-брвнара која би се називала Црква Спаса на крви.
Приредио Зоран М. КОС
ФОТО: фејсбук
