Четничко-усташки споразум и несрећа Козаре

Како је Павелићев лепак за мишеве прогутао Ђуришићеву војску, а Лијевчe поље постало српска гробница о којој и леви и десни СРАМНО ЋУТЕ!

Пише: Зоран М. КОС

Кад год се приближе историјски датуми везани за епохалну (читај: трагедију библиских размјера!) трагедију и страдање српског народа Козаре и Поткозарја, по неписаном правилу и строго диригованом шаблону, у јавном простору експлодира тема четника. Поставља се кључно, наопако и дубоко упитно логичко питање: како је могуће да се у савременим анализама „Операције Западна Босна” (што је званични нацистички назив за офанзиву на Козару) реч „четник” понавља немерљиво више пута него реч „усташа”? У том перверзном медијском наративу, хрватске усташе се појављују тек као споредни ликови, небитни статисти и обичан историјски фолклор. Напротив, „брадати” протагонисти са кокардама су проглашени за главне актере, а њихова оловка која је потписивала локалне споразуме са НДХ постаје врховни кривац, док су Павелићеви кољачи испали пуки чувари тих потписа! Међутим, тема мог огледа није уобичајено прелиставање излизаних матрица. Фокус је на једном прећутаном, застрашујућем и битном  споразуму између четника и усташа, који је судбински и географски везан управо за овај крај. Реч је о уговору који је обухватио највеће војне формације под знаком кокарде и који има директну, крваву везу са паклом Јасеновца. Ко је, заправо, побио те „брадате” људе из Црне Горе? Говорим о споразуму мајора и војводе Павла Ђуришића са властима НДХ, застрашујућој судбини његових потписника и мрачним разлозима зашто ову истину већ осам деценија нико не сме да помене.

Војвода Павле Ђуришић (у средини, са штапом) са својом командом негде у Црној Гори за време Другог светског рата. Чланови ове елите водили су године герилског рата, да би на крају, након губитка геополитичког компаса, заједно са хиљадама својих бораца упали у Павелићеву загребачку „мишоловку“ и завршили као јасеновачки мученици у логорској тишини Старе Градишке.(Фото: Историјски архив)

ТРАГЕДИЈА ИЗ ОЧАЈА: Зашто лакше памтимо папире из 1942, а немушто ћутимо пред крвавом преваром из 1945?

Зашто савремена јавност, површни медијски тумачи и политикантски комесари са запањујућом лакоћом извлаче на светлост дана ситне, тактичке уговоре босанских четника из 1942. године, док истовремено окрећу главу од најкрвавије, најдраматичније и најпотресније војно-политичке преваре на самом крају Другог светског рата?

Споразум између Павла Ђуришића и Секуле Дрљевића, потписан у Загребу 22. марта 1945. године под будним оком и патронатом самог усташког врха злогласне НДХ, плаћен је страшном кланицом на Лијевча пољу и ликвидацијом комплетне црногорске четничке команде у паклу Старе Градишке. Ипак, о овој библијској трагедији очајника данас се углавном срамно ћути. То ћутање није случајност; оно је свесни револуционарни, идеолошки и конформистички избор друштва које лакше подноси једноставне политичке парадоксе него дубоке, сирове и крваве историјске лекције.

Као аутор овог огледа, топло препоручујем јавности врло значајну и брутално добро документовану књигу Влатке Вукелић и Владимира Шумановића ’Četničke postrojbe u službi Nezavisne Države Hrvatske’. Иако то никако не значи да се у потпуности слажем са свим тумачењима и закључцима самих аутора, ова студија на основу сувих архивских докумената заснованих на фактима огољава комплетан политички поредак и животну реалност војно-политичке сарадње на терену.

Павле Ђуришић (у средини, са штапом) у покрету са својим људима током ратних операција у Црној Гори.Фото: Историјски архив)

ИДЕОЛОШКИ СИНДРОМ: Зашто је загребачки мартовски пакт срушио све савремене теорије?

Званична историографија након 1945. године функционисала је по принципу строге, црно-беле и једнодимензионалне поделе. У тај крути концепт, загребачки споразум из марта 1945. године представљао је неподношљив војно-политички чвор који се једноставно није могао уметнути ни у један државни наратив. Почетне ратне позиције биле су апсолутно непомирљиве:

ЈВуО (четници) су се декларативно и војно борили за обнову Краљевине Југославије и монархије, наслоњени на савезничке силе у Лондону.

НДХ је грађена као радикална, нацистичка, фашистичка и једнонационална творевина чији је суштински темељ био физичко, биолошко и потпуно затирање Срба.

Уговори из 1942. године, колико год били контроверзни, уклапају се у тезе које обе стране данас могу лако да нападају или бране. Леви идеолози у њима виде дефинитиван доказ колаборације и издаје, док десни  тврде да је то била изнуђена тактика за биолошки опстанак и спасавање српских глава од потпуног истребљења у том моменту.Др Немања Девић у једном научном раду врло лијепо објасни да су ти уговори били првенствено егсистенцијалне природе.Мишљење аутора је:Слаћем се са др Девићем.

Међутим, мартовски споразум из 1945. године брутално руши сваку од тих теорија! Он се не може бранити ни биологијом, ни идеологијом, ни државотворном логиком. Он је огољени, непорециви доказ потпуне пропасти и апсолутног моралног и политичког колапса једне војне и националне елите која је потпуно изгубила геополитички компас. Како се онда овај пакт тако лако „затурио” у заједничком заједљивом заједништву заборава?

Географски простор Лијевча поља омеђен црвеном линијом на мапи Босне и Херцеговине: Терен без завичајног корена за црногорску „државу у покрету“, који је у пролеће 1945. године постао застрашујућа географска тачка коначног војничког слома и масовна гробница младости која је ушла у фатални савез са државом која је створила Јасеновац.(Фото: Интернет )

Неуклопивост (читај:аусвинкл!) у леву партизанску филмску причу

Социјалистичка историографија је патетично волела чисту, црно-белу слику у којој сви домаћи издајници заједно пију, славе и сложно спроводе пакт са окупатором. Драма Павла Ђуришића, у којој он у самиртном ропцу скида кокаду, преименује своју војску у „Црногорску народну војску”, улази у узалудну и сулуду политичку трговину, да би потом био брутално преварен и заклан од стране усташа у Старој Градишки, била је сувише мрачна, компликована и замршена. Она се никако није уклапала у шематизоване партизанске филмове. Победницима није одговарало да признају како је Ђуришић на крају био жртва, а не равноправни партнер Анте Павелића, и како су партизани, нападајући му колону са леђа, несвесно,  читај: подвест је радила свој посао на разбијању великосрпске хегемоније!, помагали усташкој мишоловци. Зато је било неупоредиво лакше прећутати пакао Лијевча поља и крај рата приказати као једноставан, линеаран тријумф.

Срамни мук на десној, неочетничкој страни

За равногорску емиграцију, а касније и за савремене гласноговорнике те идеологије, поступак војводе Павла представљао је дубоку, крваву и неопростиву породичну срамоту. Признати да је један од најодликованијих, најугледнијих и најхаризматичнијих Дражиних официра, у отвореној побуни против Врховне команде ЈВуО, сео за преговарачки сто са Секулом Дрљевићем ,Павелићевим загребачким идеологом, значило је потписати коначну моралну и организациону капитулацију целог покрета пред усташким џелатима на самом крају рата. Да би сачували мит о непопустљивом, чистом антифашистичком отпору, неочетнички романтичари су радије изабрали заједнички заборав. Гурнули су Лијевча поље на маргину, како не би морали да објашњавају трагични војнички слом у коме национални покрет улази у политички савез са државом која је родила Јасеновац.

Непостојање локалног гласа који би чувао сећање

Други разлог зашто лакше памтимо папире из 1942. године, попут уговора Раде Радића или Уроша Дреновића, лежи у специфичној завичајној географији. Ти споразуми су склопљени на тлу Босне од стране локалних вођа чије су породице, комшије и заједнице ту остале и након рата. Сваки српски сељак на Озрену или Чемерници знао је шта му је тај папир конкретно донео или однео у свакодневном животу, и то сећање се деценијама преносило кроз локална породична предања.

Колона Павла Ђуришића била је „покретна заједница“,црногорска држава у покрету, потпуно без корена у Босанској Крајини. Када су у пролеће 1945. године разбијени на Лијевча пољу, а преживели потом у сточним вагонима депортовани ка Словенији (где су неколико недеља касније готово до колена ликвидирани у кочевским јамама), на попришту њихове највеће трагедије није остао буквално нико њихов да запали свећу. Покошена црногорска младост остала је да труне у крајишким браздама, далеко од свог завичаја, без обележених гробова, без потомака и без локалног гласа који би на том простору чувао живу реч о њиховом страдању. Остала је само језива тишина у Старој Градишки и Лијевче пољу.

СВЕДОЧАНСТВО МИОДРАГА БУЛАТОВИЋА: Породична крв у лијевчанским браздама и тајна вилушке гробнице

Аутор је имао  прилику да се, непосредно пред његову смрт, у Козарској (тад Босанскј) Дубици сретнем са великим српским писцем Миодрагом Булатовићем, аутором антологијских романа „Херој на магарцу” (1967), „Рат је био бољи” (1969), „Људи са четири прста” (1975) и „Пети прст” (1977).

Булатовић је тада у Дубици где је  присуствовао свечаној академији „Три века сеоба Срба ” у спортској хали. Током литургије у цркви, док су глумци потресно читали имена страдале деце Козаре,  за шта велику заслугу сносе брат Веље  Илић и професор музике Миле Азањац, Буле ми је отворио душу.

Исповедио ми је страшну породичну тајну: његов ујак и комплетна та фамилија остали су заувек у Лијевчу. Међутим, они су припали оној групи коју су партизани брутално ликвидирали на самом улазу у село Вилусе, а мештани су их, под окриљем ноћи, тајно сахранили у заједничку масовну гробницу.

Ово живо сведочанство једног од највећих књижевних ума нашег поднебља још једном доказује колико је трагедија црногорске војске у Лијевчу дубока, сложена и испреплетана крвљу која и данас вапи за историјском истином, без обзира на то чија је рука држала оружје.

ПРОКЛЕТСТВО ПАКТА СА ЏЕЛАТОМ: Загребачки папир као савршен лепак за мишеве

Најдубљи, најстрашнији и егзистенцијални разлог занемаривања мартовског споразума из 1945. године крије се у његовој крајњој, језивој и отрежњујућој поуци. Док су локални договори из 1942. године представљали хладну, прорачунату тактичку трговину на терену,  где се за формално признавање суверенитета куповала муниција и привремени мир за гола српска села,  пакт из 1945. године био је чист, очајнички крик пред биолошким нестанком хиљада избеглица и нејачи. И управо ту лежи болни историјски парадокс који наше друштво одбија да процесира: овај споразум је научно доказао да сваки договор са масовним убицом неизбежно води право на стратиште!

Усташки режим Анте Павелића, који је у пролеће 1945. године и сам био у фази потпуног распадања, лудила и хистеричног самиртног ропца, није имао ни најмању намеру да одржи реч дату Секули Дрљевићу, а камоли омраженом Павлу Ђуришићу. Загребачки папир је послужио као најефикаснији лепак за мишоловку. Њиме је огромна колона црногорске војске потпуно разуђена, успавана лажном надом о слободном пролазу ка Словенији, а затим брутално пресретнута, разоружана, разбијена и десеткована на Лијевча пољу уз свесрдну помоћ партизана.

Када хрватска војно-историјска периодика отворено пионира теме које српска култура сећања кукавички гура под тепих: Насловна страна загребачког магазина ’VP – Magazin za vojnu povijest’ из јула 2015. године. Овај број, са Павелом Ђуришићем на насловној , експлицитно се бави сукобом на Лијевча пољу под јасним насловом

„Битка на Лијевча пољу, Вишедневна битка усташко-домобранских снага против црногорских четника у којој су четници тешко потучени“. Огољени доказ да су други спремни да анализирају наше историјске замке, док ми радије бирамо амнезију. (Фото: VP Magazin za vojnu povijest, број 52, српањ 2015.)

Крајњи чин ове класичне грчке трагедије, у којој сваки потез очајника води у већ припремљену пропаст, одиграо се у Старој Градишки. Управо на месту које је четири године радило као фабрика смрти за српски народ, војвода Павле Ђуришић се, заједно са својим најближим сарадницима, суочио са страшном истином. Људи који су четири године успешно водили герилски рат, који су преживели највеће немачке офанзиве и стезања партизанских обруча, намамљени су за преговарачки сто, лаковерно разоружани и мучки заклани у логорској тишини. Угледни историчар Антун Милетић експлицитно наводи да су усташке власти и команда логора Јасеновац добили у своје руке управо Ђуришића и још 16 његових најближих команданата, над којима су одмах, без милости, извршили свој крвави, усташки  пир.

ДУГ ПРЕМА ИСТИНИ: Може ли леш бити политички подобан?

Наше колективно памћење панично избегава ову причу јер она до сржи разоткрива војнички, стратешки и морални крах једне националне елите која је у тренутку потпуног губитка тла под ногама поверовала да се спас може потписати мастилом човека који је направио и  благословио Јасеновац. Прошло је више од осамдесет година од крвавог пролећа 1945. године. Данас, када су идеолошке страсти социјализма једва мало утихнуле, а романтизовани национални митови поново а заузели јавни простор, видјели од Вељка Булајића, и само обрнули,  време је да културу селективне амнезије коначно заменимо културом историјске тачности.

Дужност слободне историјско-публицистичке речи  и сваке јавне речи, није да улепшава ратне ране, нити да перфидно бира који је леш политички подобнији за сећање. Павле Ђуришић и његови борци, без обзира на све претходне ратне контроверзе и драматична политичка лутања, завршили су свој пут као јасеновачки мученици у Старој Градишки. Ћутањем о њиховом страдању, ми заправо кукавички кријемо сопствену неспособност да се суочимо са чињеницом до којих дубина очаја и кобних компромиса ратни вихор може довести један народ. Размишљања попут овог, утемељени на сувим војним изворима и застрашујућим сведочанствима исписаним крвљу, ту су да нас вечно опомињу: у паклу грађанског и окупационог рата, папири потписани са Крвником никада нису донели спас, већ само хируршки прецизно организовану смрт.

Данашњи мирни завичајни сутон над браздема Лијевча поља, под чијим плодним ораницама већ осам деценија без гроба, белега и свеће труне покошена црногорска младост. Природа која ћути, док јавност бира селективну амнезију уместо суочавања са крвавом преваром из пролећа 1945. године.(Фото:Интернет)

Аутор Зоран М. Кос током пролећног истраживачког рада ове године у Државном архиву у Сарајеву, поред стола претрпаног кутијама непроцењиве историјске и архивске грађе. Иза леђа аутора, делом заклоњен архивским кутијама, симболично стоји портрет Гаврила Принципа, кадар који најбоље сведочи о упорној, теренској и дугогодишњој борби за спасавање сувих историјских чињеница од заједничког заборава.(Фото: Лична ауторова архива)

Књига Влатке Вукелић и Владимира Шумановића ’Četničke postrojbe u službi Nezavisne Države Hrvatske’ у издању Школске књиге: Научно дело које кроз огољену архивску грађу и суве историјске документе пружа неопходан, поприлично хладнокрван увид у анатомију војно-политичких компромиса, пактова и сурове стварности на терену током Другог светског рата. Напомињем да ово никако не значи да у потпуности делим мишљења, тумачења и закључке самих аутора, већ ову књигу топло препоручујем као пионирско и изузетно значајно дело, преко потребно сваком читаоцу спремном за истину изван овешталих идеолошких митова.” (Фото: Архива / Школска књига)

(Посвећено каманданту Краљеве војске у отаџбини генералу Дражи Михаиловићу погубљеном на данашњи дан).