Годишњица ослобођења Дрниша

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

О Дрнишу се данас најчешће говори само кроз хрватску пропагандну слику „ ни чим изазваног напада ЈНА на хрватски град“. Та слика, међутим, изоставља шири контекст у којем је Дрниш дочекао септембар 1991. године.

Осим самог етнички мјешовитог насеља Дрниша у широј општини живјело је искључиво српско православно становништво, а више околних села имало је изразиту српску већину.

Међу њима су били Тепљух, Биочић, Миочић, Кричкe, Штиково, Житнић, Баљци, Мирловић Поље и многа друга насеља.

И зато је важно поставити питање које се данас често прескаче:

Шта се у Дрнишкој крајини дешавало прије 16. септембра 1991. године?

У љето 1991. већ је било оружаних напада од стране новоформираних хрватских оружаних формација на Србе у граду Дрнишу и околним српским селима. Један од већих напада десио се у августу – напад хрватских гардиста на Тепљух. Према тадашњем извјештавању, напад је пропао, а 12 хрватских гардиста се предало припадницима српске територијалне одбране и потом предато ЈНА.

У ширем подручју Дрниша растао је број барикада, оружаних пунктова и међуетничких сукоба. Српско становништво није гледало на приближавање хрватских оружаних формација као на безазлен политички спор, већ као на непосредну пријетњу сопственој безбједности.

Српска села су зато организовала страже и самоодбрану. На то је нарочито утицала свакодневица премлаћивања локалних Срба, сачекуше на путевима, убиства и немогућност локалних Срба да одлазе на сопствене њиве, винограде и воћњаке.

А онда је дошао септембар.

Хрватске снаге су блокирале више објеката ЈНА у околини Дрниша, укључујући гарнизоне у Трбоуњу и Житнићу. У том ширем контексту почела је операција 9. корпуса ЈНА 16. септембра 1991. године. Само наређење 9. корпуса показује да је непосредан војни циљ био разбијање снага ЗНГ-а и хрватског МУП-а и деблокада нападнутих и одсјечених објеката ЈНА.

Дакле, 16. септембра почиње битка за Дрниш.

Јединице 9. книнског корпуса, уз снаге Територијалне одбране, кренуле су у напад са више праваца. Коришћени су тенкови, артиљерија и вишецјевни ракетни системи. Борбе су вођене око Градца, Отавица, Кадине Главице, Сиверића, Лишњака, Трбоуња, Развођа и других положаја. До 21. септембра Дрниш је потпуно стављен под контролу ЈНА и враћен у састав Крајине.

У командном ланцу 9. корпуса био је и пуковник Ратко Младић, тадашњи замјеник команданта корпуса. Сачувано наређење од 16. септембра носи његов потпис.

Борбе су биле жестоке.

На правцу према Шибенику и у борбама код Паковог Села, хрватске снаге су успјеле да зауставе даље напредовање 9. корпуса. Према једном војном прегледу, ЈНА је тамо изгубила један тенк и оклопни транспортер, три тенка су оштећена, а погинуло је десет војника; заробљени су мајор Стево Кркљаш и око 30 војника.

То показује и стварну природу операције: није се радило о некаквом „уласку без отпора“, већ о озбиљним борбама са губицима на обје стране.

ЗАШТО ЈЕ ДРНИШ БИО ТОЛИКО ВАЖАН?

Зато што је Дрниш представљао важну тачку на простору између книнског залеђа и далматинског приморја.

Његов значај није произлазио само из националног састава становништва него, прије свега, из географског и војно-стратешког положаја.

Контрола Дрниша значила је контролу важних комуникација према Книну, Шибенику и даље према далматинском залеђу.

Зато је његово стављање под српску контролу било од непосредног значаја за безбједност книнског подручја и српских села у ширем окружењу.

Током борби велики број хрватских цивила напустио је Дрниш и околину у склопу евакуације организоване од стране хрватских штабова. Академски рад о операцији наводи да је сам Дрниш четири дана био празан прије уласка ЈНА.

Зато је апсолутно апсурдна хрватска пропагандна тврдња како је „Дрниш био пун цивила када су српске снаге ушле у град“.

Страдање Срба у Дрнишкој крајини не може бити избрисано из историје само зато што се данас жели сачувати једнострана слика о томе ко је „први почео“.

Прије септембарске операције већ су постојали оружани сукоби, напад на српски Тепљух, блокаде, барикаде и растућа несигурност српског становништва. Сам град је већ до краја августа 1991. био очишћен од Срба, српске куће су биле опљачкане а многе и запаљене а због непрестаних напада и гранатирања српских села, многи дрнишки Срби су се дали у збјегове дубље у Крајину ка Книну и Кистањама.

16. септембар није почетак ратне историје Дрниша 1991. године.

Он је један од њених најважнијих датума.

За Србе Дрнишке крајине то је било вријеме у којем се одлучивало хоће ли српска села не само око Дрниша већ и у ширем книнском подручју остати повезана и безбједна или ће бити изложена хрватским оружаним снагама са положаја у самом Дрнишу.

Зато Дрниш није био „случајни војни трофеј“.

Био је важна тачка у простору Крајине, насељен Србима широм општине, са дубоким српским историјским и православним присуством, и један од кључева за контролу далматинског залеђа.

Након ослобађања Дрниша у град се враћа српско становништво, успоставља се администрација Крајине, град прима и велики број српских избјеглица из ванкрајинских подручја и током читавог рата има функцију врата одбране Книна и Српске Крајине будући изложен честим гранатирањима.

Септембар 1991. године зато мора остати дио српског памћења.

Памтимо српска села.

Памтимо Тепљух.

Памтимо страже и људе који су бранили своје куће.

Памтимо Дрниш и његов значај за Книн и Крајину.

И памтимо све цивилне жртве и све људе који су страдали, без обзира на националност.

Јер историја Дрниша 1991. године није почела 16. септембра – а српско присуство у Дрнишкој крајини није почело нити завршило ратом.

ПАМТИМО ДРНИШ. ПАМТИМО КРАЈИНУ.

ФОТО: фејсбук