Балканска Страдија у центру града – тужна гротеска у Козарској Дубици
Мајору Тепићу окренули главу (биста), а име му оставили на леђима, док усташке жице у платанима ужаса ни рђа не може да поједе већ осам деценија! Срамотан немар који држава и струка морају хитно да прекину!
Пише: Зоран М. КОС
Градски парк у Козарској Дубици, некадашњи Трг народних хероја, данас је отворена позорница на којој се овдашње историјске трауме сударају са бирократским јавашлуком и колективним просторним слепилом. Док за сопствене неуспехе и пропадање вечито кривимо друге, пред носом нам труле нема сведочанства заједничког јавашлука и застрашујућег немара свих структура кроз сва времена. Рањени Скендер и отворена рана питају нас: Ко је пуцао у песника?
Горка порука колективног непримећивања
У срцу сваке балканске паланке крије се урбано језгро које, попут стакленог цилиндра, чува комплетну анатомију нашег колективног лутања од себе до бесконачности. Градски парк није обично шеталиште. Најтужнија ставка у опису овог простора јесте чињеница да његово стварно стање готово нико не примећује. Ово је врло битно у граду који нема музеј ни сличне установе културе, а од друштвених активности живи само нешто спорта, и то нарочито онај део који у употреби има ваздух набијен у малом округлом простору.
Људи свакодневно пролазе поред немих сведока ужаса на платанима, поред бисти револуционара, народних хероја и подсетника на највеће трагедије из новије историје овог града који је први, на челу колоне страдалих. Пролазе потпуно слепи за простор око себе. Недостатак званичних натписа и информативних табли доводи до апсурдних перцепција: без јасних обележја, пролазник може помислити да су трагови ратних разарања заправо чин послератног вандализма или скрнављења, прихватајући немар као нормално стање ствари.
А из тих старих платана „извиру“ жице које рђа једе више од осам деценија, рђа их једе, али не може да поједе те усташке жице, а нико их и не примећује. Понеки странац прокоментарише да се можда ради о јавној расвети из давних времена. Нема документованих фотографија, нема заштите ни платана ни жица које су сарасле са стаблом из кога кроз кору „извиру“. После ћемо се питати која је то илузија и завера. Питамо се ко је и зашто порушио Јасеновац, а нећемо да видимо да део тог логора живи ту, у центру града, непримећен од историје, музеја и политике. Битно је да у близини имамо слова града, срце и клупу за селфи да се „опали“ фотографија, а и топ је ту:“Да пукнеш од муке!“
Имамо ми и историчара, и то сад више него икад. Један локални је своје радове посведио једној српској снајки, германској хуманитарки, која сада у јавном простору има више места од Милунке Савић. Док наше платане и рођену историју гута мрак заборава, разни Гетеови и слични инострани институти дају новце за своје пројекте, купујући тако сопствену савест и креирајући нам сећање по туђој мери.А наш историчар се ухљеби у врховној установи за ову тему:МЖГ!Црно да не може црње, црно ко гавр(о)ан.
Вертикала пркоса на стратишту
Да би се разумела просторна логика овог парка, поглед се мора усмерити ка страни, ка старим платанима. Ово дрвеће није хортикултурни украс; то су жива стратишта на којима су током Другог светског рата усташке власти вешале за пример од почетка рата па до самог краја. Године 1944, под командом Динка Шакића,комаданта концлогора Јасеновац, спроводиле су казнену експедицију и наставиле континуирано показно вешање над грађанима Дубице и народа Поткозарја. Један од првообешених био је Бранко Тепић, супруг Милице Тепић и отац тада још нерођеног Бранка, породица која је у јавности препознаје по чувеној фотографији Жоржа Скригина. Бранко Тепић је управо онај отац који недостаје на тој фотографији. Обешен је на платанима у Дубици од стране усташа.Битно је да су господа и другови из МЖГ ових дана уз монументални плакат управо те фотографије дефиловали по Москви.За то се има пара и то треба.Милица је јадна са децом била и остала монета за поткусуривање и пропаганду а сад и за добре туристичке туре и лепе дневнице.
Директан „уметнички одговор“ на тај хорор уследио је 1988. године постављањем модернистичког, идеолошки уклопљеног у причу о братству и миру, „Споменика миру” вајара Алије Решића. Ова скулптура стилизоване женске фигуре са голубицом у високо подигнутим рукама представља архитектуру пркоса. Вајар је применио генијалну антитезу: док је чин вешања вукао људска тела надоле, ка блату и ништавилу, ова камена Мајка затеже монументалну вертикалу и гура живот високо нагоре, изнад самих крошњи смрти. Тело скулптуре пркосно се окреће право ка обалама Уне, правцу одакле је зло долазило( литај:НДХАЗИЈЕ!).
Стварањем елегантне, снажне фигуре уместо буквалног приказа патње, аутор је избегао да продужи тријумф џелата, остављајући парк у стању победе, а не великог страдања и вечног страха. Парадокс и истина је што су око ове фонтане тада били исписани градови побратими којих данас више нема, шаљући поруку мира у години када се нови сукоб увелико кувао.
Магијски круг заштите и паланачка параноја
Око централног споменика, архитекте социјалистичког сећања повукле су кружни распоред бисти народних хероја, који подсећа на традиционално Козарско коло, симбол заједништва и опстанка. Ова композиција има функцију вечне војничке страже око мира, тако је барем писало у образложењу.
Међутим, коначни тријумф „црног хумора“, паланачке психологије и идеолошких подвала долази са локалном чаршијском митологијом. Како средина никада не прашта појединцу који одскаче од њеног сивила, дубичка крчма је почетком деведесетих година, у току Одбрамбено-отаџбинског рата, исковала фантастичан мит. Локални неистомишљеник, препознат по својим десним и конзервативно-ројалистичким уверењима (иначе аутор ових редова, прим. аут.), оптужен је у тим чаршијским причама да је лично скинуо бронзане партизанске вође са постамената и претопио их у четничке кокарде. Притом су злоупотребили моју причу о склањању царске породице Романов са постамента у Костроми и постављању друга Лењина после Октобарске револуције.Више од двадесет (читај:26!)Романових замјени један Уљанов.
Овај друштвени феномен открива застрашујућу матрицу: када је идеологија у питању, заједница је у стању да максимално укључи вијуге, конструише непостојеће дело и креира параноичне бајке о „чети четника“ из офанзиве 1942. године на Козари, који се изнова привиђају. Сатира је у томе што су, покушавајући да се освете појединцу, аутори мита бистама приписали моћи магијског реализма. Иако су ови револуционари за живота били заклети материјалистички атеисти, они су кроз чаршијску причу прошли кроз „чистилиште ројалистичке ливнице“ и извршили православно васкрсење, вративши се поново на своја камена постоља.
Трагедија лежи у томе што су они који су измислили тако сложен и немогућ сценарио потпуно слепи за оно што стварно постоји: за чињеницу да јавни простор пропада и да су споменици некомплетни. Много је лакше веровати у васкрсење хероја из кокарде, него натерати општинске оце да поставе обичне информативне табле.
Синдром „изврнутог врата” и рањени Скендер
Ово селективно слепило најбоље се огледа у хронологији и третману последње постављене бисте у парку, оне мајора Милана Тепића. Током једног од дана сећања, члан породице мајора Тепића приметио је бизаран просторни апсурд: док су све остале бисте у парку својим погледом градиле заједнички круг, једино је мајор гледао у потпуно погрешном правцу, изолован из концепта. Након апела, локални оци су обећали исправку. И заиста, главу, односно бисту мајора су физички окренули ка средини парка. Међутим, ту се у свом сјају приказао наш површни немар: док је глава усмерена ка напред, натпис са именом и презименом хероја остао је заробљен на задњој страни, односно на леђима постамента! Херој је тако добио „исправљен врат”, али је остао анониман за сваког ко му прилази с лица.
Паралелно са овим административним гротескама стоји биста Скендера Куленовића, аутора поеме „Стојанка мајка Кнежопољка”. На десном рамену бронзане бисте налази се дубоко оштећење, рупа од гелера. Ова „рана” није последица хулиганизма, већ директни сведок историје: настала је 18. или 19. септембра 1995. године током артиљеријског напада Хрватске војске у операцији „Септембар /Уна 95”. Битка за Козарску Дубицу била је битка за опстанак града, а песников споменик је поделио судбину народа о којем је писао.
Данас, док револуционари и писци немо гледају у суви базен огуљене фонтане, они више нису само споменици победе над нацизмом и усташтвом из 1945. и деведесетих година. Они су живи споменици савремене балканске Страдије, простора где колективно неразмишљање и небрига свих структура, кроз сва времена до дана данашњег, одржавају јавни простор тек толико да се преживи дан избора(читај:а бисте не гласају!).
Систематско уништење и дезорјентисаност јавног простора и меморијалне баштине у Градском парку директна је последица институционалног повлачења пред паланачком површношћу и стихијским, ад- хок решењима локалних власти. Очување историјских артефаката, попут гелера на бисти Скендера Куленовића или исправљања анонимности споменика мајору Тепићу, не сме бити препуштено политикантском импровизовању, већ захтева строгу прецизност историјске и музејско-конзерваторске струке. Државне институције, релевантна министарства и заводи за заштиту споменика имају законску и моралну обавезу да преузму контролу, поставе стандардизоване информативне табле и овај простор из стања немара коначно трансформишу у легитиман уџбеник историје на отвореном. Кад већ историчари неће, морамо ми журналисти „журно“. Јесте ружно журно: ал„Што се мора, није тешко”,
ИНИЦИЈАТИВА: ПЕТ ТАБЛИ ПРОТИВ ЗАБОРАВА
Предлог иницијативе за постављање двојезичних (ћирилица/енглески) информативних табли на кључним тачкама Градском парку:
1.Табла код платана – „ПЛАТАНИ УЖАСА”: Преузима симболику сродног стратишта („Топола ужаса”) и означава стара стабла као примарна места сећања на којима су усташке власти под командом Динка Шакића вешале грађане Дубице и Поткозарја.
2.Табла код бисте Скендера Куленовића: Пружа историјско објашњење да је рупа на десном рамену споменика настала 18–19. септембра 1995. године од гелера гранате током операције „Септембар/Уна 95”, чиме се отклања свака сумња у послератни вандализам.
3.Правилно обележавање и табла код бисте мајора Тепића: Хитна постављање натписа са именом хероја на фронталној страни постамента уместо на леђима, уз пратећу таблу која објашњава његов завет и војно-историјски контекст.
4.Табла код спомен-топа: Доноси техничке и историјске податке о изложеном артиљеријском оруђу, његовој улози у ослободилачким ратовима и војно-историјском значењу за општину.
5.Табла код централне фонтане и Споменика миру: Објашњава кружну композицију парка као симбол Козарског кола, вертикалу пркоса на скулптури вајара Алије Решића из 1988. године и епоху несталих градова побратима који су били исписани око фонтане.
Напомена аутора : У наведеном контексту, реч „страдија” означава земљу или место страдања, пропадања, апсурда и општег друштвеног и инфраструктурног расула. Појам потиче од латинске/италијанске речи strada (улица/пут) и домаће речи страдати, а у српском језику је постао универзални симбол за место где је све наопако постављено, захваљујући чувеној истоименој сатири Радоја Домановића.
Фотографије: Зоран М. Кос, новинар, истраживач и сарадник Антуна Милетића
