„Мало си га тукла“, рече Владика Таса 

In Memoriam – Радмила Кос, рођена Буразор (1942–2026)

Ових дана у Козарској Дубици упокојила се Радмила Кос, рођена Буразор, од оца Јовице, у својој 84. години живота. Својим одласком, ова племенита жена однела је са собом причу о једном тешком, али достојанственом животном путу обележеном искушењима Кнешпоља, логорским страдањем, али и непоколебљивом хришћанском вером и породичном љубављу.

Пише: Српскопитање

Радмила је рођена ратне 1942. године, у самом јеку Другог светског рата који је опустошио ове просторе. Рођена је у збегу, непосредно пред велику непријатељску офанзиву на Козару. Још као беба, заједно са породицом, била је одведена у логор Јасеновац, а потом у село Ждралови код Бјеловара. Њеног оца Јовицу усташе су одвеле у логор на Сајмишту у Земуну, где је скапао од глади. Упркос свим притисцима и ужасима, њена мајка је успела да сачува децу и одбрани породицу од покушаја покатоличавања и губљења идентитета. Тај дубоки унутрашњи завет и снагу српске мајке, Радмила је касније као светињу пренела на своју децу.

Радмила Кос је пре свега била центар своје породице. Једна драга породична фотографија, настала у манастиру Моштаница годину-две пре одласка у Млаку, приказује је са сином, окружену његовим пријатељима. Она на тој фотографији стоји у самом средишту, заштићена љубављу и поштовањем оних које је извела на прави пут, васпитала у православној вери и научила поштењу.

Радмила Кос са сином и друштвом код  манастира Моштаница 2017. године– Стуб и центар заједништва и љубави

Данас, у знак сећања и помена на њу, њена породица дели неколико изузетно вредних фотографија и успомена које осликавају њену благост, достојанство и дубоку везу са својим најближима, Српском православном црквом и српским страдалничким местима. Посебно сведочанство њене друштвене и топле природе јесте и драга породична успомена од пре десетак година, када су Радмила и њен син Зоран били у гостима код кума Радета Влаховића и куме Душе. Та слика за столом, испуњена осмесима и домаћим гостопримством, показује баку Радмилу у тренуцима истинске животне радости у кругу својих кумова.

У гостима код кумова (пре десетак година). Тренуци искрене кумовске љубави и гостопримства: Кума Душа, Радмила Кос, син Зоран и кум Раде Влаховић

Топли и незаборавни сусрети у мученичкој Млаци

Посебно место у ризници породичних сећања заузима 22. април 2018. године. Тог дана, тадашњи Патријарх српски Иринеј обавио је освећење обновљеног храма Светог пророка Илије у селу Млака, које припада комплексу јасеновачких логора. Радмила је на овај велики догађај отишла у пратњи свог сина Зорана М. Коса и комшинице Љиљане Бокан, чији су корени управо из Млаке.

При доласку, обишли су старо, запуштено и у коров зарасло Љиљанино имање, које је и у таквом стању сведочило о некадашњој економској моћи и бујном животу српских домаћина у Славонији пре стравичног затирања.

Старо имање Љиљане Бокан у Млаци (22. април 2018.), Радмила Кос и син Зоран М. Кос на запуштеном старом имању у Млаци, које сведочи о вековима живота српских домаћина

Тог априлског дана у Млаци, Радмила је доживела велике духовне сусрете са двојицом тадашњих стубова наше Цркве, митрополитом Амфилохијем и Владиком Атанасијем (Јевтићем). Имала је посебну част да се фотографише поред митрополита Амфилохија, остављајући за собом један од најлепших призора у новијој породичној историји.

Храм Светог пророка Илије у Млаци (22. април 2018.), сусрет за памћење: Радмила Кос са блаженопочившим Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем

Сведочанство вере, бритке шале и истине

Најрадоснији и најемотивнији моменат догодио се на насипу поред обновљеног храма Светог Илије, током разговора са Владиком Атанасијем, чувеним Тасом. Владика Атанасије, који је био генерација Радмилиног супруга Мирка, Митрополита Амфилохија и проф. др Вељка Радуновића, пришао је породици са огромном пажњом и топлином.

Владика је живо и са великим саосећањем испитивао Радмилу о њеном животу, о логору и о селу Ждралови.

– „Еј, мајко, јесу ли вас прекрстили тада тамо?“ – упитао је владика.

– „Није маја (мајка) дала!“ – поносно и чврсто му је одговорила Радмила.

Насип поред храма у Млаци (22. април 2018.), жив разговор са владиком Атанасијем Јевтићем; тренутак када бака Радмила сведочи да породицу у логору нису дали прекрстити

Док су поред њих пролазила деца, којој је владика Атанасије делио бомбоне и рецитовао дечије поскочице, управо та предивна атмосфера хришћанске радости, заједно са свештенством и народом, забележена је на великој заједничкој фотографији.

Порта храма у Млаци (22. април 2018.), свештенство, деца у народним ношњама и народ окупљен у хришћанској радости око владике Атанасија

У току тог топлог разговора, владика се са својим препознатљивим духом и бритком шалом окренуо Радмили, показујући на њеног сина Зорана:

– „Јеси ли га тукла кад је био мали?“

– „Јесам“, признала је искрено мајка.

– „Мало си га тукла!“ – узвратио је уз благи осмех владика Таса.

Тај моменат топлог, људског разумевања између великог теолога и српске мајке која је преживела пакао логора, забележен је на објављеним фотографијама. Објектив у секунди самог разговора није ухватио Радмилу у кадру, али су њено присуство, мајчински понос и топлина остали утиснути у свакој реченици коју је изговорила.

Све ове успомене, заједно са приложеном иконом Светих Новомученика Јасеновачких , представљају нераскидиву везу Радмилиног живота са дуготрајним страдањем и коначним васкрсењем њеног народа. Иза себе је оставила сина Зорана, кћерку Зорицу, унучад и праунучад који ће с поносом чувати сећање на њен светли лик.

Икона Светих Новомученика Јасеновачких, вечни завет страдања и васкрсења српског народа којем је бака Радмила припадала

Сахрана Радмиле Кос обављена је на локалном гробљу у селу Брекиња, у оном делу који припада Челебинцима (Козарска Дубица), у кругу породице, пријатеља и кумова.

Вечан јој помен и Царство небеско!

ФОТО: Породични албум породице Кос