Збор у Милића Гају и пут од Титових кукуруза до Нинине стазе

Крила Козаре и кнешпољски зборови

Пише: Зоран М. КОС

Повод за ово промишљање је 27. јул – Дан устанка народа Босне и Херцеговине у Другом светском рату. Управо у време ових историјских датума, у јавности се редовно диже велика прашина и ствара густа идеолошка магла која замагљује чињенице и суштину. Овај текст је покушај да се та магла разбије и погледа у реално огледало наше прошлости и садашњости.

Намера овог промишљања јесте преиспитивање историјског наслеђа једног времена: шта из њега треба прихватити као вредно, а шта одбацити. Сасвим је легитимно, па чак и неопходно, да се процесу прихватања прошлости приступи критички, стручно и објективно. Наша историја не сме бити посматрана кроз призму бајки, илузија или филмских наратива. Сагласићемо се да су романтизоване екранизације Вељка Булајића или серија попут „Отписаних” створиле искривљену слику стварности. Ако све беспоговорно прихватимо, ризикујемо губитак критичке свести; ако пак све олако отпишемо, отписаћемо саме себе. Да ли су нас Булајићеви филмови научили да волимо идеологију уместо истине, и јесмо ли, рушећи споменике из 1951. године, заправо срушили сопствени идентитет пре него што смо га уопште разумели?

Поткозарје чува своје завете, а два највећа исписана су на растојању од свега неколико километара у Кнешпољу – у Милића Гају и Међувођу. Сваког 27. јула, деценијама уназад, ова места су постајала епицентар једне државе која је славила свој устанак. Међутим, једна година остала је посебно урезана у историју овог краја. Била је то 1951. година, када су се у Међувођу симболички спојили партизанско небо и кнешпољска земља, док се масом орила песма наше Персе из Бјелајаца: „Друге Тито, ми ти се кунемо…“

Како је кнешпољска ракија покренула партизанске моторе

Све велике историјске приче имају своју званичну, умивену верзију из уџбеника, али и ону незваничну, коју ће вам Кнешпољци испричати тихо, уз чашицу домаће препеченице, тамо где се истина и легенда најбоље додирују. Једна од најдуховитијих анегдота која се и данас препричава по кнешпољским селима каже да су „крила наше авијације“ заправо настала из чистог – крајишког мерака и једног врућег летњег дана.

Било је то овако… Сунце је немилосрдно пржило над Кнешпољем, а Фрањо Клуз и Руди Чајавец, два момка који су, према народном предању, тада више волели да виде дно чашице него облаке, седели су у дубоком хладу. Дан је био дуг, а грло суво, како то већ бива код пилота који чекају наређења. Потегла се ракија, једна за другом, како је једино и ред у овом крају када се седи под крошњом. И баш у тренутку када је домаћа препеченица почела најбоље да „хвата“, а разговор постао најлакши, стиже изненадна и строга команда из штаба Домобранства НДХ: „Момци, пали машине, правац Козара! Извиђање!“ Оно што команданти у Бањалуци тада нису знали, јесте да су Клуз и Чајавец у глави већ имали потпуно другу руту, а ракија им је само дала онај пресудни, крајишки ветар у леђа да ураде нешто што нико пре у окупираној Европи није ни помислио да је могуће. Да ли је овај историјски преокрет био плод дубоке идеолошке свести или чистог крајишког ината појачаног домаћом ракијом, и зашто се званична историја толико плаши признања да су велики догађаји често плод људске неформалности, а не само крутих партијских директива?

Шта ће, куд ће, седају они онако весели у свој авион „Потез 25“. Како су их уопште унели у кабину, то данас само они знају – а старији мештани у шали кажу да праве пилоте и дан-данас тако уносе у авионе. Сматра се, наиме, да је најтежи део посла сместити се за команде, док касније све тече рутински, баш као када се искусан шофер дохвати свог волана. Полетели су тако, мотор је брујао, а они су горе, међу облацима изнад Козаре, извадили још једну „резервну“ флашу из рукава, чисто да утврде градиво. Посматрали су зелену гору под собом и ведро небо изнад себе. Тај осећај слободе и ширине потпуно их је обузео, па су заборавили и на време и на казаљку за резервоар. Одједном, мотор је штуцнуо једном, па други пут, брујање је утихнуло и настала је гробоносна тишина. Горива није било ни за лека. „Руди, црно нам се пише, падамо!“ – викнуо је Фрањо кроз ветар.

Једва су некако, на чист пилотски осећај и срећу, тај тешки авион усмерили према једној ливади у Кнешпољу. Спустили су се уз жесток тресак, шкрипу и огроман облак прашине. Нису се честито ни зауставили, а елиса још није ни стала, када су притрчали локални мештани. Први су из кућа излетели Миљатовићи. У народу је тада важио један прост и јасан обичај – чим видиш да нешто са неба пада на твоју земљу, не трчиш пред то са цвећем. Купе се старе, дрвене виле и рогуље из стајњака. Опколили су Кнешпољци авион са свих страна, псовали су, викали и махали оштрим шиљцима, уверени да им у двориште падају љути непријатељи. Када су Фрањо и Руди кроз замагљену шофершајбну видели те оштре рогуље како им се немилосрдно примичу носу, отрезнили су се у једној јединој секунди. Брже него да их је неко усред зиме бацио у хладну Уну. Скочили су брже-боље из кабине, подигли обе руке увис, па повикали колико их је грло носило: „Браћо! Не бодите, за живу главу! Ми као ваши, довезли смо вам авион на поклон!“

Гледају Миљатовићи, гледају комшије, чешу се по глави – па где ће се наћи бољи и већи поклон него да цео авион падне усред села. Сасвим је логично што су оштре виле и рогуље одмах одбачене у страну, а из мрачних подрума изнесена још двапут љућа ракија, како би се по свим обичајима прославио тај изненадни „историјски“ тренутак. Старији мештани тврде да је Фрањи и Рудију било изузетно драго што су извукли живу главу пред кнешпољским домаћинима, док је Миљатовићима срце било испуњено поносом јер су преко ноћи добили највећу и најнеобичнију играчку у целом срезу. На тој ливади сви су се заједно препустили алкохолном заносу. Тако су, према тој незваничној кнешпољској сеоској хроници, а заправо захваљујући умереној количини препеченице и великом страху од оштрих сељачких вила, настала легендарна „крила наше авијације“. Од тог суботног дана у овом крају је остала да живи изрека: пилоту на Козари уопште није потребан радар, довољно је да гледа где су куће Миљатовића и да се чврсто држи флаше. Да ли је истинска револуција заправо рођена у кафани и на сеоској ливади, из чистог нагона за преживљавањем, док је каснији социјалистички наратив само вешто прећутао народни мамурлук како би од обичних људи направио безгрешне идеолошке иконе?

Спектакл у Међувођу 1951. и Титови кукурузи

Ова прича има дубоко опомињући карактер. Морамо се суочити са чињеницом да је непосредан повод за страшну офанзиву на Козару била наредба Косте Нађа да се заузму Приједор и Љубија, што је покренуло лавину која ће скупо коштати локално становништво. Девет година након тог страдања, тачније 27. јула 1951. године, та обична кнешпољска ливада у Међувођу постала је поприште највећег јавног скупа у историји овог краја. Повод је био велики јубилеј, десет година устанка народа Босне и Херцеговине,  и свечано откривање споменика првој партизанској авијацији. Тада је у Кнешпоље стигао лично Маршал. Јосип Броз Тито открио је споменик пред незапамћеном масом од преко 50.000 људи (извештаји листова „Борба“ и „Политика“ помињу и цифру близу 80.000). Народ је стизао пешке, запрегама и камионима, још од претходне ноћи.

О том дану „Вечерње новости“ су касније забележиле антологијску цртицу. Видевши реке народа како неконтролисано хрле према бини, прелазећи преко засејаних њива, Тито је у свом препознатљивом стилу, искрено забринут за летину Поткозарја, довикнуо маси кроз звучнике: „Немојте газити кукуруз, шта ћете јести?!“ Али народ ко народ. Газили су тада Бараћеве кукурузе, не марећи за глад ни за сушну годину, само да би изблиза видели „највећег сина наших народа и народности“ и макету челичне птице која је симболизовала њихов понос. Да ли је Маршалова брига за кнешпољске кукурузе била израз истинске емпатије према сељаку или суптилна демонстрација моћи над народом који је, опчињен револуционарним заносом, био спреман да изгази сопствену храну ради једног погледа на вођу? Да ли смо тада, газећи Бараћеве кукурузе, симболички почели да газимо сопствену економску сувереност зарад идеолошких илузија?

Година 1951. била је време опасних политичких тензија и врхунац сукоба Југославије са Стаљиновим Совјетским Савезом (Информбиро). Тито је управо са ове ливаде грмео, пославши оштру поруку Москви: „Они који данас лажу о нашој земљи и који нам прете са Истока, нека дођу овде. Нека погледају ову обичну кнешпољску ливаду! Народ који је у данима најжешћег фашизма, голим рукама, из ничега, на овој трави створио своја крила и своју партизанску авијацију, неће дозволити никоме да му кроји судбину и отима слободу!“

Био је то догађај републичког и државног ранга какав овај крај више никада није видео. Са протоколом су тада стигли и страни гости, савезнички официри, али и представници бројних амбасада. Ипак, старији мештани памте како је Тито у једном тренутку потпуно одбацио безбедносни протокол УДБА-е када су кнешпољске жене у народним ношњама пробиле кордон да му уруче ручно ткани крајишки пешкир и козарске јабуке. Маршал је наредио обезбеђењу да се повуче и провео пола сата у срдачном разговору са народом. Тада је први до Тита, у обезбеђењу, али и као својеврсни домаћин поред генерала Шљеговића, стајао Драгутин Драгоја Кос – пуковник и Брозова лична пратња од 1944. године и Дрвара, па све до његове смрти 1980. године, иначе ауторов блиски рођак. Као неко чија породица има директно, лично искуство и спознају о извору револуције – како кроз херојско учешће, тако и кроз незамисливо страдање – имам потпуно право на овакво критичко преиспитивање прошлости. Ако су Козарчани и Кнешпољци чинили сам безбедносни врх државе, чувајући Маршала од Дрвара до гроба, како се догодило да тај исти крај неколико деценија касније остане потпуно маргинализован, а његови споменици препуштени забораву? Јесмо ли, као породице које су дале крв и живот за ту револуцију, дужни да постављамо ова тешка питања, или је лакше ћутати и препустити историју званичним фалсификаторима?

Од великих зборова до Нинине стазе – Огледало наших избора

Пут према бањи Мљечаници, којим год правцем да човек крене на рехабилитацију, поседује моћ да путника увек изнова врати далеко у прошлост. Сваки пролазак поред макете крила наше авијације „Клуз–Чајавец“ неизбежно буди успомене. Реч је о симболу по којем име носи и оближња основна школа, она у којој сам и сам некада стицао прва знања.(читај:У ВЕЛИКОЈ ОПАСНОСТИ ДА СЕ МОРА СРУШИТИ, А НА ЊОЈ ЈЕ И СПОМЕН-ПЛОЧА:ЛЕПОЈ ПЕРОВИЧ И ПРВОЈ КПЈ ЧЕЛИЈИ У СРЕЗУ?!)

Међутим, ако по страни оставимо Тита и историјске читанке, суочавамо се са причом о нашем времену и траговима које ми, савременици, остављамо у њему. Није то било тако давно када је овај исти народ, као директни потомак оних који су због Маршала газили сопствени кукуруз, бирао начелника општине. Избор је тада пао на Нину Јауза ,човека кога је пре тога у граду познавало једва пет људи, а његовог оца можда двадесет и пет. Али, мора се признати, глас народа је светиња.

У свом мандату, Јауз је реновирао макету авиона у Међувођу и изградио пешачку стазу. Народ је, из неког специфичног сентимента, али и дежурне крајишке ироније, ту деоницу одмах именовао као „Стаза Нине Јауза“. Данас је та стаза потпуно зарасла у коров. Макети авиона смо, по старом и дубоко укорењеном кнешпољском обичају, брзо „узели меру“ – очистили смо је од елиса, очерупали је и препустили пропадању. Сматра се да је то наш уобичајени манир према сопственој баштини. Та зарасла и заборављена стаза данас представља реално огледало наших политичких избора, пре него место за шетњу. Да ли је „Стаза Нине Јауза”, која је од симбола локалног препорода постала коров и депонија, заправо материјални доказ наше кратковиде политичке свести? Да ли ми, као народ, рушењем елиса са партизанског авиона заправо симболички сечемо сопствена крила, свесни да лакше пузимо кроз коров него што летимо кроз историју?

Из тог „златног доба“ новог начелника издваја се једна готово надреална сцена, која савршено илуструје наше урођено подаништво и потребу за додворавањем свакој власти,  што је усуд који као вечити терет носимо још од отоманских времена. Тек што је Јауз изабран и усељен у нови стамбени простор, у уском ходнику зграде заглавила су се двојица кршних момака . Сударили су се на степеницама носећи огромне кутије са телевизорима,  наравно, као поклоне за новог начелника.Један је презимена као да је дошао , а други је у крај Дубички и дошао-доселио. Један од њих био је покојни „хаџија“ (православни, разуме се, јер су код нас титуле одувек биле пресудније од самог значења), а други младић који је управо у том периоду уписивао приватну академију,јер су му старији објаснили да се на тај начин најбрже и најлакше постаје „академик“.

Тако заглављени у уском ходнику са великим екранима у рукама, покушавајући да се прогурају до начелникових врата, остали су да висе у времену као савршена слика и прилика нашег друштва. То је непорецива слика нашег менталитета у коме се лични и професионални успех мери искључиво физичком близином тренутној власти. Да ли су та два телевизора, заглављена у мрачном ходнику начелникове зграде, заправо савршени екран наше стварности на коме се већ деценијама емитује један те исти програм подаништва? Ако смо некада пред Тита износили ручно ткане пешкире из поноса, зашто пред локалне моћнике данас носимо плазма телевизоре из интереса, и ко је у том процесу заправо постао „очерупан”,  авион у Међувођу или наш национални карактер?

Сви су они бивши, чувајмо садашње

Морамо се суочити са суровом историјском чињеницом: на самом почетку рата, српски народ Поткозарја и Кнешпоља био је присиљен да се самоорганизује и упути у збегове. Усташке јединице су већ увелико упадале у незаштићена села, спроводећи терор, малтретирања и масовна убиства цивилног становништва. Док је локални народ примао прве, најтеже ударце фашистичке машинерије чувајући голи живот, Комунистичка партија Југославије и партизански одреди тек су тактички ишчекивали развој догађаја на Источном фронту и сигнале из Москве.

Данас? Сви су они бивши. И Маршал са својим прегаженим кукурузима, и начелник са својим великим обећањима. Полагано, под зубом времена и нашег колективног нехата, у категорију бившег прелазе и она зарасла „Нинина стаза (до авијона наше „револуције“) , и Клузов авион без елиса у Међувођу. Само смо ми преостали као садашњи. Па ипак, док немо посматрамо те рушевине сопствене баштине, често делује као да нисмо сасвим своји. Када се подвуче црта, споменици које олако подижемо и још брже рушимо заправо су само хладан камен. Али приче, специфичан менталитет и живи људи који опстају поред тог камења, то је оно што чини истинску, неуништиве душу овог краја. Из тог разлога, уместо филмских неистина и идеолошких митова, дужни смо да шаљемо реалне поруке и чувамо једни друге. Историјска површност нам је пречесто дозвољавала да правимо неодрживе паралеле, поредећи Косовски бој са Офанзивом на Козари.

Зашто смо деценијама пристајали на то да се систематско затирање, масовни покољи и незапамћени усташки злочин геноцида над народом Поткозарја у званичним уџбеницима редукују и називају „Битком на Козари”? Да ли је то умивање историје послужило да се један брутални погром цивила еуфемистички изједначи са класичним војним сукобима Другог светског рата, како би се сакрила пуна истина о дубини страдања нашег народа? Овај крај не треба да живи у илузијама бивших система, већ у реалној свести о сопственој жртви. Нека будући дани донесу оно што је кнешпољском човеку најпотребније: здравље, стабилност и далеко више поноса према сопственом пореклу. Време је да у данима који долазе коначно научимо да будемо мало више своји, а далеко мање туђи.

ФОТО: Зоран М. КОС