„Рек'о Миле“, а друг га ишибицарио и вратио све у Црвени октобар

Подјелите чланак

Број прегледа: 1.288

Док предсједник јавно и оправдано осуђује комунистичко потискивање и скривање српских страдања, „аутор“ га је ишибицарио и цијелу серију националних пописа естетски и идеолошки управо вратио у Титов и партијски „Црвени октобар“, уручивши му књиге латиничног писма као естрадни политички подарокс и превара . Жртва овдје није била циљ; циљ је био лични утицај и додворавање моћи, чиме је нанијета непроцјењива штета истинској одбрани истине о геноциду на Козари.

(Милорад Додик на Мраковици, током дана обиљежавања офанзиве на Козари ФОТО: З. М. Кос)

Пише: Зоран М. КОС

Процес суочавања са прошлошћу и култура сјећања на Козари и у Поткозарју данас се налазе на прекретници између строге историјске науке и површног десетомјесечног публицистичког инжењеринга. Објављивање серије књига са пописом од 53.181 жртве отвара озбиљна научна, методолошка и етичка питања. Када се чињенице о настанку ових наслова огледају кроз призму стварне историјске науке, хришћанске теологије и националног пијетета, пред јавношћу се деконструише дубок системски промашај у којем је брзина израде потпуно укинула научну верификацију и достојанство према пострадалима.

Политички оквир и институционални вакуум

Као кључни методолошки проблем овог подухвата издваја се вријеме његове израде. „Аутор“ сам кроз отворене изворе наводи механизам настанка овог пројекта:

„Пре две године у хотелу Зептер у Козарској Дубици, на ручку… питао ме је Председник РС да ли бих могао приређивати књиге за све општине… ја сам прихватио и требало ми је десет месеци да средим имена и спискове. Ово су те књиге са именима 53181 жртве.“

У научној пракси, упоредна анализа архивске грађе, провјера примарних извора и чишћење дуплираних имена за више од 50.000 страдалих представљају мукотрпан процес који захтијева вишегодишњи тимски рад читавих института, а не десетомјесечни завичајни рад појединца незавичајца.Господин друг ћиви и ради на београдској калдрми и вјероватно у црну земљу иде у Овчи, Борчи или Лешћу… Као што сам тачно примијетио у својој анализи за Српско Питање, „оно што наука није доказала не смије се продавати као готова чињеница, јер је јаз између озбиљног истраживања и произвољности непромостив“.

Овај олаки приступ директна је посљедица деценијског институционалног неуспјеха. Предсједник Републике Српске, Милорад Додик, у више наступа је оштро критиковао Јосипа Броза Тита и комунистичко насљеђе, истичући: „Брозова Југославија је Србима донијела више неправде него правде. Комунистички режим је систематски потискивао српские националне интересе и забрањивао да се говори о српским страдањима.“

Такве ставове аутору ових редова замјерају и полемишу око њих.Али са Милом не, миле има пара , а ми немамо образа.Имамо , али нам је к*о ђон.

Настали деценијски вакуум овдје, назалост, није попуњен системским научним истраживањем, већ техничким преписивањем већ постојећих, нерецензираних СУБНОР-ових база података, чиме је „завичајни“ ентузијазам (започет у младости „код фото Брилета“ на Меоптином уређају за репро-фотографију) подведен под форму серијске административне производње. Данас је уосталом све могуће, јер живимо у времену општег тренда деградације знања у којем новинари и телевизијски водитељи у разговорима са професорима, докторима наука, академицима и самозваним аналитичарима узимају себи за право да они постављају питања, извлаче коначне закључке и полемишу са истинским „ауторитетима“ и ауторитетима. Шта дете партије зна шта је академик.У таквој атмосфери свеопштег друштвеног тренда, гдје сваки појединац без квалификација може да глуми врховног судију и стручњака за било коју област, постало је потпуно природно да и техничко особље преко ноћи постане историографски ауторитет за тему геноцида.И ради Књигу мртвих једног града, било којег..

(Дубичка књига мртвих 1941–1945. година, Света Петка Драксенић – Примјер достојанственог и пијететног дизајна, наслов мало шепа)

Терор „статистике“ и билбордски маркетинг

Визуелни идентитет нових црвених корица (Књига 1848 убијених Лакташи, Књига 2287 убијених Босанска Костајница, Књига 16183 убијених Босанска Градишка) користи типичан пропагандни стил дизајна који не оставља простора за суптилност нити академски мир.

Агресивна типографија

Масивне црне бројке убједљиво су најкрупнији текст на корицама. Научни стандарди налажу да је коначни број жртава резултат истраживања који се налази у закључку, док је овдје цифра насилно истакнута у први план на корицама прије него што је научна јавност уопште верификовала изворе. Намјера је да посматрач буде шокиран величином броја прије отварања књиге, чиме сурова статистика добија предност над именима живих људи, звјерски уморених мученика.

(Дизајн црвених корица са агресивном типографијом и масивним црним бројкама у првом плану)

Естетски промашај боје

Јарко црвена позадина визуелно припада естетици социјалистичког реализма и посљератних плаката СУБНОР-а. У православној традицији, боје пијетета и сјећања су смјерни, утишани тонови земљасте, сиве, црне или порфирне (тамнољубичасте) боје. Овако одабрана „вриснута“ нијанса агресивно напада око посматрача, претварајући трагедију народа у политичку плакатску форму, умјесто у достојанствену спомен-књигу.

Брисање локалног контекста и географска редукција злочина геноцида

Постављање идентичне црно-бијеле фотографије улазне капије Јасеновца (Сабирни логор бр. III – Радна служба усташке одбране) на корице књига за три различите општине представља озбиљну географску и историјску редукцију. Становништво Поткозарја јесте масовно страдало у Јасеновцу, али је исто тако мучено и убијано на кућним праговима, у збјеговима, те логорима у Сиску, Сајмишту или Норвешкој.

Свођењем комплетног страдања три велике регије на једну те исту слику изблиједјеле капије, Јасеновац је употребљен као опште мјесто и маркетиншки „бренд“ под који је лако подвести било шта. Овакав copy-paste метод потпуно девалвира специфичност, тежину и динамику страдања сваког појединачног села и засеока. Такође, издвајање цркве у Драксенићу на Дубичкој књизи, иако се ради о страшном локалном покољу на Мали Божић 1942. године, у оваквом контексту служи првенствено за изазивање брзог визуелног ефекта и емоционалне манипулације у јавности, јер се користи медијски најпрепознатљивији симбол тог краја, умјесто дубоког уласка у суштину укупне трагедије. Корице ових књига не поручују да се унутра налази дубока научна анализа, већ сигнализирају да је ријеч о масовном, бирократском регистру (попису). Дизајн је конструисан да изазове тренутни шок (кроз огромне црне бројеве), поштовање или језу (кроз слике Јасеновца и Драксенића) i да кроз црвену боју држи посматрача у стању емоционалне напетости.А то „не пије воде“.

(Књига 16.183 убијених Босанска Градишка – Примјер коришћења фотографије капије логора Јасеновац као маркетиншког шаблона за различите општине)

Национални кукавичлук (читај: срамота и Бога и народа!) и духовно отуђење

Највећи идентитетски парадокс пројекта јесте чињеница да су три нове књиге (Лакташи, Костајница, Градишка), приређене касније у великој журби, комплетно исписане хрватском/гајевом латиницом.(У време кад се Срби боре да ћирилица пише и буде равнопрабнма у Вуковару, ова комунистичка бараба од државних пара ради ово!)

Народ Поткозарја који је убијан онај писмени део писао је на ћирилици, а управо је у Независној Држави Хрватској ћирилично писмо било законски строго забрањено. Друг се држи те забране или се слаћче са НДХ законима!?Издати попис српских жртава на латиници, без икаквог научног оправдања (осим техничке баналности преписивања са туђих спискова и брзине), представља дубок уређивачки немар према идентитету пострадалих. Тиме се жртвама накнадно одузима писмо на којем су писале и мислиле.

Потпуно одсуство стандарда потврђује и сам назив првобитне публикације – „Дубичка књига мртвих“. Овакав дословни превод директно асоцира на далекоисточне езотеричне концепте (попут Египатске или Тибетанске књиге мртвих). У православној и српској култури сјећања овакве књиге се никада тако не именују. Оне се традиционално зову Поменици, Споменице, Књиге пострадалих или Књиге новомученика. Самим тим, овакав назив свједочи да је књигу насловио неко ко се налази потпуно изван црквеног и духовног контекста народа о коме пише.Историчари по обичају шуте.Рачинају да је њихова наука у просјеку врло често секција политичких наука? Овакав назив открива да је књигу насловио неко ко је ван црквеног и духовног контекста народа о коме пише, а стављање слике цркве у Драксенићу представља чисту манипулацију емоцијама, коришћење медијски најпрепознатљивијег симбола ради визуелног ефекта за публику, уместо дубоког уласка у суштину трагедије.А ин родно место је.Па тако црвена багра себе прогласи локал патриотом.

(Књига 1.848 убијених Лакташи – Још један примјер коришћења идентичног латиничног шаблона за различите општине)

Ова серија публикација представља „трајни научни ослонац“ наше пропасти са КПЈ отом и њиховом идеологијом, и административно-политичко штанцовање за потребе брзих ефеката у текућој дневној политици. Називати преписивање већ постојећих база „својим делом“ и стављати сигурне, бетонске бројеве на корице без икакве и никакве научне рецензије Института за савремену историју или Музеја жртава геноцида јесте чиста комерцијализација и политизација костију. Историја није естрадни простор, нити се број жртава смије писати по систему „Рек’о Миле. Треба се. Мора се“.

Када се подвуче црта испод цијелог пројекта, крајњи исход неодољиво подсјећа на представе са београдских улица из прошлих деценија, када шибицари брзо помјерају кутијице и вичу: „Ова добија, ова не!“ Својим убрзаним десетомјесечним радом, непровјереним списковима и статистиком на унапријед брендираним корицама, испаде да је аутор извео управо такав улични маневар. Изучио је занат репро-фотографије, искористио деценијски институционални вакуум, направио инстант-производ на брзину и једноставно преварио предсједника: „Ова добија, ова не!“

Предсједниче, ова је била празна, а коштала нас је!