Југославија јудеохазарски логор за србски народ – и прије Тита
Пише: Лазар ПАВИЋ – Миле
Тито је дошао у Србију на совјетско-фашистичким тенковима 1944. године да ослободи Србију од Срба. Црвених “Руса“ дошло је 450 000. То су били борци првог реда, пешке су прошли од Београда до Берлина, а да Хрватску и Јасеновац невидеше. Прљави и запуштени, свуда су силовали жене, то је Стаљин одобравао, говорио је: „Нека се мало истутње“. Није могло бити говора да су партизани могли да очисте Београд од Немаца. Један комунистички извор из Црне Горе, говорио је писцу ових редова: „Немој нико да те лаже. Нас су Совјети ћерали свуда иза себе.“ Црвена армија имала је одличне топове, каћуше, безбројне људске резерве, Стаљин своје људе није уопште жалио, јер Руса је требало да што више изгине заједно са Србимна, шта сведочи и Сремски Фронт. Да би погинуло десет Немаца, некада би гинуло 100 или 200 „Црвених Руса“ и до 500. Немачки генералштабни пуковник Мелентин пише у мемоарима: „Мене је хватала депресија јер сам командовао територијом која је четири пута већа од Немачке. 1944. ми смо се лагано повлачили из Украјине и косили и косили Русе и само би одједном нестали у људском мору“.
У комунистичком наслеђу присутна је фобија према већинском народу, која је рационализована као „решење националног питања“. Трајна је била мржња Лењинова против Руса, а и Стаљинова иако је имао нешто руске крви. Његов наследник Стаљин говорио је својој љубавници Вери Давидовој: „Грузија је много културнија од Русије“. Трајна је иста мржња Јосипа Броза према Србима, посебно према Србима из Србије, а презир према Србима изван Србије, који су га довели на власт
(Крајишницима и Црногорцима). Србе у Србији је стално држао на узди и нађен је тајни архивски спис: „У Србији бирајте најгоре људи за власт, који имају неке мане и који могу да се смене у сваком тренутку“. И тако је било све до Марка Никезића. Брозов културни тип за Србе били су „културни отпади“, Дража Марковић ( за кога је по сопственом признању у дневницима „Живот и политика“ свака девојчица већ са 14 година била „стара“) и ужичка преливода Петар Стамболић.
Броз је тако презирао Србију да је на једном састанку Извршног бироа Председништва Партије у Сарајеву, открива Симић, позвао на састанак делегације свих република осим Србије (стр. 26). Отприлике тако је било на тзв. Другом АВНОЈ-у 1943. на коме није било делегације из Србије.
Тито је тих година, заобилазио упозорења КОСа о стварању Велике Албаније, а говорио је шиптарским руководиоцима са Косова и Метохије (које је примао мимо руководства Србије): „Продужите ви тим путем којим сте пошли“. (стр. 39) Највећа неистина актуелног политичког говора јесте да су Американци створили албанску државу на Космету. То је урадио Јосип Броз одмах после Ранковићеве политичке смрти 1966. Албанци су добили оно што ни у сну нису очекивали – универзитет, велелепну библиотеку чији су кровови саграђени по узору на албанске беле капе. Албански студенти већ 1980. нису знали српски језик. Делегације из Србије дочекиване су као стране делегације. Све је албанизовано – избачена је србска ћирилица као окупаторска. Један велики Француз, Андре Малро, то је видео и рекао је србском књижевнику Живораду Стојковићу: „Нешто се догађа у вашој земљи, не баш најбоље колико видим… Ваша земља има једну националну политику која се игра са државом… Своју хетероетничку државу схватили сте дословно као многонационалну. Све европске државе су централистичке осим Југославије… Треба да погледате у очи трагедији која вам се приближава. Са вама се игра најмања држава на Балкану, Албанија… Мржња није слепило већ и уцена. Ја вашој земљи желим најбоље али то не видим. Ви ми нисте јасни, то признајем“. (стр. 134-136)
Броз је толико мрзео Србе да није волео да долази у Београд, осим 1944. да преузме власт од Црвених Руса и да узме најбоље дворце на Дедињу. До Београда и Срба Броз је држао толико да му се отворено супротставио градоначелник Бранко Пешић. Можда зато што се за време Другог рата борио против усташа. Рекао је Брозу 1971. године у јеку свих страхота које су се дешавале у Хрватској: „Пешић: ‘Ми, Ваш долазак у Београд … ‘. Тито: ‘Па, у Београду сам стално…’. Пешић: ‘Неосудевајући у критици онога што радим’. Тито: ‘Оскудијевате, изгледа у самокритици’. Пешић: ‘Па учимо се од старијих другова’. (стр. 128) (Броз је углавном столовао на Брионима, италијанском острву које су комунисти отели од Италије)
И ПОСЛЕ ТИТА
