Апсурд – лик Николе Тесле на кованици хрватског евра
Пише: Спскопитање
Апсурд какав само Хрвати могу да направе: лик Тесле на кованици хрватског евра…
Наш сликар Зоран Анђелковић представио је трагедију породице Тесла и парадокс проглашења Николе Тесле Хрватом, својом изузетном сликом (слика на крају текста).
На велики српски верски празник 1941. године, на празник Светог пророка Илије, хрватске усташе су поклале, спалиле, побацале у јаме и збрисале са лица земље све Србе из родног села Николе Тесле.
Смиљан, где је почео живот човека који је свету подарио струју, тог дана је ућутао у пламену, диму и крви.
У само неколико сати, Хрвати су у Смиљану и околним засеоцима убили 506 српских душа. Убили су све које су тог дана затекли. Од новорођенчади до стараца, нико није поштеђен. Злочин је био плански, сурово темпиран и извршен уз благослов хрватске државе и цркве.
Према сведочењу Анте Антуновића, које је 1952. дато на Окружном суду у Госпићу, реч је била о ритму злочина који се одвијао без престанка. Покољ су предводили Рудолф Риц, командант логора Јадовно, Јосо Аџија и Драган Девчић.
У наредним данима убијено је још 13 цивила. До краја рата, број убијених Срба у Теслином родном крају попео се на 558, међу њима 74 деце!
А онда су дошле деведесете. У Отаџбинском рату, у Смиљану је убијено још 20 Срба. Осморо од њих већ је преживело усташке покоље Другог светског рата. Други пут нису успели да избегну нож.
Иза цркве Светих апостола Петра и Павла, у којој је Теслин отац Милутин служио као парох, налази се масовна гробница са телима 519 убијених Срба. Ту где је некад текла вода под кућом и звона звонила народу, сада стоји дрвени крст (слика доле) над местом вечитог починка мученика. Изнад цркве је брдо Богданић, испод њега извор Ваганац, и само то сведочи о животу који је ту некад постојао.
И данас, док његов лик стоји на кованици хрватског евра, у селу где се родио Никола Тесла нема више никога.
Нема деце. Нема језика.
Нема огњишта. Нема народа. Само крстови и сенке.
Данас га својатају они који би га спалили, они који су избрисали његов народ, они који су му претворили село у згариште.
Истина ипак остаје. Не заборавља. Не бледи. Она опомиње. И не дозвољава да муке мученика остану у тишини.
Или, што је Дучић написао:
„Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.“
Извор: Повест Срба
ФОТО: фејсбук
