Јулије Будисављевић, Алојзије Степинац и механимзми спирања кривице за геноцид у НДХ

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Прича о акцији спасавања дјеце из хрватских логора у НДХ данас је у српској и регионалној јавности присутнија него икада. Међутим, изван оквира чисте хуманитарне драме, у позадини се одвија суптилна и опасна историјско-политичка операција: системско препакивање истине о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској (НДХ) и спирање историјске одговорности са Римокатоличке цркве и њеног поглавара Алојзија Степинца.

Да би се деконструисала ова историографска подвала, неопходно је ствари назвати правим именом и освијетлити лик, дјело и идеолошки профил др Јулија Будисављевића, али и саму позадину његовог брака са Аустријанком Диом (Дијаном) Обексер.

* Ко је био др Јулије Будисављевић?

Јулије Будисављевић потицао је из познате српске личке породице, али је током живота прошао кроз потпуну друштвену, вјерску и националну трансформацију.

Током Првог свјетског рата, док је радио као млади хирург на универзитетској клиници у Инсбруку, Јулије је упознао Дијану Обексер, кћерку угледног тиролског трговца из изразито католичке средине. Вјенчањем са Дијаном, Јулије се трајно везао за аустроугарски грађански миље и западни културно-вјерски круг.

Иако рођен у православној породици, Јулије је у Загребу функционисао као класичан припадник загребачке „познате елите“ и политички Хрват. Након успостављања НДХ и доношења Расних закона, 4. августа 1941. године Јулије Будисављевић је и формално прешао у римокатолицизам. Тиме је не само обезбиједио сопствени опстанак и каријеру, већ се и потпуно интегрисао у систем НДХ као професор Медицинског факултета и угледни грађанин Загреба.

Др Јулије Будисављевић је свој животни пут завршио 1981. године у Инсбруку. Сахрањен је на римокатоличком гробљу Вилтен (Wiltener Friedhof), у породичној гробници родитеља своје супруге (породице Обексер) – чиме је и у смрти запечатио свој коначни вјерски и друштвени избор, далео од својих српских и православних коријена.

* Везе са врхом НДХ, Павелићем и Степинцем!

Тврдња да је НДХ била систем који је прогонио све Србе без изузетка често се у ревизионистичким круговима оспорава управо примјером Јулија Будисављевића. Међутим, чињенице говоре о дубокој повезаности породичних и друштвених кругова у којима су се Будисављевићи кретали са самим врхом усташког режима.

Док су стотине хиљада Срба широм НДХ клане, спаљиване у црквама и одвођене у Јасеновац, др Јулије Будисављевић је несметано радио као шеф хируршке клинике у Загребу. Његов статус „почасног Аријевца“ и прилагођавање режиму омогућили су му директан приступ хрватским министарствима.

Акција спасавања дјеце коју је водила његова супруга Диана није била „илегална диверзија“ против система, већ акција која је морала имати званичне дозволе самог врха државе. Диана Будисављевић је кроз контакте свог мужа и уз директно посредовање загребачког надбискупа Алојзија Степинца добила одобрења од усташких власти и самог Анте Павелића да улази у логоре (попут Лоборграда и Старе Градишке) и извлачи полумртву дјецу.

Након рата, када су комунистичке власти судиле Алојзију Степинцу за сарадњу са усташким режимом и учешће у покатоличавању Срба, др Јулије Будисављевић и др Марко Видаковић су се добровољно јавили да буду свједоци одбране у корист Степинца. Јулије је желио да посвједочи како је Степинац био „спаситељ“ и „хуманитарац“, покушавајући да у потпуности амнестира загребачку надбискупију од одговорности за геноцид.

* Три стуба геноцида и манипулација „спасавањем”!

Геноцидна политика НДХ према Србима имала је три јасна, државно планирана стуба:

1) Физичко истребљење

2) Хрватизација

3) Протјеривање

Овај други сегмент – Асимилација и затирање српског идентитета – данас се перфидно покушава представити као „чин милосрђа“.

Државни апарат НДХ је донио законске одредбе о преласку у католичку вјеру, док су хрватски усташки и домобрански одреди и свештенство на терену постављали ултиматум: крст или кама.

Формирање тзв. „Хрватске православне цркве“ (ХПЦ) 1942. године било је само наставак истог пројекта – брисање српског имена и претварање православних Срба у „Хрвате источног обреда“.

Дјеца која су извлачена из логора нису слата кућама, јер су им родитељи већ били убијени или депортовани. Та дјеца су преко Каритаса и католичких установа удомљавана у хрватске католичке породице, гдје су им мијењана имена, прекрштавана су и одгајана у хрватском и католичком духу. То није било спасавање српског народа, већ системско преваспитавање и затирање његовог биолошког и духовног идентитета.

* Позадина савременог филмског и медијског сјаја: Спирање кривице

Зашто је прича о Диани Будисављевић пласирана у глобални и регионални етaр управо у овом историјском тренутку?

Операција је много лукавија него што се на први поглед чини. Лансирање мита о „највећој хуманитарној акцији“ временски се поклопило са три паралелна процеса:

1. Агресивним умањивањем броја жртава у Јасеновцу и ревизијом карактера самих усташких логора (приказивањем Јасеновца као „радног логора“).

2. Процесом канонизације Алојзија Степинца у Ватикану, гдје је прича о Диани требало да послужи као кључни „доказ“ да су Степинац и Римокатоличка црква били спаситељи Срба, а не духовни и идеолошки покровитељи НДХ.

3. Оспоравањем Расних закона НДХ, стварањем лажне слике да су Срби (попут Јулија Будисављевића) могли да буду професори, угледни грађани и дио елите, те да НДХ тобоже није била дефинисана као расна држава усмјерена против Срба.

Губитак душе као „добро дјело”…

Савремени, материјализовани ум модерног човјека упао је у замку логике: „Битно је да је дијете преживјело, није важно шта је постало.”

Међутим, из хришћанске, светосавске и историјске перспективе српског народа, ствари стоје потпуно другачије:

Режим НДХ је српску дјецу прво отргнуо од закланих мајки, бацио их у логоре зарад физичког истребљења, а затим ону преживјелу кроз систем покатоличавања одузео од њиховог народа и њихове Цркве.

Данас нам се тај исти систем и његови саучесници продају као „спаситељи“. Јулије Будисављевић, као политички Хрват који је промијенио вјеру, бранио Степинца и на крају сахрањен на католичком гробљу у Аустрији, идеалан је симбол те историјске трагедије и конверзије.

Диана Обексер-Будисављевић јесте спасавала дјецу из пакла. Али она их је спасавала од система чији су стубови били управо они са којима су она и њен муж преговарали – од Алојзија Степинца, Анте Павелића и Римокатоличке цркве у НДХ. Прикривати ту чињеницу значи учествовати у другом чину истог геноцида: убијању памћења.

ФОТО: фејсбук