Како је партијски терор сламао српски устанак на Тромеђи (1)

Вријеме за мирније истраживање прошлости

Аутор: Проф. др Вељко Ђурић Мишина (Извор: Књига „Српски народ у Независној држави Хрватској – Нестајање под крижом, маљом и петокраком“)

Насловна страна књиге аутора проф. др Вељка Ђурића Мишине „Српски народ у Независној Држави Хрватској – Нестајање под крижом, маљом и петокраком“, чији догађаји и историјски извори бацају ново светло на судбину српског народа.

Сведочанство представљено у Светосавском дому

У Светосавском дому при цркви Светог Петра и Павла у Козарској Дубици представљено је капитално, двотомно дело историчара проф. др Вељка Ђурића Мишине „Српски народ у Независној Држави Хрватској – Нестајање под крижом, маљом и петокраком”. Овај научни рад доноси радикалан заокрет у српској историографији, по први пут отворено анализирајући судбину Срба у НДХ кроз призму комунистичке револуције и партизанских злочина.

Промоцију овог двотоминика (књига 1–2) заједнички су организовали Књижевна заједница „Васо Пелагић“ Бања Лука и Светосавски дом при цркви Светог Петра и Павла у Козарској Дубици. Овај значајан догађај одржан је у среду, 23. септембра 2025. године, са почетком у 19.00 часова. У програму су као главни учесници пред дубичком публиком говорили сам аутор, др Вељко Ђурић Мишина, и Зоран М. Кос у улози модератора, док је пријатељ промоције била компанија Grand Company d.o.o. Бања Лука. Домаћин је било Архијерејско намесништво поунско и прота Слободан Малиновић, који су се показали као одлични домаћини, обезбедивши прикладно место, потребан благослов и духовну црту какву ова тема и књига заслужују.

Најава представљања капиталног двотоминика проф. др Вељка Ђурића Мишине у Светосавском дому у Козарској Дубици, на којој је као модератор учествовао Зоран М. Кос.

Проф. др Вељко Ђурић Мишина током представљања двотоминика пред дубичком публиком у Козарској Дубици.

Модератор Зоран М. Кос ишчитава други том капиталног дела током финалних припрема за излазак пред дубичку публику.

С лева на десно: Зоран М. Кос, проф. др Вељко Ђурић Мишина, историчар Борис Радаковић и Радивоје Рацановић на представљању зборника „Кад прошлост проговори“ у Градишци.

ПРОФ. ДР ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА

Партизански злочини над српским народом

Комунистичка репресија: случај Босанске крајине

Све док ратни победници пишу своју верзију историје, истина о страдању сопственог народа остаје у сенци идеолошких догми. Седам деценија трајања Комунистичке партије Југославије прошло је без комплексне научне повести, остављајући иза себе огромне „тамне мрље” и забрањене теме. Нестанком савременика и починилаца ратних злочина коначно долази време за објективно истраживање суровости партизанског руководством и комунистичке репресије над непокорнима и четницима у Босанској Крајини.

Ниједна страна у било ком рату није невина, јер је свака чинила мање или веће злочине. Међутим, истраживање репресије и злочина победничке стране над пораженима у рату није жалост за губитницима – који су и сами чинили злочине. Оно треба да упозори на неке друге чињенице, а тичу се појединачних и колективних казни.

Док први том Мишинине монографије детаљно рашчлањује усташку геноцидну идеологију и методе затирања Срба, други део отвара најболније, деценијама прећуткиване теме. Аутор огољује догађаје који су запечатили судбину српског народа западно од Дрине, укључујући тајну сарадњу усташа и комуниста, заједничке војне акције попут оне Јуре Францетића против Јездимира Дангића, контроверзне контакте између Анте Павелића и Јосипа Броза Тита, те улогу Андрије Хебранга.

Руковали сам се, кад сам радио књигу, мишљу коју је изрекао некадашњи политички комесар Прве пролетерске бригаде Танасије Младеновић, велики српски и југословенски књижевник, када је признао:

„Ми српски комунисти смо издали српски народ.“

Закључак књиге показује да се мора рашчистити са том комунистичке идеологијом према српству. Мора се отворити и проблем да ли је Југославија 1918. године била потребна српском народу, или је то велика грешка која нас је коштала и 1941. и 1991. године, у контексту да су Хрвати свој национални проблем решили добијањем независне државе и уласком у ЕУ и НАТО. Србија је данас колонија, за разлику од Хрватске која има своје планове и програме, док ми Срби још увек лутамо кроз историјске процесе дугог трајања.

Бољшевизација покрета и увозни фанатизам „Шпанаца”

Тешко је утврдити када су тачно започели комунистичка репресија и терор, али је сигурно да их је било у готово свим крајевима Југославије, да су трајали током целог рата, а завршили се неколико година иза њега. Још увек није разјашњено да ли је све почело у време када су у устаничким групама покушали да се наметну „Шпанци” – некадашњи учесници грађанског рата у Шпанији, који су у јулу 1941. стигли у Загреб и одатле упућени на разне стране.

Генерал Коста Нађ, некадашњи учесник Грађанског рата у Шпанији, који је као искусан бољшевички кадар упућен на терен Босанске Крајине ради спровођења партијске политике и радикализације покрета

Узор југословенским комунистима у сваком погледу били су совјетски бољшевици. Оперативни путоказ и матрицу за немилосрдни обрачун са неистомишљеницима поставио је сам Јосип Броз Тито.

Јосип Броз Тито, чија је револуционарна доктрина и пракса довела до успостављања репресивног система, стварања „тамних мрља” у историографији и деценијског прећуткивања партизанских злочина

Приликом формирања Друге пролетерске бригаде у Чајничу, 2. марта 1942. године, Броз је јасно поручио:

„Ми ћемо пуцати и на рођеног оца – ако иде против народа.”

(Запис из Дневника Владимира Дедијера)

Ова наредба примењивана је у наредним ратним годинама, када су, осим очева, убијани и други чланови породица који нису били на партизанској страни. Сви они комунисти који су се на почетку рата затекли у завичају међу устаницима, а нису прошли шпанску бољшевичку школу (Раде Кончар, Гојко Половина, Ђоко Јованић), углавном су трајно или привремено нестали са водећих позиција.

Сукоб на Тромеђи: Ликвидација народних вођа

Срби су били већинско становништво делова Босанске Крајине, Лике, Кордуна и Баније, где су масовни злочини над српским живљем довели до устанка против Независне Државе Хрватске. На простору тромеђе Далмације, Лике и Босанске Крајине из народа су се као вође наметнули угледни и познати људи: поручник бивше Југословенске краљевске војске Стојан Матић, мајор Бошко Рашета, свештеник Момчило Ђујић и поручник Живко Брковић, командант Герилског одреда Дрварске бригаде. Ови људи су схватили злочине над српским народом, али нису знали стратешки циљ осим борбе за голи опстанак.

На просторима Тромеђе КПЈ (односно КП Хрватске) није имала значајнијег утицаја. Када су комунисти покушали да се натуре народу за вође и комесаре, настали су проблеми. На отпор становништва комунисти су реаговали терором – убијајући од народа изабране старешине, угледне људе и домаћине, под различитим и неубедљивим поводима.

ХРОНОЛОГИЈА И МЕТОДОЛОГИЈА ПАРТИЈСКОГ ТЕРОРА НА ТРОМЕЂИ:

1.Покушај наметања партијских комесара у срединама где КПЈ нема утицај.

2.Оптужбе и претње „Партијом” дојучерашњим саборцима у устанку.

3.Физичка ликвидација угледних домаћина и вођа под сумњивим околностима.

4.Преузимање култа личности убијеног вође (давање имена јединицама по њима).

5.Накнадни пропагандни притисак и анатемисање четника за све недаће.

Повод за радикализацију био је Отрићки споразум о ненападању између Италијана и вођа у Лици (11. август 1941). То је послужило комунисти Владимиру Ћетковићу (Црногорцу, „Малом Шпанцу“) да јавно запрети Ђујићу и Брковићу, док је Ђоки Јованићу, који је био један од потписника, запретио Партијом. Следећих месеци, под чудним околностима, убијени су Брковић и Матић, док је Рашета нетрагом нестао.

Смрт с леђа и парадокс уредничке пропаганде

Стојан Матић је погинуо у нападу на Кулен Вакуф 28. фебруара 1942. године. На терену се причало да га је по налогу Партије убио извесни Дмитар Заклан, док је Јованић тада био само рањен. Након тога успостављен је обичај да име страдалог народног вође добије управо партизанска јединица у којој је ратовао (што је започело са Марком Орешковићем, а наставило се са Стојаном Матићем), чиме је Партија преузимала њихов углед у народу.

Исторемено, са комунистичке стране уследиле су оркестриране оптужбе против дојучерашњих сабораца. Документи разоткривају ову пропагандну матрицу:

„Сваким даном су одржавани зборови и састанци против четника. Они су били криви за распад Југославије, долазак усташа, усташки покољ, убиство Орешковића, и за све наше претрпљене и долазеће недаће. Укључујући ту и смрт Стојана Матића, све смрти пре његове и све које ће нас задесити убудуће, углавном – с леђа.”

 Историчар проф. др Вељко Ђурић Мишина, чији научни рад и књиге доносе ново, критичко тумачење сурових историјских догађаја и комунистичке репресије.

Послератна политика према становницима ових крајева који су у рату били на другој страни, као симпатизери или припадници ЈВуО, спроводила се немилосрдно: од расељавања комплетних насеља, до хапшења и убијања истакнутих личности. Ови примери јасно сведоче о суровости партизанског руководством која је деценијама била прећуткивана, а чије научно осветљавање тек предстоји.

(Извор: Књига „Српски народ у Независној држави Хрватској – Нестајање под крижом, маљом и петокраком“

Аутор: Проф. др Вељко Ђурић Мишина

Издавачи: Аутор и Удружење грађана „Мост“, Сребреница-Скелани

Штампа: „Gradfoprint“, Горњи Милановац)

Текст опремио и уредио, фотографија: Зоран М. Кос за Портал „Српско питање”, по одобрењу и сагласности аутора, сва права припадају аутору/задржана!

НАПОМЕНА: Ово је први дио велике истраживачке приче о овом проблему. Ускоро слиједе још два наставка истог аутора у којима откривамо нове детаље!