Илија Срдановић као парадигма промашеног политичара

Пише: Спасоје ТОМИЋ

У савременом политичком тренутку гдје се границе између струке  и политичке амбиције све више бришу, појава појединаца који из мирних и респектабилних академских или професионалних вода упливају у бурне политичке често завршава чистом социјално-политичком трагикомедијом .

Примјер др Илије Срдановића, кардиолога, редовног професора и доскорашњег промо лица различитих друштвених иницијатива, пружа уџбенички примјер оне трансформације коју би могли означити као парадигму промашеног политичара.

Прелазак са лијечења пацијената на покушаје преобликовања државне политике отвара кључно питање, шта се то побогу дешава када стручњак за срчане болести заборави да је политика умјешност могућег, а не медицински  експеримент са унапријед познатим и  врло често контролисаним исходом.

Кулминација сваког политичког дилетантизма и безидејности обично се покаже врло брзо и то тамо гдје се неозбиљна политичка амбиција суочи са државничком озбиљношћу. Управо се у таквом тренутку Илија Срдановић показао у свом правом свијетлу,  као политичка кукавица која је побјегла од позива предсједника Александра Вучића за јавни ТВ дуел.

Страх од суочавања није био само резултат тренутне несигурности, већ свијест о сопственој апсолутној инфериорности. Срдановић је знао да би у телевизијском окршају био до ногу потучен аргументима, чињеницама и конкретним резултатима државне политике коју покушава да негира из јефтиних дневнополитичких побуда.

Постало је јасно оно што се дуго скривало иза лажног интелектуалног моралисања, цјелокупан његов политички ангажман нема никакав позитиван план, програм, визију нити идеју за будућност.

Умјесто државничке политике, његов комплетан репертоар свео се на сирову, примитивну мржњу према српском предсједнику Александру Вучићу. Међутим, мржња никада није била нити може бити политички програм, она је само дефиниција политичке немоћи, комплекса ниже вриједности и инфериорности оних који су свјесни да у озбиљној политичкој утакмици немају шта да понуде осим празне реторике и сопственог бламирања у ТВ емисијама у којима гостују. Бјежањем од дуела, Срдановић је и формално потписао своју политичку капитулацију.

Каријера Илије Срдановића у медијском и јавном простору најприје је грађена на темељима професионалног интегритета. Као љекар специјалиста и универзитетски професор, уживао је одређено поштовање  стручне јавности. Међутим, корак ка отвореном политичком ангажману и истицање у прве редове изборних листа разоткрили су класичну заблуду многих интелектуалаца, увјерење да се ауторитет стечен у једној специфичној дисциплини аутоматски пресликава на  лидерство у суровој политичкој утакмици.

Уласком у политичке воде, Срдановић је показао све одлике политичара чији је ангажман у старту осуђен на промашај.

Прво! Непознавање дубинских механизама политичког макијавелизма водило га је ка томе да лаковјерно постане фасада различитих НВО и антисрпских покрета који су га искористили за дневне политичке маневре.

Друго!  Умјесто државничке  визије, његови наступи су остали заробљени у уско стручним оквирима, често звучећи више као штури специјалистички извјештаји него као политички озбиљна прича.

Треће! Покушај да се кроз децентрализоване и контроверзне политичке платформе наметне као лидер  открио је потпуни раскорак између његове академске реалности и очекивања бирачког тијела.

Трагедија промашеног политичара не огледа се само у изборним неуспјесима или урушавању реномеa, већ у неповратном губитку перцепције објективности. Док је кардиолог у операционој сали спашавао животе уз јасне протоколе и  норме, у политичкој арени се убрзо уклопио у моделе јефтиног антисрпског прагматизма и идеолошке конфузије која тамо влада.

Срдановићев случај показује како се стручњак, вођен нереалним амбицијама или погрешном процјеном сопствене друштвене тежине, може претворити у сопствену антитезу .

Његови јавни иступи, након што су закорачили у зону политичког надметања, изгубили су тежину објективне критике и претворили се у дио медиокритетске халабуке блокадерских активиста која је све само не озбиљна политика.

Случај Илије Срдановића након пораза његове листе на изборима остаће упамћен као опомињући прекор свима који вјерују да се друштвене кризе могу лијечити аспиринима политичког дилетантизма. Умјесто да остане упамћен искључиво кроз призму свог научног и медицинског доприноса, његово име све више постаје синоним за политички промашај и кукавичлук и опомена да се докторски мантил не може лако замијенити политичком „униформом“. Да може, сви би могли да буду политичари, али не могу, а за Илију Срдановића боље је било да није ни покушао.

ФОТО: фејсбук