Убиство др Младена Стојановића
Почетак братоубилачког рата у Босанској Крајини (2)
Аутор: Проф. др Вељко Ђурић Мишина
(Извор: Књига „Српски народ у Независној држави Хрватској – Нестајање под крижом, маљом и петокраком“)
Спонтан устанак и расцјеп између традиције и Партије
Комунистичко вођство било је принуђено да тежиште партизанског покрета мора пребацити на запад. У тим крајевима је устанак против усташке политике, спровођене нарочито кроз групне и масовне злочине, резултирао стварањем бројних устаничких формација.
Српски народни устанак у Босанској Крајини био је потпуно спонтан. Као један од вођа наметнуо се познати лекар Младен Стојановић, који је потицао из угледне свештеничке породице, а комуниста је постао 1940. године. Стојановић је био свјестан изузетно комплексних прилика међу устаницима. Лично се налазио у расцјепу између народне традиције и оног шта тражи Партија.
Др Младен Стојановић — његова трагична смрт означила је почетак братоубилачког рата у Босанској Крајини (Фото: Википедија)
Однос према српској традицији може се јасно видјети и кроз сљедећи случај: када је један од локалних команданата предложио да заклетву бораца обаве на празник Светог Саве, 27. јануара 1942. године, ускоро је ликвидиран под оптужбом да је био прикривени четник.
Поред Стојановића, у вођству су се наметнули комунисти Јосип Мажар Шоша (Хрват) и Осман Карабеговић (муслиман). Они су по сваку цијену форсирали партијску организацију као водећу снагу устаника. Вође су тражиле беспоштедну борбу не обазирући се на жртве, чак и међу сопственим редовима и на људе из угледних породица који су њима били наклоњени. Ликвидације су правдали потребом застрашивања народа.
„Скретања улијево“ и Шошин јарак
„У почетку устанка било је свега и свачега, било је доста самовоље и пљачке, али то све постепено опада. Било је прилично грешака. Било је људи који су тражили да све буде комунистичко. Та скретања улијево била су претјерана и штетна по Народно-ослободилачку борбу. Било је и људи који нијесу хтјели борбе са Италијанима. То су десни капитуланти, то је претварање живе револуционарне снаге народа у смрдљиву мочвару.“
Самовоља комунистичких првака добила је бруталну форму кроз дјеловање пријеких судова. Једним од њих предсједавао је Јосип Мажар Шоша. Иза пресуда остали су гробови у вододеринама које се и дан-данас у народу зову Шошин јарак! Шошин суд пресуђивао је и женама које су продавале усташама ракију!
Најчешће оптужбе које су окончане стрељањима биле су оне о сарадњи са четницима. Послије такве оптужбе стрељана је и једна девојка из Пискавице. Није јој помогло ни то што се претходно прикључила партизанима. Оптуживани су и поједини повратници из избјеглиштва из Србије.
У околностима осипања и слабљења партизанских јединица, 16. фебруара 1942. године формирана је Козарачка пролетерска чета ради разоружавања или потпуног уништења четника.
Увозни терор и коначни раздор у Јаворанима
Сматрајући да је ситуација у Босанској Крајини комплексна због надмоћности четничких јединица, Јосип Броз Тито, који је тада још увијек боравио у околини Фоче, посредством Светозара Вукмановића Темпа послао је двоје искусних комуниста да помогну у рашчишћавању.
Из партизанског Врховног штаба кренули су Коста Нађ и Лепосава Лепа Перовић (рођена Бањалучанка — Машићи, Градишка, примједба приређивача —, црногорског поријекла) са усменим наредбама од Броза, па се терор ширио под изговором револуционарне класне борбе.
Послије конференције војних и партијских руководилаца у Скендер Вакуфу, на којој су се окупили 21, 22. и 23. фебруара 1942. године, појачан је комунистички терор. Том приликом Младен Стојановић је изабран за начелника Оперативног штаба за Босанску Крајину, то јест постао је командант свих партизанских снага на том подручју.
Стојановић је превише био идеалиста, што је некима у његовој околини сметало. Тако је једном приликом критиковао Османа Карабеговића, који је иначе био на високој партијској функцији, због непријатних речи које је изговорио на рачун кувара једне партизанске чете!
Коначна подјела устаника догодила се 22. фебруара код школе у селу Јаворанима. Тада су ударене двије заставе: једна српска четничка и друга комунистичка са српом и чекићем. Под четничку заставу су стали командант бригаде Лазар Тешановић, команданти батаљона Симеун Обрадовић, Бранко Бранковић и Крсто Верета и готово сви припадници њихових јединица. На комунистичкој страни нашло се свега десетак бораца.
Трагедија у Липовцу и ликвидација доктора Младена
На терену гдје је Стојановић командовао до тада није било сукоба међу некадашњим саборцима у устанку, то јест између четника и партизана. Кад је за подјелу у Јаворанима међу устаницима сазнао Младен Стојановић, упутио се са својим одредом ка Лазару Тешановићу у Липовац. Намјера му је била да убиједи Тешановића да подјела неће добро донијети народу. (Треба напоменути да четника на његовој Козари тада није било, због чега их је он морао тражити у Липовцу, далеко од куће — примједба приређивача).
Успут је Стојановић свратио у Челинац гдје су се налазили партизански руководиоци Осман Карабеговић, Драго Мажар, Коста Нађ и Данко Митров. Говорио им је да треба покушати убиједити Тешановића да се настави заједничка борба. Том приликом Карабеговић и Мажар су казали да је то узалудно па су Стојановића одвраћали од пута.
У село Липовац партизани су стигли у колони, а не у борбеном поретку. У изненадном нападу убијено је 14 бораца, а сам Стојановић је био рањен. Мада је Тешановић, сазнавши да су то партизани са Козаре, зауставио пуцњаву, било је прекасно.
Стојановића су пребацили у село Јошавку, и тамо у једној кући смјестили рањенике о којима је бринула докторка Даница Перовић, рођена сестра Лепе Перовић. О ономе што се дешавало наредних дана постоји више свједочења, то јест верзија. Једно је сигурно: Младен Стојановић је убијен под неразјашњеним околностима. Његова смрт је означила почетак братоубилачког рата у Босанској Крајини. Убили су га четници или је био жртвован од својих из виших команди због контаката са четницима.
Вођа устаника у Јошавци Раде Радић са супругом (Фото: Википедија)
Комунисти као налогодавца убиства Стојановића оптужили су Раду Радића, вођу устаника у Јошавци, али неки извори упућују да то није било дјело Радића него других четничких кругова.
Убиство Младена Стојановића може се посматрати и као крај процеса подвођења српског устаничког покрета под комунистичку револуционарну команду, што је истовремено довело до почетка крвавог грађанског рата унутар корпуса српског народа у Босанској Крајини. Као врхунац парадокса, једна партизанска јединица са Козаре убрзо је добила име управо по Младену Стојановићу!
Убиство Младена Стојановића послужило је комунистима за нови талас убистава. Истовремено, то је почетак појачане пропаганде против четника, пуне оптужби за саучесништво са усташама у депортовању народа у Јасеновац! Четници су оптуживани да су српски фашисти и усташе!
УРЕДНИЧКИ ДОДАТАК: Документ из Државног архива у Сарајеву
Снимак оригиналног документа Окружнице Окружног комитета од 6. априла 1942. године пронађен у Државном архиву у Сарајеву (Фото: З. М. Кос)
Као непорецив историјски доказ о методама рашчишћавања терена и бескомпромисној ликвидацији свих неистомишљеника у Босанској Крајини, доносимо изворни препис дела строго поверљивог документа чији се оригинал чува у Државном архиву у Сарајеву. Наредба је донесена 6. априла 1942. године, дакле свега неколико дана након погибије др Младена Стојановића.
Изворни препис дела документа:
„…Питање четника мора бити данас за нас најважније питање. Није довољно њих војнички уништити него треба их и политички у народу ликвидирати. Скрећемо пажњу свим друговима на темељито и детаљно проучавање брошуре ‘Зашто се боре партизани Босне и Херцеговине’ у којој је приказана најновија политичка ситуација и нова партијска линија. Сваки партизан мора бити детаљно упознат са овом брошуром, јер једино тако ће моћи политички да дјелује међу партизанима и у позадини.
По примитку ове окружнице обавијестити О.К.
Смрт фашизму — слобода народу!
6 априла 1942.г. Секретар О.К. Словенац с.р.“ (Ријеч је о Бранку Бабичу — примједба приређивача).
Кратка историјска анализа документа:
Ова окружница представља кључни документ који осветљава почетак систематског грађанског рата у Крајини. Датум издавања (6. април 1942.) директно се надовезује на ликвидацију др Младена Стојановића (убијен у ноћи између 1. и 2. априла). Наредба јасно разоткрива прелазак са заједничке народне борбе против окупатора на сурову идеолошку фазу. Формулација да четнике није довољно „војнички уништити него треба их и политички у народу ликвидирати” заправо је била зелено светло за потпуни прогон свих српских устаника који су одбили петокраку. Документ доказује да је Партија након уклањања Стојановића свесно и плански покренула братоубилачки рат ради успостављања апсолутне бољшевичке контроле на терену.
Припремио и уредио: З. М. Кос
З. М. Кос и др Ђурић у кабинету директора Музеја жртава геноцида прије десетак година (Фото: З. М. Кос)
Др Ђурић код темеља порушеног храма у Драксенићу и споменика мозгова (Фото: З. М. Кос)
(Извор: Књига „Српски народ у Независној држави Хрватској – Нестајање под крижом, маљом и петокраком“
Аутор: Проф. др Вељко Ђурић Мишина)
ПРВИ ДЕО можете прочитати на линку:
НАПОМЕНА: Текст опремио и уредио З. М. Кос за Портал „Српско питање”, по одобрењу и сагласности аутора, сва права припадају аутору/задржана!
НАЈАВА ТРЕЋЕГ НАСТАВКА:
У СЛЕДЕЋЕМ НАСТАВКУ (3): Генеза револуционарног терора — Како је партијски сукоб прерастао у свеопшту репресију над српским народом
У завршном дијелу приказа књиге проф. др Вељка Ђурића Мишине доносимо детаљну анализу ширења превентивног терора који је, након Србије и Црне Гора, захватио Босанску Крајину. Читајте о трагичној судбини оних који нису прихватили бољшевичку политику, суровим репресалијама над присталицама традиционалног покрета кроз паљевине кућа и отимање стоке, те о послератном наставку терора у виду драстичних законских казни.
