Прича о пуковнику Ратку Шкрбићу

Пише: Јелена ЂОКОВИЋ ИВИЋ

Прича о пуковнику Ратку Шкрбићу није само биографија једног официра; то је дубока, болна и опомињућа прича о савременој Србији, о срушеном систему вредности и о непоколебљивом личном избору између каријеризма и части.

​Ратни командант 15. бригаде Војске Републике Српске и каснији шеф Катедре за војну стратегију и ратоводство у Школи националне одбране у Београду, пуковник Шкрбић био је врхунски војни стручњак и аналитичар. Уместо да мирно ужива у заслуженој пензији, изабрао је да своје знање, време и животну енергију посвети борби за истину. Годинама је детаљно проучавао хашку документацију и, користећи математичке и демографске методе чак и на основу података које је приложила супротна страна, написао две темељне студије: „Сребреница – геноцид над истином“ (2011) и „Сребреничка подвала“ (2013).

​Његов експертски рад и сведочење на суђењу генералу Здравку Толимиру изазвали су правни и чињенични потрес пред Хашким трибуналом – чак тројица судија издвојила су своје мишљење, а суд је био принуђен да призна грешку у својим прорачунима. Пуковник је отворено поручивао да су тужилаштво и суд „аљкави, злонамерни и математички неписмени“, доказујући да званично наметане бројке не издржавају елементарну научну проверу.

​Међутим, најтежи ударац пуковник Шкрбић није примио од страних судова, већ од сопствене војске и државе којој је посветио читав живот.

​У априлу 2014. године, када је у Дому Војске у Београду требало да одржи промоцију књиге „Сребреничка подвала“, Министарству одбране стигло је писмо Наташе Кандић и Фонда за хуманитарно право. Само дан пре одржавања, промоција је експресно отказана „по хитној процедури“. Кратко писмо невладиног сектора претегнуло је над свим научним аргументима и чињеницама. Пуковник Шкрбић је узалуд подсећао колеге официре који су му преносили наређење о отказивању да су дали заклетву да бране част, истину и слободу свог народа. Суочио се са сивилом чиновничког менталитета у коме се „само слушају наређења“.

​Та неправда га је дотукла. Није могао да опрости својој армији што је поклекла и дозволила да буде уплашена. У мају 2016. године, пуковнику је пукло срце од горчине и разочарања. Био је то човек тврдог, челичног кова – а такви људи се не савијају, већ пуцају када ударе у камен неправде.

​На своју последњу стражу отишао је онако како је и живио: усправно и без компромиса. На његов изричит лични захтев, сахрањен је без војних почасти. Био је то његов последњи официрски шамар систему који је заборавио шта значи завет и српска војничка част.

​Управо у својој књизи „Сребреница – геноцид над истином“ (стране 120–121 у прилогу), пуковник Шкрбић посебно подвлачи анализу из часописа Defense & Foreign Affairs Strategic Policy, која хируршки прецизно објашњава геополитичку позадину и разлоге због којих је креирана конструкција око Сребренице:

“ Сада је сасвим јасно да су радикални исламисти створили у БиХ ‘тројанског коња’ како би били сигурни да њихове акције и припреме на Балкану неће бити контролисане, критиковане и сузбијане. Напротив.

Тројански коњ је ступио на сцену 20. септембра 2003. године: БиО је то споменик подигнут у Сребреници… Циљеви подизања споменика јесу: промовисање гледања Муслимана да су они једине жртве у грађанском рату у БиХ; стварање светиње којој ће муслимани из целог света долазити сваке године на ходочашће, стварајући тако прво муслиманско ‘свето место’ у Европи; сузбијање истраге масовног планирања радикалних исламистичких терориста које је тада било у току…“

​Пуковник Ратко Шкрбић подигао је сам себи највећи споменик за живота. Својом жртвом показао је да у овој земљи и даље постоје људи који не пристају на понижење, који не тргују образом за динар личне користи и који одбијају да савију главу пред набеђеним величинама.

​Отишао је ожучен, али неоскарнављен – као официр који није погано прекршио заклетву слободи, части и истини свога народа.

​Вечна ти слава и хвала, Пуковниче!

ФОТО: фејсбук