Казамат смрти о којем се ћути – логор „Сливен“ и стратишта српског народа у Бугарској

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

На данашњи дан, 17. октобра 1915. године, у јеку Првог свјетског рата, након званичног ступања Бугарске у рат на страни Централних сила и мучког напада са леђа на Краљевину Србију, започело је формирање једног од најзлогласнијих казамата за Србе – логора Сливен на истоку Бугарске. 

Сливен је био само једна карика у злочиначком систему од преко 20 бугарских концентрационих логора и интернационих центара. У њих су масовно одвођени српски ратни заробљеници, али и недужни цивили – жене, дјеца, свештеници, учитељи и старији људи са простора окупиране Моравске и Вардарске Србије. Поред Срба, кроз ове казамате су прошли и заробљени савезнички војници и цивили, највише Грци а такође и Руси, Французи и Енглези.

ИСТИНА О БРОЈЕВИМА И СТРАДАЊУ

Иако су деценије маргинализације српске историје довеле до различитих сензационалистичких нагађања, историјске чињенице и архивски подаци говори о застрашујућем обиму голготе кроз коју је наш народ прошао у Бугарској.

Преко 100.000 интернираних Срба: Према подацима докторa Арчибалда Рајса и међународних мисија, кроз систем бугарских логора током рата интернирано је преко 100.000 српских душа (војника и цивила). На дан капитулације Бугарске у септембру 1918. године у логорима је затечено око 56.000 преживјелих, што свједочи да је десетине хиљада оставило своје кости широм Бугарске. 

Логор Сливен: Кроз овај логор, који је важио за један од најсуровијих и имао статус „казненог логора”, прошло је између 15.000 и 20.000 Срба. 

У Сливену је у појединим критичним периодима (нарочито током епидемија тифуса, системског изгладњивања и промрзлина током 1916. и 1917. године) смртност достизала казнени и мученички максимум. Процјењује се да је 6000 до 8000 Срба изгубило живот у овом логору – сваки трећи мученик који је крочио у Сливен није дочекао слободу.

МРЕЖА БУГАРСКИХ КАЗАМАТА СМРТИ

Сливен није био усамљено стратиште. Бугарска окупациона власт премрежила је своју територију логорима и ратним радним батаљонима у којима су Срби (и дијелом Грци) коришћени као робовска снага.

Добрич (Хаџиоглу Пазар) и Шумен – казамати у којима су хиљаде српских цивила и војника умирале од пегавог тифуса и физичког исцрпљивања; 

Хасково и Пловдив – центри кроз које су пролазиле десетине хиљада заробљеника, са изузетно високом стопом смртности; 

Софија (логори код Главног колодвора и Филиповци) – сабирни и казнени логори са строгим режимом Тортуре; 

Радомир, Горња Ораховица, Ћустендил, Трново, Варна, Карлово – мјеста на којима је српска крв натопила бугарску земљу кроз принудни рад на изградњи пруга, путева и у рудницима.

СKРИВАЊЕ ТРАГОВА И ЗАВЈЕТ ЗАТОЧЕНИКА

По завршетку рата и потписивању Нејског мировног уговора 1919. године, бугарске власти су системски уништавале архивску документацију, а логорски комплекси су сравњивани са земљом са јасним циљем – да се сакрију трагови монструозних злочина и спријечи утврђивање ратне одговорности. 

Данас, након више од вијека од ових трагичних догађаја, наша је света и патриотска дужност да не дозволимо да заборав прекрије српске мученике. Сливен, Добрич, Хасково и сва остала српска стратишта по Бугарској морају остати уписани у нашој колективној свијести и култури памћења! 

Вјечна им слава и царство небеско! 

ФОТО: фејсбук