Детаљ психолошког рата – како се брише Крајина из српске историјске свијести

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

Уколико у Гугл претраживач унесете појам „рат у Крајини“, наићи ћете на резултате који овај историјски просторни оквир потискују у корист општеприхваћеног назива „рат у Хрватској“. Поставља се питање: зашто је толико важно како именујемо рат и шта се заправо мијења када један назив потисне други?

Наравно, данашња Република Хрватска међународно је призната држава, чланица Уједињених нација, Европске уније и НАТО-а. Међутим, данашње државне границе не могу избрисати историју народа који су на тим просторима живјели вијековима, нити могу послужити као основа за накнадно свођење читавог једног историјског простора искључиво на национални оквир данашње хрватске државе.

Управо ту почиње проблем.

Када се говори о рату деведесетих година, значајан дио српског историјског искуства везан је за подручја на којима је живјело српско становништво. То су Лика, Кордун, Банија, Сјеверна Далмација, Западна Славонија и други простори на којима су постојала стара српска насеља, православне цркве, гробља, школе и читаве заједнице са својим историјским памћењем.

Ту су настале српске аутономне области, а потом и Република Српска Крајина. Ту су спроведене хрватске злочиначке војне операције од 1991. до 1995. године – „Откос 10“, „Оркан 91“, „Масленица“, „Медачки Џеп“ „Бљесак“ и „Олуја“… праћене страдањем српског становништва, уништавањем имовине и масовним прогоном Срба са њихових вјековних огњишта.

Зато питање назива није само питање географије. Оно је и питање историјске перспективе из које се посматра рат.

Када се каже „рат у Хрватској“, у први план долази данашњи државни оквир. Када се каже „рат у Крајини“, у први план долазе историјски простор, његово становништво и судбина крајишких Срба.

Разлика није безначајна.

Називи не описују само простор већ утичу и на осјећај припадности, блискости и одговорности. Када се Крајина представи само као дио данашње Хрватске, код српског читаоца може се створити утисак да је ријеч о туђем простору и туђем рату. Насупрот томе, истицање чињенице да су у Крајини вијековима живјели Срби, да су тамо имали своја села, градове, цркве, гробља и породична огњишта, враћа осјећај да је ријеч о земљи на којој је живио и опстајао српски народ.

У том смислу, важно је разликовати политички појам државе од историјског и завичајног појма земље. Психолошки ефекат је јасан – Хрватска је земља Хрвата а Крајина је историјски простор на којем су живјели Срби и који је за њих представљао дом. Зато је за српско историјско памћење важно рећи да рат у Крајини није био рат на некој далекој, туђој територији, већ рат на земљи на којој су живјели наши српски преци и на којој су се налазила наша огњишта.

Замислимо младу особу која о овом периоду учи искључиво кроз формулацију „рат у Хрватској“, без озбиљнијег објашњења историје Крајине, положаја Срба у СР Хрватској, распада Југославије и околности у којима је дошло до оружаног сукоба. Какву слику она може стећи? Да су Срби отишли у туђу земљу да тамо ратују, да су се нашли на простору који са њима није имао никакве историјске везе и да је читава прича, самим тим, једноставна: једни су бранили своју државу, а други су дошли да је освајају.

Управо се тако историјски контекст губи из видокруга.

Када се, међутим, говори о рату у Крајини, неминовно се отварају питања ко су били крајишки Срби, гдје су живјели, какву су историју имали, зашто су се плашили политичких промјена и шта се догодило са њиховим насељима и заједницама током и након рата.

Тада Крајина престаје да буде тек нека удаљена област унутар данашњих граница Хрватске. Она поново постаје дио српске историјске свијести.

А управо је то оно што не смијемо препустити забораву.

КО КОНТРОЛИШЕ НАЗИВЕ, УТИЧЕ И НА ИСТОРИЈСКО ПАМЋЕЊЕ

Историјско памћење не обликује се само уџбеницима, документарним филмовима и научним радовима. Обликује се и језиком свакодневице, медијским насловима, називима улица, споменицима, претраживачима и понављањем одређених формулација све док оне не постану једини прихваћени оквир размишљања.

Зато је важно обратити пажњу на начин на који се о Крајини говори у српском јавном простору.

Ако се њена историја постепено потискује, ако се назив Крајине избјегава, ако се српско становништво представља само као једна од страна у сукобу, без објашњења његовог историјског присуства и посљедица рата по његов опстанак, онда се временом може изгубити свијест о томе шта је тај простор значио за српски народ.

Посебно је опасно када млађе генерације почну да посматрају српску историју ван граница данашње Србије кроз савремене државне границе. Тада Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија и Барања постају тек географски називи изван сопственог историјског насљеђа, а Книн, Вуковар и друга мјеста престају да буду дио породичног и националног памћења многих Срба.

Исто важи и за Јасеновац, једно од највећих стратишта српског народа у Другом свјетском рату. Његово мјесто у српском историјском памћењу не може се разумјети без историје Срба на подручју некадашње НДХ.

То не значи да историју треба прилагођавати данашњим политичким потребама. Значи управо супротно: историјске чињенице, трајање једног народа на одређеном простору и посљедице његовог страдања морају се проучавати независно од данашњих политичких граница.

Зато је крајње неодговорно олако одбацивати називе улица и споменика који подсјећају на српска мјеста и крајеве који су данас изван политичких граница српског народа уз образложење да су то данас територије друге државе а самим тим „туђе двориште“ (омиљена фраза српских аутошовиниста). Такво размишљање, чак и када није резултат свјесне намјере, може допринијети постепеном прекидању веза са сопственим историјским насљеђем.

Није суштина у томе да Срби треба да негирају данашње државне границе, већ да не прихвате да те границе одређују границе њиховог историјског памћења и етнокултуролошког простора и да не дозволе наратив о кривици што су бранили сопствена огњишта на сопственој земљи.

ЗАШТО ЈЕ ВАЖНО ДА ГОВОРИМО О РАТУ У КРАЈИНИ

Употреба назива „рат у Крајини“ у српском јавном простору има јасну сврху: да се у средиште приче врате Крајина, њени Срби и њихова судбина.

Тај назив подсјећа да рат није био само питање промјене државних граница и међународног признања. Био је то и период распада једне државе, сукоба супротстављених политичких пројеката, страха за национални опстанак, оружаних сукоба, злочина и масовног расељавања становништва.

За Србе Крајишнике, то није била нека далека територија на којој су се нашли без икакве везе са њом. То су били њихови домови, њихова села и градови, њихове цркве, гробља и породична огњишта. То је био простор на којем су генерације њихових предака живјеле, радиле, стварале и сахрањивале своје мртве.

Због тога се историја Крајине не може свести на једну реченицу о рату унутар данашње Хрватске, нити се њено становништво може разумјети без познавања историјских околности које су претходиле сукобу.

Назив „рат у Хрватској“ може се користити као шири географски појам, али он не смије постати замјена за све уже историјске оквире унутар којих се рат одвијао. Једна општа формулација не може обухватити све локалне историје, различите судбине становништва и специфичности појединих ратишта.

Зато је неопходно да у српском јавном простору досљедно говоримо и о рату у Крајини, да изучавамо њену историју и да не дозволимо да судбина крајишких Срба постане споредна тема у причи о распаду Југославије.

ГРАНИЦЕ КРАЈИНЕ КАО ПОКАЗАТЕЉ ЊЕНОГ ОДБРАМБЕНОГ КАРАКТЕРА

Када се посматрају саме границе Крајине, односно линије разграничења са Хрватском, уочава се још један важан аспект рата. Те границе нису биле обликоване као линије некаквог свеобухватног освајачког пројекта, већ су у великој мјери пратиле простор до којег су локални Срби успјели да организују одбрану својих насеља и заједница.

Са становишта војне логике, тешко је говорити о класичном освајачком рату када се под контролом не држе поједине важне стратешке тачке, већи градови и кључни комуникациони правци, док се истовремено бране удаљенији и тешко приступачни предјели. Освајачки рат обично тежи ширењу контролисаног простора и заузимању стратешких положаја. Одбрамбени рат, напротив, често се зауставља тамо гдје је могуће организовати одбрану и одржати линију фронта.

У том смислу, простор Крајине и ток рата могу се посматрати и као посљедица локалне самоорганизације и настојања српског становништва да заштити своја села, градове и комуникације. Тамо гдје су се локалне снаге успјеле организовати, линија разграничења се учвршћивала; тамо гдје то није било могуће, простор је остајао изложен нападима и постепеном губитку контроле.

Насупрот томе, хрватске снаге су током рата спроводиле офанзивне операције којима су постепено заузимале дијелове крајишке територије. Од „Откоса 10“ и „Оркана 91“, преко „Бљеска“, до „Олује“, тај процес је праћен потискивањем српских снага, страдањем цивила, уништавањем имовине и масовним егзодусом српског становништва. Крајњи исход био је готово потпуни нестанак српског народа са простора на којима је вијековима живио.

Зато границе Крајине не треба посматрати изоловано од војног тока сукоба и демографских посљедица операција. Оне показују да је крајишки простор у великој мјери настајао као линија одбране, а не као резултат плана да се освоји некаква туђа територија или тобоже читава Хрватска. Истовремено, постепено помјерање фронта и коначно заузимање Крајине показују карактер офанзивне стратегије која је довела до слома њених институција и масовног протјеривања српског становништва.

Овај аспект не укида потребу за критичким проучавањем свих одлука, злочина и одговорности током рата. Али он помаже да се разумије шири војни контекст и да се одбаци поједностављена слика према којој су Срби у Крајини били некакви освајачи који су дошли на туђи простор. За Србе – то је био рат за одбрану домова, насеља и опстанка заједнице.

ИСТОРИЈА СЕ НЕ ЗАВРШАВА ДАНАШЊИМ ГРАНИЦАМА

Данашње границе одређују политички простор савремених држава. Оне, међутим, не могу ретроактивно избрисати историју становништва које је на тим просторима живјело, нити могу поништити његово културно, вјерско и породично насљеђе.

Зато Срби морају познавати историју Крајине, не као митолошку представу о прошлости, већ као стварну историју једног дијела свог народа и његових заједница. Морају познавати и његове успоне и страдања, политичке одлуке, ратне догађаје, злочине и посљедице које су обиљежиле животе стотина хиљада људи.

Не треба нам историјско памћење засновано на прећуткивању чињеница, али нам није потребно ни памћење које сопствену прошлост посматра искључиво кроз туђе политичке и медијске оквире.

Потребно нам је знање о сопственој историји.

Зато је важно како именујемо рат, како учимо младе о Крајини и колико простора дајемо њеним жртвама и насљеђу. Јер када један народ престане да препознаје сопствену историју у мјестима у којима су живјели његови преци, он постепено губи и способност да разумије сопствену прошлост.

Крајина није настала деведесетих година, нити је њена историја почела распадом Југославије. Њена историја је много старија од тадашњег рата и не може се избрисати промјеном државних граница.

Зато говоримо о Крајини. Зато памтимо крајишке Србе. Зато инсистирамо на историјском контексту.

Не да бисмо мијењали чињенице, већ да бисмо спријечили да се чињенице изгубе иза једностраних тумачења.

Ако сами престанемо да именујемо сопствено историјско насљеђе, не можемо се чудити ако га будуће генерације све мање препознају.

Крајина мора остати дио српског историјског памћења – не као парола, већ као историја народа који је тамо живио, страдао и оставио дубок траг. На сопственој земљи а не у „туђем дворишту“!

ФОТО: фејсбук