Динокио, а сад адио
Како је Конаковић стигао до ове тачке? Реч је о старом трику који је он примењивао годинама. Уместо озбиљног рада, министарску позицију је искористио за константно прављење сукоба са званичним Београдом и систематско трошење дипломатских ресурса на распиривање регионалних тензија
Пише: Сенка Д. ПАВЛОВИЋ/Политика
Након што су се слегли утисци с недавно одржаних избора у Босни и Херцеговини, на видело је изашла стара политичка законитост: политичке сапунице се најбрже руше онда када публици досади иста представа. Елмедин Дино Конаковић, оснивач странке Народ и правда (НиП) и министар спољних послова у Савету министара БиХ, доживео је фијаско, његова странка освојила је само два мандата у Парламентарној скупштини БиХ, након чега се нашао у ћорсокаку у којем пренапумпане речи више не пролазе, а његови јефтини спектакли не могу да покрију недостатак изборних резултата. Политичка трговина која му је омогућила министарску фотељу доживела је дебакл, јер су бирачи јасно поручили шта мисле о његовој политици. Од некадашњег „самопрокламованог спаситеља” сарајевске политичке сцене и предводника промена, спао је на актера чије се комплетно деловање свело на саопштења, статусе на друштвеним мрежама и дипломатске ескападе скројене искључиво за унутрашњу употребу.
Како је Конаковић стигао до ове тачке? Реч је о старом трику који је он примењивао годинама. Уместо озбиљног рада, министарску позицију је искористио за константно прављење сукоба са званичним Београдом и систематско трошење дипломатских ресурса на распиривање регионалних тензија. Рачуница му је увек била препознатљива: кад год загусти у кантону, у коалицији или кад се отвори тема корупције у сопственим редовима, најлакше му је било да измисли „спољног непријатеља” и подигне прашину. У серијској производњи протестних нота и писама, Конаковић је писао свима, од Генералне скупштине УН до европских комесара. Пријављивао је, делио лекције и тражио санкције, понашајући се више као шеф неког страственог дебатног клуба него као озбиљан министар. Свако писмо пратила је вишедневна галама у Сарајеву, али чим пређе границу БиХ, та писма су имала домет обичног новинског наслова за једнократну употребу којa никога изван његовог ботовског табора нису импресионирала.
Посматрајући годинама те помпезне, али празне најаве, његови бирачи временом су схватили с ким имају посла. Из тог јаза између онога што обећава и онога што заиста уради настао је његов надимак – Динокио. Ривали и критичари нису му тај надимак дали случајно. Баш као и Пинокију, сваки пут када би Дино изговорио неистину, нос би му порастао – са сваким предизборним обећањем о „борби против режима”, са сваком тврдњом да дипломатија цвета, али и са сваким правдањем зашто је на крају био у власти са онима које је до јуче пљувао.
Међутим, његово заобилажење истине и бежање од чињеница није почело у министарској фотељи. Каријеру је започео као директор Кошаркашког клуба Босна, некадашњег шампиона Европе. Под његовим руковођењем од 2003. до 2007. године, уместо опоравка уследио је финансијски потоп. Иза те епизоде остале су тужбе бивших играча, блокирани рачуни и више од шест милиона марака дуга који је клуб одвукао на маргину и практично га угасио. По истом шаблону функционисао је и као узданица СДА, док је седео у фотељи премијера Кантона Сарајево. Седнице Владе претварао је у ријалити, делио новац без реда и плана, а онда доживео просветљење чим је напустио странку. Преко ноћи је постао најгласнији критичар система који је сам градио дуже од деценије, глумећи жртву структура чији је најагилнији оперативац био годинама.
Посебна прича су његови редовни окршаји с новинарима и правосуђем. Кад год би га медији притисли питањима о тесним већинама, политичкој трговини или сумњивим комуникацијама које потресају правосудни сектор, Конаковић је потезао опробани механизам. Новинари су експресно постајали „плаћеници”, а тужиоци „пиони дубоке државе”. Када су испливале и сумње у вези с комуникацијама преко заштићених апликација и његових контаката с особама под истрагама, уместо правних одговора понудио је поново политички театар. Сваку критику прогласио би нападом на државу, најављивао „историјске конференције” и разоткривања, а већ сутрадан би све пало у заборав.
Чак и кад су му из опозиције и медија извлачили сумњиве детаље око стицања дипломе или писма из правосуђа у којима га оптужују за притисак на судове, он би само променио тему, напао саговорника и пребацио кривицу на другога. Виртуоз у пребацивању одговорности, увек је успевао да од сопствених промашаја направи политичку драму у којој је он главно лице неправде.
Након што су му бирачи на изборима јасно ускратили поверење и показали шта мисле о галами без покрића, рачуница му више не иде у прилог. Трикови твитер-дипломатије су потрошени, а на столу су остали само дугови, како они финансијски из КК Босна, тако и политички из Министарства спољних послова. Спектакл је доживео крах, публика је напустила салу, а на сцени је остао само политичар без покрића, али и без подршке. Након свих празних обећања и непотребних драма, време је да се шеф параде поздрави онако како је и владао: Динокио, а сад адио!
Специјалиста политиколог за међународне послове
ФОТО: Танјуг/С. АЋИМОВИЋ
