Бањалучки Дивљи запад

Како су старе биртије на Малти варале државну царину кроз задњи прозор?

Извор: Бањалучке приче

Данас су тамо кружни ток, парк и мирна престижна насеља, али некада је Малта била бањалучки дивљи запад.

Старе биртије на Малти су заправо биле прве „бањалучке царинарнице“ и центри жустрог друштвеног живота са специфичним локалним правилима, а ова прича објашњава дух и настанак једног од најпознатијих бањалучких насеља.

Назив Малта потиче од рампе на којој се све до 1945. године наплаћивала „малтарина“ – градска такса за улазак стоке, робе и кола у Бању Луку. Како се у град није могло ући прије него што се плати порез, сељаци, трговци и накупци из Лијевча и Поткозарја данима су чекали у редовима испред рампе. Сналажљиве бањалучке газде су одмах препознале прилику и тик уз рампу подигле прве крчме и биртије.

Ове биртије су биле класичне друмске кафане. Испред њих су постојали велики укопани дрвени стубови са алкама за које су се везали коњи и волови док домаћини унутра убијају вријеме и троше новац. Ту су се склапали „послови вијека“. Трговци из града су излазили на Малту да пресретну сељаке и откупе суво месо, жито или ракију по нижој цијени прије него што роба уђе на градску пијацу и добије пуну таксу.

У овим крчмама се пила жестока домаћа ракија, јело се масно печење, а неријетко су избијале масовне туче. Постоје урбане легенде да су у тим кафанама гости знали да ставе кафанске столове на главу као штит када крене општа туча и летење флаша и кригли – и то није било ништа необично ни седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека, када се група локалних мангупа са Малте прозвала витезовима малтешког реда и заводила своја кафанска правила, када то заиста није смио свако.

Прича о шверцу робе кроз старе биртије на Малти је чист бањалучки „шпагети вестерн“ који је укључивао довитљивост локалног човјека, варање државе, кафански амбијент и сукоб периферије са градском влашћу.

Највећа предност биртија на Малти била је њихова позиција. Мудрe кафанџије су градилe објекте буквално на самој граничној линији. Предњи улаз кафане и шанк налазили су се унутар градске територије (гдје се контролисала роба), док су задње собе, магацини и прозори гледали ка пашњацима и путевима који воде из Лијевче поља и Поткозарја. У тим „двоглавим кафанама“ одвијала се операција „прозор“ – Сељаци који нису хтјели да плате скупу „малтарину“ долазили би ноћу са задње стране кафане. Кроз прозоре бирцуза су убацивали вреће пасуља, балоне ракије, суво месо и сир. Роба би преноћила у кафанском магацину, а сутрадан би је кафанџија, као своју и већ опорезовану, легално износио на предња врата и продавао бањалучкој господи.

Најтеже је било шверцовати живу стоку (свиње, овце, краве) јер су биле бучне и уочљиве. Ту су биртије служиле као логистички центри – договор о куповини стоке падао је за кафанским столом, а примопредаја се вршила иза кафане, у мрклом мраку. Након што би градски трговац исплатио сељака, он би стоку заобилазним, тајним путевима кроз Росуље и пашњаке уводио у град мимо главне рампе.

Људи који су радили на рампи и наплаћивали порез звали су се малтари. Били су то строги државни службеници који су имали право да претресу свака кола, па чак и личне торбе путујућих грађана. Кафане су имале своје „стражаре“ – локалне просијаке или дјечаке којима би кафанџија дао који динар да сједе испред и јаве када наилази строжа инспекција или жандармерија.

Када би шверц запео, ствар се рјешавала у биртији. Малтари су често затварали очи на једно око након што би им кафанџија припремио бесплатан врео гулаш, литар најбоље шљивовице или килограм печења „под астал“ (свака сличност са данашњим цариницима нити је случајна нити ненамјерна).

Кафански мени и имена биртија на Малти су савршена слика „сукоба“ сирове периферије и варошке господе. На Малту се из центра града није ишло на бечке шницле и ликере, већ на калоричну храну која крије занатске тајне и жестока пића која „пале“ грло после шверцерског ноћног рада.

Кафана „Малта“ (касније СУР „Малта“) била је прва станица тик уз рампу. Ово мјесто је деценијама било синоним за кафански збор возара, накупаца и љевчанских сељака који су ту „прали грло“ од прашине са пута.

Друмске биртије „Мрки понедељак“ и „Прљави врат“ су се налазиле мало даље на излазу из града према периферији и дијелиле исти „манглупски“ ген. Важиле су за мјеста са тешким фрајерлуком, музиком и пјеваљкама, гдје су избијале највеће туче, а ломило се и стакло и столови.

Мени тих кафана, сем незаобилазних ћевапа, укључивао је печење „на деке“, возарски гулаш (густ, презачињен и мастан кувани оброк), сир и суво месо.

ФОТО: фејсбук