Хоћемо ли опстати, ми Руси?

Пише: Александар СОЛЖЕЊИЦИН

Постоји вероватно много схватања патриотизма. Ја овде предлажем своје, не једном потврђено после мог повратка у Русију, током сусрета с људима у многим областима, које је свуда примано с разумевањем: »Патриотизам, то је потпуно осећање љубави према својој домовини, уз спремност да се жртвује за њу, да се деле непријатности, али не и да се сервилно служи, не да се подржавају неправедни поступци, спремност да се отворено оцењују њени пороци, грехови, и кајање због њих«.

Патриотизам – то је природан органски осећај, за њега нису потребна никаква оправдања, ни темељи, а све што се уз њега додаје (»социјалпатриотизам« – лева и лењинска псовка; »национал-патриотизам« – данашња псовка) у суштини је или неразумевање, или намерно извртање. Некада је П. Вјаземски измислио епитет квасни патриотизам, који се веома допао руским либералним круговима. А заправо га је створила његова аристократска надменост према простодушној љубави пука, измученог начином живота, према својој домовини. То је код нас модерно. Уништавати патриотизам готово равноправно с »фашизмом«.

А ево, у Сједињеним Државама се патриотизам високо котира. Не само да га се нико не стиди, него Америка дише својим патриотизмом, поноси се њиме – и разне групе народа сливају се у њему у једно. У сваком америчком разреду виси национална застава; и у многим школама говоре се речи верности њој. Патриотизам је достојанство многих земаља, међу њима свих европских, патриотизам је принцип који уједињује народе и никако их не одваја од људскости. Друга је ствар што, као и свако човеково осећање, може бити подложан одступању, искривљавању. Слично томе је данашње поимање »слободе« у свету – а посебно у Русији уздрманој свим могућим »шоковима« – уздигнуто до потпуног заборава човекових »обавеза« и до ослобађања од сваке одговорности. Ми, у ствари, постојимо као људи само док стално осећамо на себи, над собом – свој дуг.

И као што се не може сачувати друштво у коме не постоји грађанска одговорност, тако не може да опстане земља – посебно многонационална – у којој је изгубљена општедржавна одговорност. Многонационална земља у тешким моментима своје историје мора имати ослонац у подршци и заносу свих својих грађана. Свака нација мора бити уверена да је заштита општих интереса државе – животно важна и за њу. Од таквог државног патриотизма у данашњој Русији нема ни помена. Поред појачаног заоштравања патриотизама одвојених аутономија – ту је општи хаос, и савршено недостојно понашање државне власти, која је морално ниско пала у очима свих становника земље. Један официр ми је при сусрету у Јарославу рекао: »Нова Русија није се поставила као домовина«.

Национална ошамућеност

Без обзира, ако се и прихвати схватање грађанског патриотизма, не треба испустити патриотизам националног. У једнонационалним земљама и једно и друго су у суштини – исто. У многонационалним земљама, као што је наша, национални патриотизам је саставни и оснажујући део општеграђанског, и тешко тој држави у којој су се ти патриотизми разишли. На национални патриотизам могу се применити карактеристике које су горе наведене: спремност да се деле невоље, жртвовање, непријатни послови. И оно што је природно и неоспорно – свест о јединству са својим народом. Љубав према свом народу исто је тако природна као љубав према својој породици. У тој љубави нико не може бити потцењен, ни једини поштован.

Ма како савремени свет био хаотичан и неповезан, трудимо се да своју породицу сачувамо и меримо посебним аршином, прожетим унутрашњим разумевањем. И нација је такође породица, само другог нивоа и обима; и њу, такође, повезују непоновљиве унутрашње везе – заједнички језик, заједничка културна традиција, сећање на заједничку историју и њени задаци у будућности. И зашто је онда очување нације грех? Данас многе мање и мале нације у нашој земљи својим патриотизмом, несумњиво, отворено превазилазе Русе. Њихово национално осећање је чврсто. А наше? Наше је погажено, искидано у фронцле. У кратком периоду рата с Немачком руски патриотизам био је одобрен, узвишен, прослављен – а онда, пошто је искоришћен, одгурнут и поново претворен у страшило. Ја овде говорим о руском патриотизму – чистом, пуном љубави, градитељском; не о крајње националистичкој оријентацији (»само наша раса!« »само наша вера!«), не о узнесености својом нацијом, изнад схватљивих духовних домета, изнад наше скрушености пред Небом. И разуме се, нећемо назвати руским »патриотизмом« онај који закључује малодушни савез са својим уништитељима, комунистима. Истини за вољу, руски патриотизам није забрањен Уставом – али је близу томе, скоро. Не мале снаге – и унутар земље, и изван ње – усмерене су да нас, Русе, лише индивидуалности. А ми? Ми – ми смо се предали. Пред лавином нашег пораза у XX веку опала је наша воља да заштитимо свој лик, своју особеност, духовност.

Ми смо много-много сами криви за своју пропаст. Сетимо се Гогоља: »Велико непознавање Русије – усред Русије«. И сетимо се Ивана Аксакова (реч о Пушкину): »Зар није читава наша беда и зло у томе што је код нас свих, и код аристократа и демократа, руска историјска свест тако слабо, тако мртво историјско осећање!« Теже од свега је што су данашњи Руси од рођења лишени макар слабашног осећања свог јединства. Данас, када је већина народа Русије у беди, многи од њих се оснажују својим јединством и напорима локалних организација. Руски народ је у најгорем положају, пошто смо у ланцу наших губитака изгубили повезујућу спасилачку копчу једног с другим, а с њом и свест о свом месту у земљи. Наша национална свест пала је у летаргију. Ми смо једва живи: између глувог заборава иза, и опасно надолазећег ишчезнућа испред нас. Ми смо у националној несвестици. Када у целом свету упорно расту национализми – несвестица наше националне свести одузима нам животну снагу, и чак инстинкт самоодржања. С тешком тугом страхујем да, после свега преживљеног, руском народу све више прети убрзано назадовање, пропадање, слабљење… Узрок или поља силе која су нас усмерила на ту низбрдицу – сплићу се у омчу пред нашим очима, јуче и данас, али се и провлаче из наше далеке прошлости.

Право на корене

Руси имају своју страдалачку културу. Нећемо рећи да је тако хиљаду година – али има сигурних шест стотина, од процвата православне културе у Московској Русији. Потом је она претрпела жесток лом од Петра И, насилно су је утискивали у туђе форме и заустављали њен развој у њима (то је оно што се у геологији називапсеудоморфоза – кристализација у туђој форми). Али у фолклорном слоју, а од времена Пушкина и у вишим слојевима – ми смо напредовали у много чему своме. И православље је кроз векове хранило нашу духовну различитост. У совјетско време није само комунистичка штампа деловала рушилачки, већ и вештачко стварање совјетске културе – као замене и сурогата за руску. (Више је од свега настрадао, простачки је упрошћен наш језик.

Данас је у руском народу, чак и у преосталом танком интелектуалном слоју, до изненађујућих граница изгубљено осећање и схватање сопственог језика. Због употребе сочних и пуних руских речи из живог речничког фонда XIX века, добијао сам прекоре због »новотарства« и »експериментисања«, не од обичних читалаца, него од руских критичара, чак и оних сељачког порекла: они већ не разумеју народне речи! Недавно сам штампао у тиражним новинама сто ретких пословица – био сам затрпан писмима са жалбама да не разумеју те пословице, на пример: »Не дижи главу изнад ветра«, како то разумети? Па на најпоучнији начин за нас: немој бити уображен, не поноси се по сваку цену, то је лекција и нашим бесним националистима.)

У последњој деценији руска култура је још на нов начин изопачена отровним зрачењем -преко друштвених образаца, преко информативних канала и образовањем – које ју је затекло баш у тренутку очишћења од комунизма, у моменту обнављања. Дегенерација школског система посебно је погубна за руску децу, па и за старију омладину – они престају да осећају Русију као духовну суштину и као историјску стварност. Али без обједињавајућег националног осећања ми Руси ћемо, посебно због разбацаности наших простора – бити расејани као безоблични етнички материјал, као аморфна маса. Одговориће нам да је то опасно – преувеличавати значај нације, националне припадности. Ми уопште немамо намеру да преувеличавамо, јер чврсто осећамо да је изнад ње Небо. Ставише: ми сматрамо да је и преувеличавање значаја личности до стварања култа »права човека« – не мање погубно за историјски развој; и над личношћу постоје више инстанце – духовне. Па ипак, тај култ који се већ претвара у насртљивост, не изазива никакве забране.

Можемо ли да кажемо овако: »Бићемо као и сви народи«… и, сходно томе, да се ми, слично њима, не стидимо свог порекла и да се, као и они, поносимо својим језиком и својим достојанством? Фркнуће: »Каквим то још ‘својим достојанством’?« Узалуд, то су најразумније речи претече руског ционизма Перца Смоленскина,ми смо солидарни с њима, или, као што је нешто касније рекао други претеча, Ахад Хаам: пре свега се »треба побринути за ‘препород срца’, за умно и морално усавршавање народа«. Заиста је тако. Данас је Русија сломљена не само духовно, она је и телесно поткопана. Још почетком XX века ми смо били друга држава по броју становника у свету. Али током читавог века трајало је страшно уништавање Руса – у Јапанском и Првом светском рату; и од комунистичког геноцида; и од прекомерних жртава у совјетско-немачком рату; и од данашњег умирања од глади по милион људи годишње.

 Док траје то умирање, руски народ постаје све разређенији, дух му слаби, и ми све мање имамо шансе да се препородимо. Стресли смо са себе комунизам, али то касно ослобођење донело нам је нове губитке, тако да се заљуљала наша будућност. Немојмо затварати очи пред дубином нашег националног удеса који се није зауставио ни данас. Ми смо пред последњим губитком духовне традиције, корена и суштине нашег бића. Наше духовне снаге поткопане су испод свих очекивања. Али не можемо се помирити са самртним песмама, што значи да је прошао период нашег одушевљења и од нас се више ништа не очекује. Не треба ни да се надамо да ће се десити неко чудо и »само од себе нас спасити«. Сви смо ми Русија. Ми смо је таквом створили, ми је морамо и спасавати. Да XXI век не би постао последњи за Русе – ми морамо да нађемо у себи снаге и способности да се супротставимо распаду већ данас, и што су већи притисци који уништавају наш живот – то и наш отпор мора бити јачи. Па ипак, дозвољава ли нам то наш национални карактер?

Карактер руског народа у прошлости

 Да ли су допустиве било какве оцене целе нације? Па чак и ми с лакоћом изричемо пресуде о целом човечанству, о »женама уопште«, о »омладини уопште«, о сељацима, о грађанима – и мада нам се увек исправно каже да има различитих – ми не схватамо да је свуда различитост, и да је сваки уопштени суд мањкав, њега треба исказивати опрезно – он ипак има тежину и смисао. Мада то не значи да су сви људи исти, народни карактери несумњиво постоје. Они настају таложењем искуства народне историје, традиције, обичаја и светских утицаја. У савременом етнолошком речнику прочитаћемо да је национални карактер -свеукупност специфичних психолошких црта које се појављују у начину понашања, у начину мишљења, у склопу ума (разуме се, међу њима има општих карактерних црта, а друге карактерне црте налазе се и код других нација). Као што је човекова судбина умногоме одређена његовим карактером, његовом личношћу – исто то важи и за судбину народа.

Отворена разлика целокупне атмосфере живота у Русији и руског карактера у односу на западни, не једном је забележена у запажањима странаца који су често посећивали Русију од XVII до XIX века. Русија се показала – и Запад »дуго то није могао да допусти« – као »цео један свет, јединствен по својим правилима«, који живи свој органски самостални живот« (Ф. Тјутчев). Откуд је настала тако оштра разлика? Да ли само због источнијих меридијана? Због суседства с агресивним номадским народима? Због ширине наших простора, због наших шума и степа? У објашњењу особености руског карактера истакнуто је и следеће: да је, за разлику од многих етноса, који живе затворени у заједници и са много крвних сродника – код наших словенских предака (осим номада) заједница била територијална. (Словенска племена су и добијала имена према територији на којој су живела, а не према имену претка као, на пример, код Немаца.) На ма ком од тих простора досељеник, чак и бивши роб, није се сматрао странцем, могао је да се укључи у друштво и да се ожени.

Није било затворености племена и рода, осим јединства »родне земље«. Из тога произилази отвореност руског карактера, лака асимилација других народа. (Због онога што следи морамо да кажемо још једну важну карактеристику: главно обележје словенског система било јеуспостављање власти одоздо на горе, »словенски племенски савези ИX века … били су државе, организоване одоздо према горе«.)Много касније, велики број црта руског карактера одређен је православљем. »Сви народни обичаји којима се ми дивимо, скоро сасвим су настали из православља« (Достојевски). Нису меридијани, не: управо нас је православље одвојило од муслиманског и будистичког Истока. (Било је, наравно, и обрнутих утицаја: источнословенских особина на форме усвојеног православља; по томе се разликујемо од Грка.) Говорећи о прошлим вековима, ми, разуме се, имамо у виду пре свега карактер сељака, то јест угњетеног дела народа. Па ево, очигледно је: – Поверљиво мирење са судбином: омиљени руски свеци – понизни, благи поданици (не мешамо у то покорне по убеђењу – и безвољне).

 Руси су увек хвалили мирне, понизне, јуродиве; – Сажаљивост; животном дужношћу су сматрали спремност да помогну другима; – »Способност за самопожртвовање и самопрегор« Тјутчев такође објашњава православним изворима; – Спремност на самоосуду, кајање – и јавно; чак преувеличавање својих слабости и грешака; – Уопште, вера као главни стуб карактера; улога молитве; »Руски човек не уме да живи без срдачног односа с Богом«(Л. Тихомиров). Отуда и пословице (животна правила! закони понашања) сличне овима: Сиромаштво није порок. Покори се беди и беда ће се покорити. Више туге – ближе Богу. Трпљење је боље од спасења. И много је сличних, могле би се странице исписати. (Западном уму је тешко да прихвати такав образац понашања.) А у наставку тог осећања света следи: – Лакоћа умирања; епски мир у прихватању смрти (Лав Толстој, и многи други руски аутори); – На крају, не јуре за спољним животним успехом; не јуре за богатством, задовољни су умереним имањем. Следеће пословице говоре о томе: Ко малим није задовољан тај великог није достојан. Ко живи изнад својих могућности – не може се добра науживати.

Ако животни циљ није материјални успех, шта је онда?

У садашњем заблуделом човечанству не можемо наћи разуман одговор, циљ је да се све замагли, људи све боље живе само да би боље живели, а негде и само да би постојали. Није се случајно код нас родила, поред »истине«, још посебно (и скоро непреводива) реч »правда«. У њој је садржана и истина, и лични морал, и општа праведност. Не, далеко је то изнад пуке праведности живота, то је широко разливена жеђ за праведношћу. Саме од себе, и невезано за хришћанску религију, не једном су се у руском карактеру изразито појављивале и урођене црте: – Отвореност, простодушност; – Природна неизвештаченост, једноставност у понашању (све до приличне ограничености); – Несујетност; – Хумор, у великој мери; он вишеструко искри у руским пословицама; – Великодушност; »Руси су људи који не умеју дуго да мрзе« (Достојевски); – Прилагодљивост; лакоћа у међуљудским односима; »туђинац вам, чим га сретнете, може постати врло близак« (Г. Федотов); – Предусретљивост, способност да све »схвате«; – Распон способности у веома широком дијапазону; »широк сасвим отворени ум« (Достојевски); – Ширина карактера, распон идеја. Ако се с плачем живи, онда се с песмама умире. Не слажем се с многим тврђењима да је руском карактеру својствен максимализам и екстремизам. Напротив: угњетеној већини потребно је само мало, скромно. Па ипак – сваки је карактер на земљи противречан, чак може у себи садржати потпуне супротности, тим пре што су у питању различити људи; зато се и не чудимо наставку списка особина који би био противречан наведеном.

Познати наш педагог С. А. Рачански указивао је да је једини природни идеал који треба носити у души – »у јаким природама изражен бескрајном једноставношћу и скромношћу извршавања сваког подвига«, а »у слабим природама вуче за собом преувеличану свест о сопственој немоћи«. А. Чехов је овако написао (На путу): »Природа је уложила у руског човека необичну способност да верује, истраживачки ум и способност да мисли, али све то се распада у прах пред безбрижношћу, леношћу и маштовитом лакомисленошћу«. Како су нам познате, колико пута виђене те особине… Неодређене, слабе карактерне црте – да, тога има код нас. Последњи француски амбасадор у Русији пре револуције, који је дуго у њој живео, Морис Палеолог оставио нам је такође доста својих запажања. Имагинација Руса замагљује јасне карактеристике, уместо разумевања реалности, они маштају. Руси много размишљају али не умеју да предвиде, одједном бивају изненађени последицама својих поступака. Утеха »није важно« црта је националног карактера, способни су да умање циљ, да признају узалудност сваког подухвата – склони су самооправдању, опраштању за свако одустајање од постојаног извршавања својих обавеза. Брзо се покоравају судбини, спремни да се склоне пред неприликама. В. Кључевски: »Ми не радимо континуирано, већ кампањски – као да то тако може«. »Рад руског човека лишен је еластичности равномерног напрезања: нема методичности и одмерености« (С. С. Маслов, друштвени радник, XX век).

Равномерност, методичност, упорност, унутрашња дисциплина – то су болести којих нема у руском карактеру, то је можда главни наш порок (зар се овде на опуштамо скоро до рашчовечења – невиђеног разузданог пијанства). Ми често не концентришемо сву нашу вољу на рад. Па и саме воље често нема. Из наведених особина проистекло је, уосталом, и већ чувено (по злу) руско трпљење, подржано телесном и духовном издржљивошћу. (Да приметимо: то трпљење се вековима одржавало чак више на мирноћи него на страху од власти.) Вековима Руси нису развијали свест о постојећим правним нормама, толико својствену западном човеку. Однос према закону увек је био неповерљив, ироничан: зар је могуће унапред донети законе који могу да предвиде сваки појединачни случај? Зар они сви не личе један на други. Ту је и отворена поткупљивост многих који спроводе закон. Али уместо познавања закона у нашем народу је увек живела, и данас није умрла – жудња према живој правичности, изражена на пример пословицом: Кад би сви закони пропали, људи би онда живели по правди.

 Овде се намеће и вековно отуђење нашег народа од политике и од друштвених делатности. Како је запазио Чаадајев, у руским летописима можемо пратити »дубоко деловање власти … и скоро никада нећеш срести супротстављање вољи већине«. Као што се трава повија од јаког ветра, а потом се расплиће без штете по себе – тако је народ, ако је имао среће, преживљавао, чекао та »дубока деловања власти«, не мењајући веру и убеђења. »Руски дух се више напајао идејом правде Божје на земљи, него ли да добије слободу« (С. Левицки, филозоф, XX век). Штавише – није ни тежио власти: руски човек се склањао од власти и презирао је као извор неизбежне прљавштине, саблазни и греха. Насупрот томе – желео је снажно и праведно деловање владара, чекао чуда. (У нашем феудалном периоду многоструко је видљиво како маса зависи од кнеза, како га прати, ако он крене у рат – онда у рат.) Отуда је проистекла и наша погубно мала способност за уједињење снага, за самоорганизацију, што нам сада највише штети.

„Русија у провалији“  (1998)

ФОТО: фејсбук