Борово село,  2. мај 1991. – дан када је почео рат у Хрватској

Пише: Дејан А. МИЛИЋ

Иако преовладава став да ау оружани сукоби у тадашњој федералној републици СФРЈ Хрватској отпочели још 17. августа 1990, кад су авиони РВ ЈНА вратили хеликоптере хрватске полиције из похода у Книн на полазну писту, то ипак није било тада.

Рат у Хрватској није почео ни међусобним припуцавањем у Пакрацу 1. марта 1991. отцепљених полицајаца Срба и званичних полицијских јединица Хрватске, тада, на срећу, без жртава

Ни 30 дана после Пакраца, кад је на тзв. „Крвави Ускрс“ на Плитвицама дошло до међусобног обрачуна хрватских и српских полицајаца, којом приликом је на обе стране пала по једна жртва, још увек није био почео рат између Хрвата и Срба у Хрватској. Још се могао избећи.

Хрватско-српски рат на територији Републике Хрватске отпочео је 2. маја 1991, нападом хрватских полицијских јединица на најјаче српско упориште у Западном Сријему – Борово Село.

Том приликом Хрвати су упали у заседу и у жестокој бици сурово су поражени. Страдало је 12 хрватских полицајаца. Али том приликом Хрвати су добили рат. Зашто?

Страдањем толиког броја људи на хрватској страни, готово без „узвратних“ жртава, јастребови у хрватским редовима добили су врло ефектан алиби за опаку тезу да заједнички живот са „дивљим“ Србима није могућ. Добили су хрватску националну монолитност и кохезију – јер је „отпор агресору на суверену Хрватску“ постао исправан и неупитан. Помиритељи, преговарачи и борци за разум су ућуткани. Потом многи и неутралисани. Међународној заједници том погибијом закрпљена су уста. У њој су додатни елан добили хрватски лобисти.

Иако су тада „славили победу“ у одбрани свог села, подстицани ратним хушкањем од опаких ликова из матице, Срби из Борова Села, уосталом као и сви из српских побуњених крајева у Хрватској, тада су коракнули ка поразу. Они су после Борова Села стекли низ погибељних предрасуда. На пример, ону да се сами могу носити са Хрватима и да их сами могу војно побеђивати. Па, још страшнију и погубнију – да ће Хрватску растурити на саставне делове уз помоћ ЈНА. И ону – да у таквим условима сопствене „надмоћи“ са Хрватима уопште не треба преговарати о свом статусу.

Како су ствари потом текле, свима је знано.

Као неко ко је 2. маја 1991. био, као кадровац ЈНА, на свом положају у гарнизону ЈНА у Винковцима, на петнаестак километара од Борова Села, имао сам довољно информација о тешкој несрећи која се тада навалила на оба народа. Иако нисам био непосредни очевидац ратне несреће у Борову Селу, за пар сати после погибије редарственика догодило се да сам морао непосредно трпети последице разгневљених хрватских грађана. (О чему сам писао у својој књизи „Ноћ дуга годину дана – Винковачки ратни игроказ 1990-1991“). И моја мисао о том рату није се ни зерицу променила у протеклих 35 година до сада. Беспотребан, примитиван, политичким и финансијским калкулантством распириван, за многе је то био само један прљав посао. Не и за оне који су страдали. За њих је трагичан.

За Србе у Хрватској рат је био непромишљен и погубан. Срба у Хрватској било је према попису из 1991 – 600.000 душа. Тринаест посто укупног становништва те републике. Са тим процентом се не ратује, али се одлично преговара. То политички лидери Срба у Хрватској својим кратким видом (не даљим од сопственог носа), врхунски изманипулисани од оба преговарача из Карађорђева, тада нису видели. А само је требало рећи – желимо за Србе статус у Хрватској по стандардима ЕУ. И на томе инсистирати попут Гандија.

Кад сам био војник, и дуго година после, био сам очајан што тај рат ЈНА није била способна ни вољна да спречи. Сад видим да је мало тога било до ЈНА.

Тај рат је био намераван. Дуго планиран. Попут најодвратнијег развода брака где се ломи породични порцулан и кристал, где се на супротну страну насрће заједничким сребрним есцајгом. А оно што је намеравано не да се зауставити.

Фотографија полицајаца преузета из књиге „Борово 2. Свибањ 1991“ Томислава Орчића

ФОТО: фејсбук