Андреј Рајковић, предсједник Кировоградске области у Украјини
Пише: Српскопитање
Ово је Андреј Рајковић, председник Кировоградске области у Украјини, очигледни потомак Срба досељених у Нову Србију, која се налазила у данашњој Кировоградској области у Украјини.
Рајковићи су били једни од оснивача Нове Србије, коју је основала руска царица Јелисавета Петровна Романова (1741—1762), заједно са Правитељствујушћим сенатом Русије, 11. јануара 1752. године под именом „Нова Србија“ са седиштем у граду Новомиргороду, у данашњој Кировоградској области.
За разлику од Славеносрбије, која се налазила на простору данашње Лугањске и Доњецке области, Нова Србија се и даље налази под контролом Украјине и тамо до сада није било великих војних операција.
Нова Србија је настала тако што је један Србин, аустријски пуковник из Поморишке Крајине (околина Арада), пореклом из Доње Преспе у данашњој Северној Македонији, отишао у Русију и, уз благослов руске царице Јелисавете Петровне Романове (1741—1762), формирао Нову Србију и почео да доводи српске фамилије, попут Рајковића чији потомак је данас на челу Кировоградске области.
Када је Аустријско царство одлучило да распусти Поморишку војну границу, породице српских граничара опредељују се за селидбу у Руско православно царство, уместо наставка живота у римокатоличкој Аустријској империји, која је свим силама покушавала да их покатоличи.
Убрзо се пуковнику Јовану Хорвату придружују хиљаде Срба из Поморишке границе, највише из Арада и околине, али и из читаве аустријске Војне границе од Далмације до Поморишја, па и из српских крајева под окупацијом Турске.
Хорват је Нову Србију уредио према устројству аустријске Војне границе.
По одобреном плану на додељени простор могли су да се насељавају само православни Срби.
Пређашњи малобројни становници са територије Нове Србије морали су да се иселе и читава ова област је додељена Србима и планирана да буде насељена искључиво српским фамилијама.
Командант новосрпског пука генерал Јован Хорват је и оснивач града Новомиргорода.
Између 1754-1757 године Хорват је учествовао и у изградњи утврђеног града на реци Ингули—града Свете Јелисавете или Елизаветграда, данас Кировграда, по коме читава област данас носи име.
Срби граничари су били пешадија (стрелци) и коњица (хусари) у одбрани тог степског подручја од напада Пољака, Швеђана и Татара. Они су по потреби учествовали у свим ратовима Русије.
Формирала су се два новосрпска пука у оквиру руске армије—хусарски и пешачки, сваки коњанички са по 4000 војника, а два пешачка по 2000 људи.
Српским Хусарским пуком је командовао генерал Јован Хорват са командом и Новомиргороду, а Српским Пандурским (пешачким) пуком је командовао његов брат потпуковник Михајло Хорват у првој, Криловској роти.
Јован Хорват је био врло предузимљив човек, велики српски патриота, национално свестан и пожртвован.
Учествовао је и у насељавању других народа у царску Русију али је од Нове Србије желео да направи етнички искључиво српску област.
Свим силама се Хорват борио против одрођавања и асимилације, радећи на подизању српских цркава и школа у Новој Србији.
Управо због великог залагања за очување српског идентитета Нове Србије, почев од 1758. године Хорват улази у политички спор са руским Синодом, јер је намеравао да доведе једног српског владику у Нову Србију и настави рад СПЦ и српске црквено-школске организације на том подручју.
План је био да се у Новој Србији оформи једна епархија СПЦ, по узору на тадашњу Будимску епархију.
Хорват се старао да се у скоро сваком српском новом насељу подигне по православна црква, а код главног града области Новомигорода и велики српски православни манастир.
Зато је у Нову Србију доводио архимандрите Атанасија Милутиновића и Софронија Добрашевића.
Нажалост није у потпуности успео у овом подухвату, јер је то већ зазирало у тадашњу високу политику.
Померањем руске границе далеко на југ и запад и аустријским спречавањем даљег исељавања Срба из Аустрије, престала је и потреба за постојањем посебне српске граничарске области у Русији.
Указом од 22. марта 1764. године област Нова Србија је претворена у Новоросијску губернију.
Уследила је убрзана колонизације те области да би Срби престали да буду доминантни и касније се лако асимилују у велико руско православно море.
Једини траг о постојању некадашње Нове Србије данас видимо по местима које су оснивали наши Срби исељеници у Новој Србији, попут: Суботице, Вуковара, Митровице, Панчева, Турије, Сомбора, Мошорина, Вршца, Смедерева, Бечеја, Глине, Сланкамена, Мартоноша, Земуна, Глоговца итд.
У Новомиргороду и Новој Србији су боравили и Карађорђе са српским устаничким првацима избеглим након слома Првог српског устанка 1813. године.
Иако му је цар Александар I Романов нудио да се обнови Нова Србија и да се у њу досељавају српске избеглице из устанка, Карађорђе је овај предлог одбио јер је знао да је једина гарантована будућност српског народа у слободној српског држави на простору од Дунава (Сентандреје) до (јадранског) мора сињега.
Извор: фејсбук страница Историја Срба
ФОТО: фејсбук
