Хитно и безусловно треба укинути ОХР
На седници Савета безбедности УН Русија и Кина затражиле да се будућност БиХ препусти њеним народима и изабраним представницима, док САД и даље подржавају актуелно вођство ОХР-а
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ/Политика
Таман су се у Сарајеву понадали да је Трамп, забављен о свом јаду у Ирану, заборавио на Босну, кад оно и он се „враћа својим недовршеним пословима у Босни”. На седници Савета безбедности УН последњег дана октобра разматрано је стање у БиХ и усвојен извештај.
Руски амбасадор Василиј Небензја истакао је да Република Српска штити Дејтонски споразум и позива на унутрашњи дијалог домаћих представника. Поново је изричито затражио хитно и безусловно укидање ОХР-а, као превазиђене институције.
Кинески амбасадор Сун Леи нагласио је да судбина и будућност БиХ морају бити у рукама њеног народа и да о државним пословима треба самостално да одлучују њени изабрани представници. Позвао је међународну заједницу да поштује суверенитет БиХ и избегава мешање у њена унутрашња питања.
Представница САД Тами Брус изразила је став да будућност БиХ мора бити у рукама њених народа и изабраних представника, те поручила да је време да домаћи лидери преузму пуну одговорност за будућност земље и самостално доносе политичке одлуке. Ипак, за разлику од Русије и Кине, САД и даље пружају подршку тренутном вођству ОХР-а. Разумљиво, док је тамо њихов Кришок.
Две европске велесиле, Француска и Британија, у одсуству Немачке подсетиле су на „пет плус два”, али је друга страна упозорила да је то немогуће испунити. А ми бисмо рекли да је теоретски и могуће, али под условом да ОХР одсече грану на којој седи, јер би, према једном од она два општа услова (плус два), ОХР требало да процени моменат када треба да оде. А то би било у Лимбургу месецу, кад се мајмуни шишају.
Ко је још видео да људи који имају леп дипломатски статус, висока примања и мало посла раде на томе да ту синекуру сами себи укину?
Напротив, један од разлога што БиХ, према извештајима с терена, непрестано тапка у месту јесте и то што сав персонал ради на томе да представи како је протекторат и даље неопходан. Додик се често присети како му је један упућени странац објаснио: „Читава једна генерација службеника у Стејт департменту направила је каријере на БиХ и подгреваће проблеме и измишљати их све до своје старосне пензије.” Сетимо се да је Трамп већ на почетку другог мандата послао потпредседника Венса у Стејт департмент да подели „превремене пензије”, „решења о премештају”, „отпремнине”, како бисмо већ ми то назвали.
Има нешто што одудара од опште атмосфере „готово је, готово…”: вршилац дужности високог представника Луис Кришок дао је редовни полугодишњи извештај као да га је писао Инцко, Шварц-Шилинг или Петрич. Одавно смо установили да сви они буквално само копирају претходни извештај и промене датум. Овоме су, иначе, дали инструкцију да се не меша у свој посао, него да као вршилац дужности у техничком мандату само чува непопуњено место у згради ОХР-а, да се не би опет бесправно уселио неки Немац попут Шмита. Човек је задатак буквално схватио, па није ни дошао да брани „свој” извештај. Није, међутим, искључено да је Кришок заборављени бајденовац, који поред новог задужења вршиоца дужности иначе обавља дужност супервизора за Брчко дистрикт и заменика високог представника. Како год да наступи, САД у Њујорку нису у сагласју с извештајем из Сарајева или је то несагласје такође нека политика.
На истој седници продужен је за годину дана Еуфоров програм „Алтеа”. То је рутинско продужење важења војног надзора, што гарантује да Босанци сва три верозакона не могу прекорачити границу између политичког препуцавања и оружаног припуцавања, али би се могло схватити и као упозорење присутном Бећировићу поводом његове дискусије у којој је рекао да ће „народ Босну бранити свим средствима”, што ће рећи и оружјем. После 30 година сваком је јасно да су тај Денисов народ у БиХ искључиво Бошњаци, плус Жељко Комшић и, можда, српски боснољуби Богић Богићевић и Мирко Пејановић, као трећепозивци. Али пошто се као првопозивци огласе ветерани Зелених беретки, параџематлије из Бочиње и Маоче, исиловци и компанија, на челу с екс-реисом еф. Мустафом Церићем као политичким комесаром или војним имамом бошњачке компоненте ОС БиХ, онда то Запад асоцира на исламски тероризам.
Бећировић је истом приликом рекао да су „Срби лобирањем променили став САД према БиХ”, што је могло да увреди Американце или да оцене да Денис враголан и није баш неке памети, јер је лобирање код њих легалан бизнис, једна уносна грана привреде. Био је ваљда још мали, па нека пита бабу или даиџу да му исприча како је Фрањо Туђман у време сецесије Хрватске платио 30.000 долара, оних пара, да се слика с Клинтоном у ходнику Беле куће. А може да упита и Бакира колико су он и његов бабо платили америчку фирму „Рудер и Фин” да креира и медијски пласира неистину о грађанском рату у БиХ. Један од експерата фирме касније се похвалио да му је кључна идеја успешне кампање била да карикиране слике српских заробљеничких логора код Јевреја у свету асоцирају на нацистичке концентрационе логоре.
Сад кад је Додик успео у лобирању, најпре су нападали своје што и они нису, а онда су одједном открили да је то морално-политички неподобно. Није ваљда да Денис није схватио како тај механизам функционише. Некој земљи наметну санкције. А онда та иста земља покушава нешто да реши дипломатски: протестима код амбасадора, одласцима у Вашингтон с молбом за помиловање, негодовањем на међународним адресама, посредовањем трећих – пријатеља који добро стоје тамо преко велике баре… Најзад крену у лобирање, ангажовање лобиста, формирање кокуса, плаћање простора за текстове и секунде у водећим медијима, али без ефекта. А онда се око угрожених сјати читава булумента лешинара који имају везу преко даље рођаке гардероберке у клубу у који често навраћа синовац од помоћника заменика… Дакле, није само ствар пара, него колико коме, преко кога, па је најтеже набости праву везу међу сијасет оних које се нуде. Успех санкционисаног вођства Српске јесте у томе што су у последњи час повукли добитничку карту, али можда ни Додик не зна која је, јер су се ангажовали и Трампов европски миљеник Орбан и Трампов најближи савезник Нетанјаху. Не заборавимо да је Трамп пре СВО био Путинов фан, а подразумева се и Вучићева солидарност. Намeће се питање како онда неки од набројаних нису могли да помогну себи. Логично питање, али одговор није једнозначан, зато што на то утиче милион варијабли. Најзад, постоји и фактор среће. Макијавели, који је први открио суштину модерне политике, тврдио је да фортуна учествује са 50 одсто у сваком политичком успеху. Политички велемајстор Јосип Броз рекао је за себе да је имао много среће. Они који не верују у срећу, него у праву везу, сада опседају Додика да им да адресу. У првој петорки његовог тима у Бањалуци објасниће: „Шеф има политичку интуицију!”
По општој атмосфери рекло би се да је и споља и изнутра Босна зрела за разлаз, јер то практично значи међународно признање фактичког стања. До тога вероватно неће ускоро доћи, бар не до завршетка ратова у Украјини и Ирану, иако никога не брине како би то прошло у самој БиХ, него како ће се одразити на стање у окружењу, које је у превирању. Какву ће спољну политику водити нова власт у Србији према БиХ, с обзиром на Српску, како ће завршити побуна у Албанији, с обзиром на Косово, како ће Монтенегро одговорити на максималистичке захтеве пријатељске Хрватске на путу у ЕУ, с обзиром на Црногорце и Србе у власти? Само би им била потребна још једна неизвесност у Босни, која је, нетом окончаним изборима без рекламација, одахнула. Неко ће рећи да је сада моментум за разлаз, којим ни уже балканско ни шире европско, па ни најшире глобално окружење неће имати ни времена ни воље да реагује. Српска јесте тренутно једна од најмирнијих и најстабилнијих земаља у Европи, али Трамп је у оба дома Конгреса изгубио већину, Нетанјаху није победио, Орбан је још раније глатко поражен, а Вучићеви наследници су у појединачним изјавама противречни, јер изгледа још нису артикулисали своју прекодринску политику.
Иако се на Додикове (ни на Човићеве) иницијативе муслиманско Сарајево није удостојило било каквог одговора, овог пута ће, пошто Трамп то сугерише, ипак морати. Али не зато што неко верује да ће се договорити, него зато што Бошњаци треба и сами да учествују у подели Босне, да не буде, не дај боже, да им је нешто наметнуто. Исто као што је и отимање појединих ентитетских надлежности, завртањем руку, прошло кроз институције Републике Српске. Наравно, све је то ишло преко високог представника и бонских овлашћења, па ће укидање ОХР-а, око чега су се, према западним аналитичарима, три суперсиле сасвим приближиле ставовима, бити за Српску корак од седам миља.
ФОТО: Политика
