Зашто вам смета српски интегрализам, комплекс периферије или нешто друго?
Пише: Спасоје ТОМИЋ, магистранд историје
Историја српског народа на простору Црне Горе кроз читав 20. и почетак 21. вијека није ништа друго до непрекидна драма идентитета, геополитичких ломова и идеолошких експеримената. Међу свим тим експериментима, ниједан није оставио тако дубок и погубан траг као авнојевско омеђавање српске нације.
Данас, када отворено постављамо питање српског интегрализма,односно природне, легитимне и историјски насушне потребе да Срби, гдје год живјели, чине јединствен духовни, културни и политички корпус не суочавамо се са највећим отпором тамо гдје бисмо га логички очекивали. Најжешћи антагонизам према овој идеји не емитују декларисани дукљански екстремисти ни новокомпоноване комите, већ управо онај слој који бисмо савременим социолошким речником могли назвати авнојевским Србима.
Ова појава, која на први поглед дјелује као идентитетска шизофренија ( извините ако је ријеч прегруба), тражи озбиљно политиколошко, историјско и психолошко рашчлањивање. Како је могуће да они који се формално изјашњавају као Срби с већим анимозитетом гледају на званични Београд и идеју српске саборности него оних чији је читав политички програм заснован на србофобији?
Да бисмо разумијели овај парадокс, морамо се вратити корјенима авнојевске политичке матрице. Брозов комунистички инжењеринг није имао за циљ само административно дробљење српског националног простора, већ стварање специфичног менталног склопа. У тој матрици, Србима ван Србије убризган је отров регионалног партикуларизма. Српство у Црној Гори је деградирано на локални фолклорни варијетет, дозвољено је било бити Србин, али само под условом да је то српство омеђено републичким границама, строго изоловано од матице и, по могућности, супериорно у односу на „србијанско”.
Из таквог концепта развио се феномен који се у социологији политике назива комплексом периферије. Политичке и интелектуалне елите на периферији, у овом случају у Црној Гори, кроз деценије су развиле одбрамбени механизам. Наиме, с једне стране осјећају дубоку несигурност у сопствени национални легитимитет, док с друге стране имају потребу да из Подгорице или некада Цетиња диктирају мјеру српства самоме Београду. Када савремени српски интегрализам прескочи те вјештачке авнојевске међе и када национална политика Београда понуди институционалну и политичку платформу за све Србе у региону, код авнојевских Срба настаје паника. Интегрализам за њих значи губитак њиховог „националног монопола” и посебног статуса какав су себи приписали.
У политичкој теорији одавна је познато правило да су најжешћи сукоби они који се воде унутар истог или сродног идеолошког спектра. Комите и дукљански суверенисти су за интегралистичке Србе идеолошки антипод, јасан, отворено профилисан противник са којима смо одавно разграничени. Ту нема илузија нити неочекиваних удараца.
Међутим, са авнојевским Србима води се сукоб око суверенитета над тумачењем српског идентитета. За њих је сваки корак Београда ка снажнијем повезивању Срба у региону било кроз културне, економске или политичке платформе директни атак на њихов поглед о српству. Они би да буду Срби, али по стандардима које диктира локална политика , они би да се позивају на Светог Петра Цетињског и Његоша, али да у пракси спроводе идеологију Народне странке . Када интегралисти подрже јаку, централну фигуру српског народа у Београду, авнојевски Срби то не виде као политички рационалан корак за заштиту националних интереса, већ као „губитак аутономије” њихових локалних феуда и политичких феудалаца . Отуда та оштрина, та жуч и та непрекидна потреба за оптуживањем интегралиста да су „плаћеници Београда”, „кориташи“ или „послушници”.
Историјски посматрано, Црна Гора је кроз читав 19. вијек а и раније у доба Петровића била пијемонт српског интегрализма. Вјековна идеја свих наших владара од владике Данила до краља Николе ( не рачунајући период 1916-1921 када је скренуо у полицентризам), била је ослобођење и уједињење српског народа. Парадокс савременог доба огледа се у томе што су наследници те исте историјске Црне Горе, под утицајем деценија комунистичког и касније Ђукановићевог инжењеринга, прихватили да је Србија друга држава, а Београд страни центар утицаја? Парадокс!
Они који су данас заглављени у том међупростору живе у сталној фрустрацији, јер за дукљанске екстремисте они су и даље „посрбице” и логистичка база за „великосрпски пројекат”. Док за аутентичне српске интегралисте они су калкуланти и заточници превазиђених авнојевских заблуда.
Та фрустрација битисања у „ничијој земљи“ рађа дефанзивну агресију. Немоћни да пониште чињеницу да је Београд био и остао природни, политички и културни центар српског народа, они свој јед усмјеравају ка браћи која немају комплекс од сопствене матице.
Српски интегрализам није никакав „параван за доминацију”, нити негирање Срба у Црној Гори, већ једини историјски одговоран и политички зрео одговор на изазове 21. вијека. Сви велики народи Европе од Њемаца до Италијана градили су своју снагу на интегрализму, превазилазећи локалне и покрајинске сујете зарад виших националних циљева.
Зашто им, дакле, смета српски интегрализам? Смета им зато што разоткрива њихову провинцијску политику, њихов страх од губитка локалног утицаја и њихову дубоку идентитетску несигурност. То јесте комплекс периферије, али и нешто много дубље, то је одбијање да се коначно изађе из сјенке АВНОЈ-евске Југославије и да се закорачи у еру националног јединства, гдје српски народ, без обзира на границе које су му други цртали, политички и културно постаје једно!
И зато идеја српског интегрализма није само теорија, него и пракса коју Срби у Црној Гори једноставно морају прихватити.
ФОТО: фејсбук
