Како су инстант-стручњаци послије три године „рогледали“
Пише: Данко БОРОЈЕВИЋ, војнополитицка осматрацница
Данас је у западним престоницама, али и код наших дежурних евроатлантских ТВ аналитичара, постао манир да се за све што не ваља окриви Русија. Ако у Паризу горе улице, ако у Берлину пуца привреда, а у Албанији кључају студентски протести – крив је Кремљ. То је савршен геополитички рефлекс који служи само да покрије системске промашаје западних елита и њихово деценијско игнорисање сопственог народа.
Али, оставимо на тренутак Париз, јер много је забавније посматрати нашу домаћу медијску естраду.
Пре неки дан на телевизији Тањуг, једна од наших најгласнијих инстант-стручњакиња, Биљана Шахримањан Обрадовић, тријумфално је изјавила како је „схватила“ да Сједињене Америчке Државе заправо желе да узму Северни ток, постану посредници у продаји руских енергената Европи, и да око тога постоји сагласност обе стране. Од бомбастичних прича о „руском поразу“ стигли смо, ето, до чистог трговачког договора.
Њој је требало три године да то схвати. Ја сам о том америчком преузимању гасовода и енергетских токова детаљно говорио и писао још 2023. године. Још прошле године ми је било потпуно јасно да је следећи корак у тој партији шаха наш НИС – јер онај ко хоће потпуну контролу, мора почистити и преостале руске енергетске џепове на Балкану. У шали сам говорио: „Хоће Теxацо НИС и добиће га“ – и то се данас, кроз притиске и уцењивање лиценцама, полако реализује иза затворених врата на релацији Вашингтон–Москва–Београд. Руси ће узети паре, предати НИС Американцима, а директних договора Европе са Москвом више неће бити. Све иде преко Вашингтона. Енергенти више нису оружје, већ оно што јесу – ресурс на коме велике силе заједно зарађују, док Европа плаћа цех.
Али то је иста она госпођа која је својевремено, пре једно четири године, на националној телевизији мртва хладна изјавила да Русима, према њиховим војним правилима, треба 260 људи за утовар једног јединог тенка на железнички вагон!
Та изјава је остала уклесана у камен као историјски шампион војних провала на нашим просторима. Свако ко је икада у животу видео тенк или отворио било који правилник о транспорту оклопних јединица, зна да је то тешка бесмислица. Из чисто логистичког и физичког угла, на вагон и око њега не може ни да стане 260 људи. Шта би радили, газили једни друге?
У реалности, за утовар 30 тенкова на воз могу да буду довољна свега два човека – возач у оклопу и руковаоц на платформи који му даје знаке рукама. Чим се један тенк постави на позицију, возач силази и иде по следећи. Систем траке. А основно војничко правило гласи: свака посада утоварује свој тенк. Цифра од 260 људи није екипа за утовар, то је формацијски скоро цео тенковски батаљон! По њеној логици, за утовар целог батаљона са тридесетак возила требала би им кинеска армија.
Ова хронична накнадна памет и естрадизација озбиљних тема савршено осликавају наш медијски простор. Док озбиљни истраживачи рударе по техничким спецификацијама и архивама, повезујући тачкице годинама унапред, телевизије пуне људи који од базичне војне логистике праве научну фантастику, а онда после три године „прогледају“ и објашњавају народу оно што је паметнима одавно било јасно.
ФОТО: фејсбук
