Политичке заблуде које нас много коштају
Мењање друштва набоље, али оно суштинско, јесте процес, никако скок. Брзо, држава може да се руши, али не и да се ствара. Тако не иде
Пише: др Милош СТАНИЋ/Политика
Ко о чему, ја о нашим наравима и заблудама. Слично родитељу који бескрајно воли своје дете, али га свакодневно упозорава на грешке, страхујући да ће их поновити. Сада ћу се држати политике, државе. У томе код нас и не постоји дилема да ли ћемо грешку изнова да учинимо. То је у нас извесно, као и чињеница да после понедељка следи уторак. Заиста, то је мени невероватно. Вероватно нема много народа на кугли земаљској који су с толиком страшћу радили у корист своје штете, изнова и изнова. Не, није доста, и опет ће. Као да су се заљубили у своје заблуде и надају се да ће оне сутра, када опет „клону” пред њима, бити другачије и получити им другачији резултат. Не, неће. Погрешно постављена једначина увек ће дати погрешан резултат. Живот је неумољив. На овом месту желео бих да се и „политички коректно” „оградим”. Разуме се, не мислим на целокупно наше политичко биће, већ на његов део, који је, историјски гледано, увек толики да целина свакако страда.
Ја, ето, пишем да мојој души буде лакше, да упозорим, како се после не бих кајао што то нисам учинио. Прво, Срби у дубини душе презиру политику, не схватајући колико је тешко било где и било када, а посебно у Србији, бити политичар. То је „гладијаторски” позив, који „конзумира” човека у потпуности. Разуме се, уколико неко њиме жели озбиљно да се бави. Занимање политиком у виду хобија није релевантно. Једноставно, то је ствар професионалаца, „великих играча”, а аматери ту немају шта да траже.
Ту долазимо до следећег, другог проблема у Срба, у овој материји. Наиме, подложни су да буду „политички завођени”, јер верују у „лагана”, „брза” решења, пошто нас колективно не „красе” систематичност и истрајност. У складу с тим, лакше је прижељкивати „чудотворце”, чији се само силазак на земљу чека. Након тога, никада се више код нас неће смркавати, већ ће вечно сунце да сја, у свеопштем благостању. Па не иде то тако. Заправо, нико се сутра ујутру неће пробудити битно другачији. Знате, службеник на шалтеру и његов шеф и даље ће бити и некомпетентни и мрзовољни. Можда, кроз десет година, буде некаква промена, али само можда и кроз неколико година, јер мењање друштва набоље, али оно суштинско, јесте процес, никако скок. Брзо, држава може да се руши, али не и да се ствара. Тако не иде.
Следећа, трећа заблуда, мислим она политичка, она која премного кошта, јесу тзв. нова лица у политици. То у политици не постоји. У збиљи, егзистирају неки који су били у „политичкој чекаоници”, као и они „нови”, које само још нисмо видели, што не значи да нису постојали, а којима управљају „стари”. Они „политички невини” постоје на нивоу статистичке грешке. Ту се мање-више „врзмају” исти и њима слични. То и није лоше, да се разумемо, јер политика је тим људима професија, занимање.
У вези с тим је четврта заблуда – она како ће стручњак у некој области бити добар политичар и само се он чека, стручњак да сагради државу. Наравно може, али, пре свега, зато што је способан политичар, те поврх тога, ето и стручњак у некој области. Зналци у својим професијама су, наравно, нужни, али у политици усмеравају они чији је то посао, политичари. Дакле, заводљива теза, која наводи на крив пут. Како је политика занимање, а као и у сваком занимању, аматер нема ништа да тражи у огледу с професионалцем. Затим, иде и четврта. Наиме, како не би много да „уложе” у себе, а ипак би да владају и да се питају, добар део наших сународника верује у некакво колективно, невидљиво управљање, у бајку где ћемо сви да се питамо и одлучујемо.
Не, то нигде, где је друштво успешно, не постоји. Политика је увек ствар лидерства, личности. У САД се зна, председник је стожерна фигура, као и у полупредседничком, француском систему власти, док је то премијер у Британији, те канцелар у Немачкој. Нема сви, сестре и браћо, већ увек мора неко да влада и одговара. Зашто је битан неко? Веома је једноставно. У ситуацији када имамо некога, онда та или тај одговарају. Овако, колективистички, кад не знамо ко је и шта је неко, нема ни одговорности, „камена темељца” демократије. Из ничега ништа не настаје, па самим тим онда нема ни одговорности.
Примећујем и пету, додуше, заблуду новога доба. Мене, ево, неко време убеђују како могу државу да „воде млади”. Обожавам младост и радо је се сећам, али сматрам да нема потребе да се посебно објашњава бесмисленост овакве тврдње. Због чега? На страну ноторна чињеница да младост нема што има зрелост. Биће довољно да се само вратимо на почетак, на бављење политиком. Ту су увек мање-више испред или иза, „прекаљени играчи” и „политички вуци” па, зашто не написати, и понека страна служба. Сигурно, има и њих, није баш да се виде, по природи своје работе, али знајте, сестре и браћо, рат се никада не завршава, он се води и у миру. У констелацији свих тих сила, младост можемо само да девалвирамо. Добро, не би то нама био први пут.
На крају, шеста, а једна од најбесмисленијих српских политичких заблуда јесте тзв. „спонтаност” у политици. Слушао сам о томе своје пријатеље, фине и образоване људе и схватио да, без обзира на њихове манире и стечено формално образовање, говорим с политичким незналицама, аналфабетама. Туга је кад не виде или се не сећају колико пута нас је „спонтаност” трагично коштала кроз историју, када смо били „спонтано организовани”, тамо од некога и неких, па то плаћали историјским странпутицама и животима. Спонтано се не иде чак ни у свето место у Срба, кафану. У њу ћу сада и ја да кренем, како бих мало олакшао тугу, јер видим да смо слаби ђаци, прави понављачи. Кад једног дана будем напуштао овај свет, драго ће ми бити да сам написао овај текст, надајући се да ће неко да престане да буде „понављач”. Због ње или њега, али и због нас, те, на крају, и мене.
В. д. директора Института за упоредно право, виши научни сарадник
ФОТО: Политика
