Мој отац, његов отац и отац његовог оца...

Подјелите чланак

Број прегледа: 119

Прича о томе како син негира борбу свога ћаће, која је дошла до мене – на реду сам!

Пише: Славко БАСАРА

Ко је срушио Вучића? Студенти или „студенти“. Који? Чији? Или га је срушило изнутра оно што није признао сам себи док је био на власти? Или није смио (?), а ни могао?

Елем, послије губитка парламентарних избора од „Студентске листе“ са пола милиона разлике Александар Вучић је признао да мора да прочисти и пречисти Српску напредну страну од бахатих и егоцентричних, оних који су се енормно обогатили и раслојили друштво – карикирам (нешто је рекао директно, а много се прочитало између редова).

Српска напредна странка је једина преживјела битку за успостављање једнопартијског система. Има још, какву-такву снагу да оспорава све. Шта ће да донесу сљедећи избори, то је већ гатање (нелегално узимање пара за прорицање судбине је кривично дјело).

Судбина народа и појединаца који су га водили је дијаметрално супротна. Народ увијек остаје народ, а његово гласање није глас Бога, као што многи тумаче, док СПЦ неће, или не може, да растумачи. Народно гласање је допуштено, уз благослов Свевишњег, јер он најбоље зна што је то допустио у том и том тренутку!

Тако је већ, ево, трећи миленијум тече.

СНС се родио у отпадништву од „патриотске“ Српске радикалне странке, довољно је било промијенити само средње слово (Р=Н) да се роди нова идеја. Која и каква? Од српског радикализма до пацифизма и Бриселског споразума, па нагтраг и тако у зачарани круг!

Патриотизам се, увијек и стално, јави са закашњењем.

Народ када прогледа, далеко види. Спознаје. Не зато што је Божји, већ овоземаљски.

Небески, наш, народ су сви наши преци, који су се борили у три рата, извојевали побједе, а нама оставили бреме пораза. С фалсификованим Косовским бојем који Турци не славе као побједу, а ми у заблуди да су Бранковићи издајници…

Одосмо предалеко.

Сваки раб Божји је у Царству небеском, ако поштује десет у ријечима, без кршења дјела заповиједи.

Мој прадид Глишо (1877. годиште) је у колијевци донесен у Подгрмеч из Лике, послије Берлинског конгреса. Солунски Борац! Прошао албанску голготу, оставио жену и двоје дјеце под Грмечом да брани отаџбину, преживио, вратио се створио вишечлану породицу са седмеро дјеце. Побиједио Аустро-угаре 1918, али убијен у Четвртој непријатељској офанзиви фебруара 1943. године од Нијемаца. Не пушком, већ са супругом Савом и комшијама из Шаиновца, Отиша и Лушци Паланке заточен у Лемајића појати са сијеном, које је запаљено… Нико није бјежао на цијев „СС војника“, умирао је достојанствено у пламену вјечности, с ловором!

Онда су дошла партизанска времена… Голорук народ је бранио огњишта. Оружје, униформе и храна су стигли од енглеских авиона са неба. Мој дид Драго (1926), отац мога тате Луке је добио пушку и ступио у герилски рат, заједно са браћом Спасом, Миланом, Николом и Радом, сестрама Јованком и Аном. Опет побиједио као и његов отац Глишо. Али су га убјеђивали, донекле и убиједили, да је његов отац ратовао на погрешној страни, за погрешне идеале и људе!

Партија!

Треће свједочанство је моје свједочење, 1992. година. Мој отац Лука (1952) је наоружан од Српске демократске странке, превентивно да нас не покоље Скуцани Вакуф као на Илиндан 1941. године, када је погубљено 5.500 хиљада хришћанских душа, претежно православаца (комунизам је то приказао као жртве фашистичког терора). Наш народ устао против фашизма (комунизма), са различитим симболима на капама, кокардама, петокракама, голим шљемовима… Све је то, у Војску Републике Српске, уједино генерал Ратко Младић, с јасном поруком: „ми смо одређени да одбранимо овај народ!“

Хлава ти генерале, за све, али ко покуша да поништи 25.000 живота уграђених у постојање Републике Српске, горко ће се покајати.

Онда су мог оца, као и његовог, убјеђивали да је рат мог диде био узалудан и неважан, дошле су нове снаге, струје, идеје и ликови. Времена се мијењају, човјечанство је узнапредовало, а ми се још прашимо по балканским путевима макадама.

Стигао сам ја, Славко (1977), чувајући вијек породичног путујућег стабла од Бесарабије из Молдавије, преко Косова и Црне Горе, Бугојна и Лике, до Санског Моста и Бањалуке. Још, хвала Богу, пушку узео нисам и надам се и да нећу морати. Довољно је генерација у Басарама које су је с поносом носиле и схватиле да је то једна обична заблуда. Али, ако мене буду убјеђивали да је мој отац ратовао на погрешној страни, ја имам само двије опције.

Да одем из Републике Српске или да узмем пушку и да је браним, ако већ нисам могао да одбраним свој родни град 1995. године јер се ништа тада нисам питао.

У мојим венама тече крв и солунца, и партизана, и СДС-овца, данас сам Републиканац. Отац сам вишечлане породице, живим у граду који сам изабрао заједно са породицом, желим ту да останем и коначно будем свој на свом, да успијем него сви моји расељавани, протјеривани и убијани преци.

Ништа нисам украо, никог нисам преварио, никог нисам ојадио нити оклеветао. Пробијам се кроз сциле и харибде, не припадам ниједној секти (ни страначкој, ни друштвеној, ни невладиној, ни партијској, ни пацифистичкој), али припадам Српској православној цркви! Славим завјет предака – Светог Георгија, свог заштитника.