Свијет се опасно приближава праксама Трећег рајха
Пише: Жељко ШАЈН/Политика
У време када се међународни поредак мења, а историјско памћење постаје предмет политичких спорова, питање геноцида над словенским народима и његове улоге у савременим политичким сукобима поново долази у средиште јавне расправе. О томе ће бити речи на Другој међународној научнопрактичној конференцији „Геноцид над словенским народима у 20. веку”, која се у октобру одржава у Руском дому у Београду, у организацији Покрета за одбрану Косова и Метохије и Центра за друштвену и информациону сарадњу „Европа”, уз учешће руског часописа „Међународни живот”. Едуард Попов говори о историјском страдању, односу Запада према словенским народима и променама које воде ка мултиполарном свету.
Словени су кроз историју били изложени прогонима и масовним злочинима. Како објашњавате њихов положај у европској историји и због чега су, према Вашем мишљењу, посебно страдали православни Словени?
Словени су исто толико староседеоци Европе колико и Келти, Германи и романски народи. Створили су сопствене државе и располажу огромним ресурсима, што их још од средњег века чини привлачном метом геополитичких грабљиваца. Немачки нацисти довели су до крајњих последица антисловенски набој Запада. Немачки нацизам преузео је много више од британског расизма и колонијализма него од италијанског фашизма. Није случајно што је Хитлер одустао од стратегије Вилхелма Другог, усмерене на одузимање афричких колонија Британији, Француској и Белгији, и за ширење животног простора изабрао словенске земље источне Европе. Посебну мржњу трпели су православни словенски народи. Парадоксално је да Србе мрзе чак и више него Русе.
Срби су претрпели велика страдања у 20. веку, али су деведесетих година били изложени тешким политичким оптужбама. Како објашњавате појаву колективне одговорности и може ли се историјско памћење супротставити таквим тумачењима?
Српски народ је у 20. веку страдао више него било који други народ у Европи, а његова историја страдања сеже и много даље. Сећам се снажног утиска који су на мене оставили романи Иве Андрића „На Дрини ћуприја” и „Травничка хроника”, које сам прочитао још у школским данима. Деведесетих година прошлог века против српског народа покренута је „црна легенда”: Срби су оптуживани за геноцид у Сребреници и за злочине над Албанцима на Косову и Метохији. Могло би се помислити да су идеје о колективној одговорности и „лошим” народима одавно превазиђене. Али нису: Срби су проглашени народом-злочинцем, а сада се сличан механизам примењује према Русима. Овакве оптужбе не функционишу по законима права, па чак ни логике, већ политичке митологије. Свет тоне у доба новог средњег века, које га опасно приближава праксама Трећег рајха. Против таквих митова треба се борити снагом и истином. Очувању истине и њеном ширењу служи и наша конференција, која се другу годину заредом одржава у Србији и Републици Српској. Важно је и учешће научника и јавних личности из земаља Европске уније.
Како повезујете ширење НАТО-а на исток, бомбардовање Савезне Републике Југославије 1999. године и рат у Украјини? Да ли је после хладног рата био могућ праведнији европски безбедносни поредак?
Западни лидери из САД и Немачке на прелазу из осамдесетих у деведесете године 20. века обећавали су совјетским колегама да се НАТО неће ширити на исток. Ипак, током деведесетих почела је систематска експанзија Алијансе на територије држава чланица Варшавског уговора. У својим текстовима више пута сам истицао да планови за увлачење Украјине у НАТО представљају објаву рата Русији, јер би наш систем противваздушне и противракетне одбране тиме био обесмишљен. На Западу су тога и те како свесни. Бомбардовање Савезне Републике Југославије и војни сукоб у Украјини, који је Запад испровоцирао, карике су истог ланца. На Србима се испробавају механизми који се потом примењују против Руса. Поред рационалних циљева, постоје и ирационални мотиви. Подсетимо се бомбардовања Београда на православни Ускрс 1944. и 1999. године од стране англосаксонских сила. Зато не сматрам да је завршетак хладног рата пружио прилику за праведнији поредак. Запад је територију некадашњег социјалистичког блока доживео као ловиште и понашао се у складу с тим. Било је наивно очекивати нешто друго.
Немачка данас повећава издвајања за одбрану и јача своју војну улогу у Европи. Како тај процес повезујете са историјским наслеђем милитаризма и могућим ревизионизмом?
Немачко руководство губи легитимитет у сопственој земљи, а истовремено појачава агресивност на међународној сцени. У условима пада подршке Хришћанско-демократској унији и Хришћанско-социјалној унији, као и Социјалдемократској партији Немачке, и раста популарности Алтернативе за Немачку, компромитовани лидери спремни су на све да би остали на власти. Зато је ремилитаризација Немачке већ реалност. Деведесетих година прочитао сам интервју са генералом Ратком Младићем и посебно ме је погодила његова оцена да Американци потцењују немачки реваншизам, док Немачка систематски обнавља доминацију у Европи. Немачка је, по мом мишљењу, покренула распад СФРЈ и грађанске ратове у Југославији. Реваншизам се испољава и у другим деловима словенске Европе. Крајем маја ове године у чешком Брну одржан је конгрес завичајног удружења судетских Немаца, први такав скуп на територији Чешке. Могуће је да се поједини захтеви за реституцију односе и на повраћај територија за које се тврди да су „незаконито одузете” после Другог светског рата. На нашој конференцији очекује се учешће научника и јавних личности из Чешке који су иступили против немачких реваншиста. Немачка владајућа елита настоји да се ослободи комплекса кривице за Други светски рат, пребацујући одговорност на друге – Србе, Русе, а сада и Чехе.
Какве могућности промене међународног поретка отвара за Русију, Србију и друге словенске и православне земље? Какву улогу би у новим односима могле да имају Уједињене нације?
Године 2013. употребио сам формулацију да Русија обнавља принцип националног суверенитета, који је Америчка империја погазила. Током протеклих тринаест година свет се значајно променио. Запад убрзано губи моћ, а други народи све мање пристају да живе по правилима униполарног света. Сматрам да је наша будућност мултиполарност, односно свет са више центара моћи. Већи део људске историје протекао је у таквим условима, који нису увек били мирни. Ипак, пред Русијом, Србијом и другим словенским и православним земљама отвара се прозор могућности. Исход ратних дејстава у оквиру специјалне војне операције имаће велики значај. Још 2009. године прогнозирао сам да је повратак Русије на северно приобаље Црног мора само питање времена. Русија ће повратити статус државе на Дунаву, што ће довести до великих геополитичких промена у источној и југоисточној Европи. Могуће је да ће Уједињене нације проћи кроз темељну реформу и постати платформа за постизање споразума између више центара моћи.
Да ли је настанак мултиполарног света историјска нужност и како оцењујете слабљење западне доминације?
У време завршетка хладног рата веома много људи широм социјалистичког блока било је уверено да долази доба мира, у којем Европа више неће бити подељена гвозденом завесом. На крају смо сви платили високу цену свог политичког романтизма. Нови свет, чије се рађање одвија пред нашим очима, биће другачији и сигурно неће бити толико наиван. Његови обриси још су нејасни, али се може рећи да то неће бити свет у којем Запад неограничено доминира. Западнохришћанска цивилизација трансформисала се у постхришћанску и тиме се лишава сопствених темеља. На челу те путање налази се „стара Европа”. Подсетимо се предвиђања Имануела Волерстина о кризи либерализма и опадању моћи Америчке империје. Сједињене Америчке Државе исцрпле су се настојећи да одрже империјалну моћ, али и због сопствене охолости. Већ се формира свет са више центара моћи. Запад је остао без нових стваралачких идеја, а пред њим је и губитак технолошког и индустријског вођства.
Едуард Попов је директор Центра за друштвену и информациону сарадњу „Европа” у Ростову на Дону
ФОТО: Политика
