Дjeца из Колоне ’95: Ђурђица Поповић
Пише: српскопитање
Из своје родне Лике прогнана током акције етничког чишћења „Олуја“ заједно са млађом сестром Миленом и родитељима. Имала је тада девет година. Тог 4. августа спремала зе са свадбу код кума, у малом личком селу Велебиту. Сјећа се да је тога дана све мирисало на кишу. Али, да ништа није слутило „Олују“, која ће њу и још четврт милиона Срба „одувати“ са њихових огњишта. На очиглед и уз одобравање демократске Еврипе.
„Бирала сам шта ћу обући, какву ћу фризуру направити… Изабрала сам хаљиницу и лакиране ципелице… Једно јутро, негдје око четири сата, пробудила нас је пуцњава. Ништа необично, није био први пут да мирни, дјечји сан, прекину рафали. Али тог 4. августа 1995. године нисам ни помислила да је то посљедња ноћ проведена у мојој соби, у мом кревету, посљедње свитање зоре у родном мјесту…
У пламену је нестало све што су генерације годинама стварале…“
„Сваки пут када причам о томе, као да све поново проживим. И опет сам у тој ноћи неизвјесности. Да ли ћемо дочекати јутро, или ћемо нестати, као многи које сам познавала? Поново у мени оживе звуци рафала, глас који говори: „Пали!“, и језиви крици стоке и живине која жива гори.“
„Не знам тачно колико смо дана путовали, отприлике десет. Тих дана, нажалост, нису се бројали дани, већ изгубљени животи… Хтјела сам пребројати све оне људе, било нас је пуно, никад нисам видјела толико људи, никад колони нисам могла видјети ни почетак ни крај, а нисам знала ни бројити до толиког броја. Толико нас је било… Питам се: Шта смо ми сад? Несрећници? Страдалници? Хероји? Кукавице? Бене? Играчке? Да ли се то историја шали са нама, или нас подсјећа на неке заборављене лекције?“
Ђурђица је у међувремену завршила Економски факултет и запослила се. Воли свој посао, воли нове пријатеље и свој нови завичај. Али, стари не заборавља. Као што не може да заборави дјетињство које јој је украдено, али тиме не жели да оптерећује друге.
„Ове слике о којима причам, не познају моји пријатељи. Једноставно, треба ићи напријед и не желим да ме људи везују и гледају само кроз овај дио мога живота.“
Ипак, Ђурђица се често враћа детињству, завичају из кога су је протјерали неки зли људи, родитељској кући која је остала у пламену. И одлази тамо када год је у прилици.
Са фејсбук странице Обновимо Крајину
