Зашто ми је суђено

Пише: Милорад ДОДИК, ауторски текст за Политику

У последњих стотину година, на тлу Европе, само су двојица Немаца своје одлуке, без икакве парламентарне процедуре, прогласила за закон. Адолф Хитлер и Кристијан Шмит.

Можда то звучи грубо, али, нажалост, то је гола истина.

Замислите иронију: народу Козаре, Градине, Јасеновца и бројних других стратишта, онима који су преживели најстрашнију голготу Другог светског рата, неко је поново желео да за управника наметне Немца.

Кристијан Шмит донео је одлуку према којој је мени суђено – одлуку која би се могла најкраће описати као „Одлука Кристијана Шмита о самом себи”. Судили су ми по закону који није закон, за дело које није дело. Судили су ми јер нисам поштовао вољу, а не норму. Закони не познају самовољу.

То је био правни и политички апсурд: да нелегалан и нелегитиман странац, кога није потврдио Савет безбедности УН, себи даје право да намеће законе и да потом они који се усуде да му се супротставе буду оптужени и осуђени.

Његове одлуке нису имале упориште ни у праву ни у логици. Имале су једино циљ – да се сломи Република Српска и воља њеног народа.

Кључни човек иза свега био је амерички амбасадор Мајкл Марфи, постављен од Бајденове администрације.

Он није био дипломата – био је управник колоније.

Кршећи све дипломатске норме и конвенције, командовао је и Шмитом, и странкама сарајевске „Тројке”, и медијима, и невладиним сектором.

Био је продужена рука политике која је желела да у име „демократије” насиљем заврши немогућу мисију – унитаризацију БиХ и укидање Републике Српске.

Данас, кад читамо преписке које су исцуриле у јавност, видимо колико је та мрежа била дубока – у ентитету Федерација БиХ бошњачки кадрови у политици, полицији и медијима мерили су свој успех по томе да ли их је Марфи похвалио.

Било је јасно да ће борба бити велика и да ће ићи до краја онда кад су кренули на имовину Републике Српске.

Јер, свака самоуправа у свету – било да је америчка савезна држава, немачка покрајина или ентитет у БиХ – постоји зато што има своју имовину.

Оно што Марфи никад не би дозволио за Њујорк, а Шмит за Баварску, очекивали су да ми прихватимо у Бањалуци.

Иза свега није стајала брига за уставни поредак, него гола похлепа – жеља да се стави шапа на природна богатства Републике Српске, на наше шуме, реке, руде и земљиште.

Империјалне политике, ма под којом заставом долазиле, увек имају исти циљ: да контролишу и експлоатишу.

Да управљају туђим ресурсима, док иза кулиса делују организације попут УСАИД-а и европских бирократа који се крију иза фраза о реформама и демократији.

На то нисмо пристали.

И тада је почео процес који је требало да застраши Републику Српску и мене лично – да нас парализује и ућутка.

Али потценили су нас.

Ја сам, пратећи геополитичка кретања и неуморно градећи дипломатске односе, знао да се свет мења и да морам ићи до краја.

Нису разумели да је наша одлучност завет оних који су гинули у Одбрамбено-отаџбинском рату.

Ту нема страха. Ту нема одустајања.

Јер пред тим заветом част живи довека.

Бошњачка политичка и медијска елита тада је ликовала.

Суд је био као преписан из Кафке – оптужен без кривице, пресуђен без доказа.

Њима су обећали да ће тај прљави посао бити завршен: да ће пресудом мени елиминисати мене, ослабити СНСД, пронаћи „послушне” Србе којима ће главни град бити Сарајево, а не Бањалука.

Да ће, кроз правосудну представу, унитарна БиХ постати стварност.

Али то је била илузија.

Они који су веровали у њу – изгубили су.

Онда је дошла промена администрације у Вашингтону.

Мајкл Марфи је отишао, а Кристијан Шмит је остао без команданта и почео да делује као карикатура самог себе.

У исто време, опозиција из Републике Српске потрчала је у Сарајево, у резиденцију британског амбасадора, да понуди кооперативност и спремност на сарадњу ако их доведу на власт.

То је био њихов крај.

Јер СНСД није само партија – СНСД је институција српског народа.

Законито, одлучно, мирно и демократски, оборили смо њихове планове.

Република Српска није поклекла.

Доживели су политички нокаут.

Сама пресуда коју су донели била је политичка декларација.

Њоме су потписали оно што су покушавали да прикрију – да желе да укину Републику Српску.

Али, као што се у свакој великој борби истина на крају покаже, тако се и данас види: они који су доносили пресуде сада се суочавају с властитим поразом.

У тренутку док пишем ову колумну, сви људи и компаније који су били на листи санкција OFAC, по одлуци нове америчке администрације, скинути су с тих листа.

То је најбоља потврда да смо победили – дипломатски, политички и морално.

ФОТО: М. СПАСОЈЕВИЋ