Изгубљени народ и непријатељски авиони
Пише: Вељко ОСТОЈИЋ
Те 1995. године једва сам извукао живу главу у Олуји, па се зато и борим да наше приче и судбине, ипак, буду записане у времену.
Нас 14 мученика преживјелих из окружења на Динари ушли смо у празан Книн. Живе душе није било, видјели су се трагови од жестоког гранатирања града. Посљедње наређење нам је било да будемо одступница цивилима који се извлаче у колони према Србу. Кренули смо нас 14 у два транспортера и стали на узвишењу више Книна. Гледам кроз двоглед, усташе улазе у празан Книн, кога су освојили без испаљеног метка.
Колика је била издаја нас Крајишника најбоље се види на томе примјеру. Из правца црвене земље још су се њихови борци спуштали према Книну. Шта је могли нас „шака“ људи, осим да тужно гледамо шта се дешава. Ушли смо у транспортере и пошли према Србу, гдје смо сустигли избјегличку колону.
Наш напаћени народ у паници је створио три колоне и зато се колона била зауставила. Некако се успоставио ред ,да се иде у двије колоне, да би саобраћај могао да се одвија нормалније. Гледам у избјегличку колону сузних очију, а колони нигдје краја нема. Дочекаше домаћини да напусте своја вјековна огњишта. Таман када смо помислили да је најгоре иза нас, налети на колону авион и сручи бомбе неких двјеста метара ниже мене. Тешко је то све ријечима описати шта сам видио сопственим очима.
Запаљено неколико кола и камион, има мртвих и рањених. Покушавамо да спасимо оно што се спасити може. Мислим да ме ова колона коштала психички више него било које ратиште на којем сам био. Народ је био уплашен, изгубљен, очајан и затечен тим стравичним призорима. Некако дођошмо до Петровца и ја сједох на бетон поред неке зграде. Пита ме једна бакица да ли ми може накако помоћи, а ја изнемогао одговорих јој:
-Сипајте ми, ако можете, у ову моју чутурицу мало воде и имате ли макар парче круха, нисам јео четри дана, а остао сам и без воде?
Донесе ми времешна старица у чутурици воду и парче круха, а ја онај крух једем, а он једе мене…
ФОТО: фејсбук
