Концентрациони логор Земун 1941 – 1944.

Пише: Никола МИЛОВАНЧЕВ

Земунски логор није се налазио у окупираној Србији, већ на територији НДХ.

Као Земунцу, добро ми је позната земунска историја, посебно она 20. века, између осталог и непобитна чињеница да се од априла 1941. Земун налазио изван састава окупиране Србије, па самим тим ни земунски логор није био на територији Србије. То потврђује и енциклопедијска јединица ’концентрацијски логори’ Хрватске енциклопедије, коју издаје Лексикографски завод ’Мирослав Крлежа’ у Загребу

У Политици од 22. априла 2023. пренесена је агенцијска вест под насловом „Данас се у Србији обележава Дан сећања на жртве Холокауста”, у којој је између осталог записано: „Национални Дан сећања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава нацизма и фашизма у Другом светском рату биће обележен на Старом сајмишту, месту најзлогласнијег нацистичког логора на територији окупиране Србије…„. Иако се ова вест позива на саопштење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, увидом у интегрални текст министарства, може се утврдити да цитирани пасус не постоји у саопштењу министарства, и да је плод слободне интерпретације. Ради читалаца „Политике” (посебно млађих), потребно је саопштити истину: земунски логор (1941–1944) није се налазио на подручју окупиране Србије.

У поглављу „Концентрацијски логори у Хрватској” записано је: „Када су силе Осовине у травњу (априлу – напомена Н. М.) 1941. освојиле Краљевину Југославију, њемачке, талијанске и усташке власти основале су на подручју НДХ бројне концентрацијске логоре. Највећи њемачки концентрацијски логор био је Сајмиште (њемачки Јуденлагер Семлин) у Земуну…”

Историјска чињеница је да се граница Независне државе Хрватске (НДХ) налазила на Сави, на средини савског моста, и да се није лако прелазила. Једини изузетак су чинили осиони нацисти (гестаповци, есесовци, припадници Вермахта), који су могли да раде шта желе, па и да са собом воде затворенике на једну или другу страну; прве затворенике земунског логора, Јевреје, су на пример хапсили од Београда па на подручју све до Косовске Митровице, возили на земунску страну и затим убијали (претежно у камиону душегупки), а затим сахрањивали у Јајинцима. У току децембра 1941, у логор је доведено и око 500 Рома.

Иначе, одлука о оснивању логора „Земун”, смештеног на Старом сајмишту, донесена је октобра 1941, а он је успостављен договором између власти Немачке; контакт је ишао преко Министарства иностраних послова у Берлину. Услов НДХ постављен Рајху је био да у логору не буде српских стражара, и тај услов усташа су нацисти испоштовали. После геноцида над Јеврејима затвореним у Јеврејском логору „Земун”, он је укинут, а од маја 1942. је успостављен на истом месту „Прихватни логор Земун”, у који су довођени људи највише са подручја НДХ, али и из Србије, у највећем броју Срби. Процене о броју логораша у периоду од маја 1942. па до 17. маја 1944, када су нацисти предали логор на управљање полицијским снагама НДХ, су различите и крећу се од око 30 000 до око 80 000 – 90 000 људи.

Велика је срећа, да је градска анкетна комисија за утврђивање злочина у Земуну почела са радом убрзо након ослобођења Земуна (22. октобра 1944), још у току борби у Срему, и да је на њеном челу стајао адвокат др Мирко Влајковић из познате родољубиве сомборске породице, прогоњене и хапшене још 1914. године. Он је успео да, без знања комунистичких власти, кући однесе један примерак завршног извештаја Анкетне комисије за Земун, који је до сада необјављен, а чију копију сам 2017. године добио добротом његове кћерке. Већи део тог извештаја је по садржају такав да га, због описа здравом уму непојмљивих бруталности, и не бих препоручио за објављивање. По сведочењу логораша Буде Будисављевића, учитеља из Војке, дате анкетној комисији 16. јануара 1945, од око 17 000 логораша доведених из Србије, преживело је њих 67 (стр. 10. извештаја земунске Анкетне комисије).

О злочинима у земунском логору је затим издато Саопштење бр. 87 Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача „Сајмиште – мучилиште народа Југославије”, од 11. јануара 1946.  По извештају те комисије директни и индиректни ратни злочинци одговорни за логор Сајмиште су: Павелић др Анте, поглавник НДХ; Кватерник Еуген, главни равнатељ за јавни ред и сигурност Главног равнатељства НДХ у Загребу; Еликер др Јакоб, велики жупан Велике жупе Вука НДХ, са седиштем у Вуковару; Ђиковић Бранимир, бивши адвокат из Сарајева, шеф жупског редарства Велике жупе Вука у Вуковару (Земун и Срем су спадали под Велику жупу Вука); Зигфрид фон Каше, политички представник Рајха у НДХ; Камерхофер, обергрупенфирер, генерал полиције, заповедник свих немачких полицијских снага у НДХ итд.

Ове чињенице сматрао сам да је потребно да изнесем и због угледа „Политике” (која се у мојој породици чита више од 100 година), иако је до преношења спорног навода дошло без икаквог редакцијског захвата од стране новинара листа „Политика”.

Извор: Политика, 2023.

…

Истина о логору Земун 1941-1944.

У »Политици“ од 6. јуна 2017. је на ст. 23 објављен интервју са г. Робертом Сабадошем, под насловом „Логор Старо Сајмиште  чека да буде достојно обележен“.

Због поштовања према историјској истини али и према читаоцима „Политике“, која се у мојој породици чита више од 90 година, осећам се дужним да исправим неке нетачности изнесене у делу интервјуа у којем се спомиње нацистичко-усташки логор Земун.

Већ сам наслов чланка је споран. 1941. г. је постојало само једно Сајмиште, зато назив логора никако не може бити „Старо Сајмиште“. Логор треба звати његовим правим именом, „Логор Земун“. Читаво време,  постојања, власти окупиране Србије нису имале никаква овлаштења над логором – Србија је била са друге стране Саве. Чињеница је, да су зликовци логор у првом раздобљу (децембар 1941 – мај 1942) називали „Јеврејски логор Земун“ и да је тада убијено преко 6000 логораша јеврејске народности. Исто тако је чињеница и то, да је логор био на територији НДХ, да је првобитно планиран на подручју Сремске Митровице, и да је основaн договором власти Рајха и НДХ. При томе су усташке власти изричито захтевале да стражари не смеју бити Срби.

А жртве у другој фази логора, од маја 1942. до маја 1944 ?

Из Бијелог Брда код Осијека у логор Земун је отерано 360 Срба; од 12-15. јула 1942. из Босанске Дубице је у само 3 дана у логор Земун отерано преко 5000 Срба. Срем: 22. јула 1943. је нпр. из Угриноваца отерано 170 људи а из Добановаца тада шаљу 260 страдалника. У логору су били чак и припадници неких јединица Недићевом командом – тзв. легализовани четници, који су се одупрли нацистима приликом разоружавања. To наводи историчар Венцеслав Глишић у књизи „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944“ (Београд, 1970): „Крајем 1942. било их је у логору око 500. Иако су били одвојени, и за њих је важио исти режим тортуре…“ У трећој фази, у задња два месеца, до краја јула 1944, читаву управу су преузеле усташе. Све ово је било познато јануара 1946., када је Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача издала Саопштење број 87, у којем су обрађени злочини у логору Сајмиште (Земун).

Цитирам: „Кроз сам логор на Сајмишту прошло је око деведесет до стотину хиљада људи. Огромна већина свих заточеника били су Срби“. У истом саопштењу наведени су и ратни злочинци одговорни за логор Земун – међу њима нема ни једног функционера власти окупиране Србије.

Државна комисија је као злочинце проласила поглавника НДХ Анту Павелића, усташког крвника Диду Кватерника, представника Рајха у НДХ Зигфрида Кашеа и њихове сараднике.

Дакле: ако неко треба да помогне уређење меморијалног центра на месту логора Земун, онда су то на првом месту правни наследници оних који су логор основали и њим управљали а не држава Србија. Г. Сабадош није историчар и верујем да је само из своје необавештености Недићу приписао извештај Емануела Шефера да је «Србија Јуденфај». Неки историчари, задњих 10-15 година, говорећи о жртвама логора Земун, шаблонски наводе «Јевреји, Роми и антифашисти». Срби, који су чинили велику већину логораша, једини се не спомињу по националној припадности. То не разумем: нису само Срби били антифашисти, односно и српски антифашисти ваљда имају своју националну припадност.

И, на крају, нешто о концепту уређења меморијалног центра. Мислим да музеј треба уредити по начелима музејске струке (нпр. по раздобљима), као свуда другде у Европи. Мој отац и деда су се борили против нацизма; зато не пристајем да се после 75 година жртве у музеју деле по националној припадности – мислим да је тај концепт поражен 1945. Цивилизацијски, то не припада у 21. век.

Извор: Јадовно 1941.

ФОТО: фејсбук