Ко заборави претке, изгубиће потомке!

Пише: Данко РАКОЧЕВИЋ

Прије пар дана, поводом моје објаве о усташким злочинима у Јајцу, 1941. и 1942. године, од једног мог познаника, старином комунисте, добио сам поруку да стално отварам „старе ране које рађају нове мржње“.

Један сам од ретких Срба, макар у Црној Гори, који говори и о бројним српским сагрешењима, како у прошлости, тако и данас, те да свој положај можемо поправити само поправљајући себе, а не стално тражећи кривицу у стварним и измишљеним непријатељима. Но, то не значи да не треба да причамо о бројним српским стратиштима, од  оних у Хрватској и Босни, преко Пиве и Велике, до страшних комунистичких злочина који до дан данас нијесу на прави начин осуђени, кроз судске пресуде, скупштинске резолуције и школске уџбенике.

Олаким давањем опроштаја и пристајањем на минимизирање и маргинализовање страдања својих предака, њихови потомци постају посредно саучесници крвника. Зато се страдања наших предака морају стално обиљежавати, и због њих, и због нас, и због наших потомака.

Веома убедљиво и стручно на ову тему говори психолог др Марта Мратинковић која је у својој клиничкој пракси често радила са потомцима жртава Јасеновца, Велике Градишке и других српских стратишта. Ево одломка из њеног текста објављеног на Седмици:

„На екс-југословенским просторима било је пуно злочина против човјечности који су олако заборављени. А, као и све друге тајне, и ове налазе начин да нас једном заскоче. Дугови крви – не застаријевају. И пронаћи ће свој начин да се наплате.

Из моје праксе је очигледно да злочини из Другог свјетског рата нијесу застарјели. Претварање да се никада нијесу десили – не дјелује. Скривање и прављење табу тебе, такође. Чак и то што су многе преживјеле жртве и њихови потомци, пожурили да опросте и кажу: „Не треба се оптерећивати прошлошћу“ – не разрешава чвор.

Мој пацијент Владо има огромне цисте на бубрезима величине дјечије главе. Владо чека на дијализу. Има 45 година. Врло брзо, разговор одлази на страну његовог поријекла по очевој линији – Срби из Босне. Ситуација у којој велики број чланова очеве фамилије бива заклан и од усташа и од муслимана, у више различитих прилика.

Пуно мале дјеце која цвиле, труднице, страх међу жртвама. Ужаснути, укочени од страха, затворени, бескрајно жедни чекају на егзекузију. Крв на све стране. Агонија.

И Владине цисте на бубрезима као дјечије главе. Пуне скорене крви. Отац га никад није одвео у свој родни крај. Као комуниста никада није отишао у цркву, нити палио свијећу за све те жртве, никада опело за покој њихове душе. Никада није причао о томе. И Владо о томе мало зна. Само његово тијело зна све. А бубрези као онај наш дио који је највише повезан са енергијом наших предака, изгледа знају те страхоте понајбоље.

Владове претке душмани поклаше и сатријеше, а потомци их по други пут затријеше, својим игнорисањем и немаром – поново их убијају! Након тог сазнања, цијеле следеће недеље, Владо мокри црну, згрушану крв. Његове цисте се чисте. Јасно му је шта је дужан прецима.

Веома је важно да се данас, барем на симболичком и ритуалном нивоу, уради нешто чиме би се најприје признала патња коју су наши преци нанијели другима или коју су други нанијели њима. Тек након таквог признања, могуће је започињање процеса превазилажења исцељења и исцјељења тог зла и боли. Ритуали тражења опроштаја и покајања – љековити су и за један и за други народ.

За жртве и њихове потомке, врло су љековити ритуали и њихово практиковање. То може бити служба у цркви или када посадимо дрво за оне који нијесу сахрањени у земљу већ су, на примјер, бачени у ријеку, и минут ћутања за мртве, уз наше усправно стајање, један је од добрих ритуала.“

ФОТО: фејсбук