Ко је био Валтазар Богишић?

Извор: ИН4С

Дана, 7. децембра 1834. године, у Цавтату, покрај Дубровника, рођен је Валтазар Богишић, српски правник и историчар права, једно од највећих имена правне науке код Срба. Био је члан Уједињене омладине српске, професор права на Универзитетима у Одеси и Кијеву, а од 1888. г. изабран је за редовног члана Српске краљевске академије. Исте године, израдио је Имовински закон Књажевине Црне Горе, у којој је обављао и функцију министра правде. Један је од најистакнутијих представника Срба католика, који су највећим делом били пореклом из Дубровника и Далмације. Преминуо је у Ријеци, 24. априла 1908. г.

Неки од познатих цитата:

„Закон је закон, па ма како опор био.”

„Што ти закон даде, нико ти не оте.”

„Разговор је разговор, а уговор је странама закон.”

,,Ни у праву своме не терај мак на конац.”

,,Забрањено је искати плаћу за неоцењиву крв човечији.”

,,Ко од чега корист има треба и терет да носи.”

,,Закон је за сваког закон.”

,,Што није забрањено, може да не буде поштено.”

,,Правди је насиље најгори противник.”

Валтазар Богишић пише о житељима Црне Горе:

„Цијело је становништво племена српског и сви су православне источне вјере.“

Он даље каже за Црну Гору да је:

„славни чувар остатака српске слободе“.

…

Највећу славу, Валтазар Богишић је достигао 1888. године. Те године указом је проглашен Општи имовински законик за књажевство Црну Гору, који је он саставио. То је једна оригинална кодификација имовинског права у ужем смислу (облигационо и стварно право). Књаз Никола Петровић Његош поверио му је тај сложен задатак 1872. године. Та година Богишића је затекла у царској Русији, али жеља цара Александра II била је да Богишић ипак приступи изради текста будућег законика, што је и учинио 1873. године. Нацрт законика, Валтазар Богишић је саставио у Паризу 1881. године. ОИЗ представља синтезу обичајног права и модерних тековина, који је у потпуности одговарао нивоу правне свести становништва књажевства. Одликује га неколико специфичности: писан је народним језиком, дефиниције законика су врло концизне и јасне, често је Богишић због недостатка терминологије био приморан да сам ствара термине за већ постојеће грађанскоправне институте, а вероватно највећа специфичност Општег имовинског законика јесте то да не регулише породично и наследно право, које је у том периоду било у својеврсном развојном стадијуму. Породична задруга полако је своје место препуштала модерној инокосној породици, што је законописац изврсно приметио. Законик одликује и оригинална систематика. Састојао се из шест делова (општи део, стварно право, уговорно право, одштетно право, статусно право, објашњења). Занимљивост која је први пут примењена баш код ове кодификације јесте глава 8 шестог дела тзв. „Раздио VIII – неке закоњачке изреке и поставке“. У тој глави законика стоје правне изреке, углавном преузете од класичних римских правника (Улпијан, Гај, Паул) писане народним језиком. Неке од тих изрека су:

„Што није забрањено, може да не буде поштено“ (чл. 999)

„Ни својим се правом служит немош, тек другом на штету ил досаду“ (чл. 1000)

„Ко од чега корист има, треба и терет да носи“ (чл. 1001.)

„Што се грбо роди, то вријеме не исправи“ (чл. 1006.)

„Правди је насиље најгори противник“ (чл. 1011)

„Највећа је неправда кад ко од зла дела свог још и корист какву има“ (чл 1028).

Законик је извршио велики утицај на правну теорију, судску праксу и законодавство. Стручна јавност је оценила законик највишим оценама.

Исте 1888. године Валтазар Богишић постао је и члан Српске краљевске академије. Све то је навело књаза Николу Петровића Његоша да постави Валтазара Богишића за свог министра правде. Ту функцију је обављао од 1893. до 1899. године. Друго издање законика проглашено је као закон године 1898. Валтазар је планирао оснивање фондације у Београду, која ће се после његове смрти старати о његовим списима. Такође, његова замисао била је да та фондација стипендира најбоље студенте права из Србије, који студирају у иностранству, а то све из вредности његове заоставштине. Због изненадне смрти 1908. године у Ријеци, ова идеја није спроведена у дело. Сестра Марија је законски наследила сву његову имовину, јер није оставио тестамент. Заоставштина коју чини 18 000 књига, 10 000 писама, 164 рукописа и богата нумизматичка колекција, након другог светског рата постала је имовина Југословенске академије наука и уметности. Од тада до данас, Збирка Валтазара Богишића налази се у Кнежевом двору, палати у којој је некада столовао Дубровачки кнез.

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар, КЦНС

….

Валтазар Богишић није био Хрват него поносни члан „Уједињене омладине српске“ чија је крилатица била „Српство – све и свуда“!

Хрвати га редовно прекштавају у “Балтазара“ (Валтазар), а у енциклопедије сврставају као хрватског знанственика, правника.

Монтенегрини га карактеришу Светиоником модерне Црне Горе и приређују му омаже.

Сви заједно му подижу подижу споменике, по њему именују улице, амфитеатре…

Наизглед лака “асоцијација“ у овој конфузној игри, међутим, једино и исправно решење је да је Валтазар неспорно био само – Србин.

Родио се у Цавтату 1834. године, а основно образовање је завршио са само 11 година. Ауторска права омиљених књига, у којима би често налазио инспирацију за писање своје поезије, припадала су Вуку Стефановићу Караџићу.

Са знаменитим Дубровчанима, међу којима су и Нико и Медо Пуцић, основао је Културни покрет Срба католика. Такође, био је један од најистакнутијих чланова Уједињене омладине српске (УОС), поред Светозара Милетића, Николе Пашића, Јеврема Грујића, Владимира Јовановића, Ранка Алимпића и Марка Миљанова. Крилатица организације која је била основана у Новом Саду 1866. године, била је: „Српство — све и свуда“. УОС је под притиском Беча забрањена у Монархији и Србији, па је премјештена на Цетиње.

На предлог Марка Миљанова и књаза Николе, 1871. на Цетињу је свечано основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско.“

Године 1888. Валтазар Богишић постао је и члан Српске краљевске академије. Све то је навело књаза Николу Петровића Његоша да постави Валтазара Богишића за свог министра правде. Ту функцију је обављао од 1893. до 1899. године.

Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин, цијели живот уз изучавање правних наука посветио је његовању српске традиције и сјећању на славну историју средњовјековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци. Још средином 19. века у Конавлима се народ изјашњавао српски, свака породица је имала крсну славу коју су, као јединствено обележје Срба, славили и Срби католици, а таквих је највише било у Дубровнику и Цавтату.

У хрватским енциклопедијама прочитаћете да је Богишић био хрватски знанственик, правни и повијесни писац. А да ли је био? Процијените сами након биографије у којој се уз сваку именицу налази придјев “српски“.

ФОТО: фејсбук