Од понижења до поноса: Србија четврт вијека послије 5. октобра

Пише: Владимир ВУКОВИЋ/Политика

Оно што је тог дана деловало као спонтани излив народне воље, убрзо се показало као режирана промена власти са дубоко припремљеним сценариом чији је циљ био да Србија коначно изгуби суверенитет

Данас се навршава четврт века од 5. октобра 2000. године – дана који се годинама представљао као „победа демократије“, а који се данас, из историјске дистанце, све јасније показује као почетак дугог процеса политичког, економског и националног урушавања Србије.

Оно што је тог дана деловало као спонтани излив народне воље, убрзо се показало као режирана промена власти са дубоко припремљеним сценариом чији је циљ био да Србија коначно изгуби суверенитет. Док су улице Београда биле испуњене еуфоричним паролама о „демократији“, у сенци су почели процеси који ће земљу годинама касније коштати територије, војне моћи, индустрије и поноса.

Ниједна држава у модерној историји није тако брзо и добровољно изручила своје државне и војне лидере страним судовима. Србија је своје генерале, команданте и председнике послала у туђе затворе – не зато што је то била правна обавеза, већ зато што су то од ње тражили они који су је до јуче бомбардовали. Тиме је створен опасан преседан, страни судови су судили не појединцима, већ читавом народу, његовој војсци и његовој држави.

Свака нова испорука у Хаг била је представљана као корак ка „европској будућности“. А у стварности, то је био низ симболичких понижења којима је Србија полако али сигурно увођена у стање потпуне политичке зависности.

На покраденом референдуму у Црној Гори 2006. године распала се заједничка држава, а одмах након тога започело је отимање Косова и Метохије које до данас траје. Док су Срби убеђивани да „Европа нема алтернативу“, у Бриселу и Вашингтону се стварао нови Балкан без Србије као државног и политичког фактора.

Тих година Србија је била тихи посматрач сопственог комадања – без воље да се супротстави, без снаге да се одбрани и без гласа који би се чуо. Уместо суверенитета, добила је „партнерство“ у којем су јој други одређивали шта сме, шта не сме, шта јој припада, а шта више није њено.

И зато је срамота, да не кажем нешто теже, што данас постоје појединци који себе називају Србима у Црној Гори, а који су спремни да „пумпају“ заједно са онима којима је Србија отворила срце, дала уточиште, прилику и посао. Србија је многе из Црне Горе дочекала као своје, омогућила им каријере, створила им услове да напредују, и зато је свака њихова неблагодарност према држави која их је прихватила – не само људски него и национални пад.

Четврт века траје обмана да је Србија „на корак од Европске уније“. Генерације грађана су слушале исту реченицу – „још само мало, само да испунимо још ове услове“. А сваки нови услов је значио ново понижење, ново одрицање, нову уцену. Србија је у једном тренутку уместо „европских стандарда“ добила затворене фабрике, уништену индустрију, пљачкашку приватизацију и изгубљене генерације младих који су свој спас потражили ван земље.

Док је Србија клечала пред светским центрима моћи, српски народ у региону остајао је без заштите. У Републици Српској су смењивани политички представници који су бранили националне интересе, а у Црној Гори је српски народ био изложен систематској дискриминацији, понижавању и покушају насилне асимилације. Да Србија у међувремену није усправила кичму и повратила глас, ти процеси би били завршени – српско име би у Црној Гори постало историјска категорија и лично сведочим томе.

Тек 2012. године Србија је почела да се подиже са колена. Полако, али сигурно, враћен је осећај државности, самопоштовања и националног поноса. Земља која је годинама слушала шта други одлучују о њеној судбини поново је почела да одлучује сама о себи и својој судбини и престала да се извињава што постоји.

Двадесет пет година после 5. октобра, време је за трезвено питање – шта је Србија заиста добила тог дана? Државу без Косова и Метохије, без Црне Горе, без војске, без фабрика, са младима у емиграцији и народом који се годинама обмањивао да га Европа „чека“. Истина је сурова,  тог дана нисмо освојили слободу, већ смо је предали. Србија је тог дана почела да губи себе.

Фотографије линча над политичким неистомишљеницима и запаљеног Народног парламента данас су сведочанство једног насиља које је било представљено као „празник демократије“. Али, како историја увек покаже, из лажи и понижења не може настати ни слобода, ни достојанство, ни будућност.

Данас, четврт века касније, Србија више није земља која се извињава што постоји. Уместо државе која слуша наредбе, имамо државу која води самосталну и поносну политику, чува мир, али и зна да покаже снагу. Недавна војна парада, одржана пре две седмице, показала је да је Србија данас у стању да заштити своју територију, народ и националне интересе. После деценија у којима су други демонстрирали силу над Србијом, дошло је време да Србија покаже да има своју.

Србија је данас земља која се поштује и препознаје широм света. Са Кином је створено челично пријатељство засновано на узајамном поштовању и поверењу, са Русијом се негује вековно православно братство и духовна блискост, док са европским пријатељима као што су Мађарска, Словачка и још неке државе Србија гради односе засноване на искреном уважавању и међусобној подршци у кључним питањима суверенитета и интегритета.

Србија се није обрукала ни пред садашњом администрацијом у Вашингтону. Од Америке се најмање очекује промена односа према Србији, због чињенице да Срби нису изгубили образ – нисмо се понизили, нисмо трговали својим достојанством, нисмо пристали на улогу потчињеног. Управо зато, данас Србија седи за међународним столом као равноправан саговорник, не тражећи дозволу за теме које се тичу ње.

Политика државног јединства дефинисане на Свесрпском сабору, војне неутралности и снажне економске стабилности коју је утемељио председник Александар Вучић данас је темељ нове Србије. Она није ни поданичка, ни изолована, него свесна своје снаге и свог места у свету. Управо зато Србија поново постаје ослонац свом народу у региону, држава која се не стиди своје прошлости и не плаши своје будућности.

Догодине у Призрену!

ФОТО: фејсбук